Страх од педесетих

Младост и лепота не трају дуго. Зато жене морају да имају сопствену моћ, моћ која произилази из економског и политичког успеха, да буду значајне и у култури, а не да зависе само од моћи заљубљеног мушкарца. То је веома кратка и релативна врста моћи која на крају и није баш задовољавајућа. То је моћ роба, прелепог али, ипак, роба - каже славна списатељка Ерика Џонг.

Као сви писци и људи од сујете и Ерика Џонг жели да се допадне. На заказани интервју долази у мини сукњи тачно у минут. Долази са својим шминкером кога ја плаћам. Заинтригирана чињеницом да се њена књига "Страх од педесетих" појавила и код нас била је више орна за ћаскање него за интервју с предумишљајем. Наш сусрет забележен је на видео траци онако како ће тећи вечерас у документарној серији "Ексклузивно", на Другом програму Телевизије Србија.

Када сте написали ову књигу, да ли сте заиста осећали страх од педесетих? Свакако вас нећу питати колико имате година.

- Сваки рођендан који у себи садржи округао број година веома је шокантан. Тада мислимо да ће се све у нашем животу изменити свеједно да ли се ради о 30, 40, 50, 60. или 100. рођендану. То није тако! То је предубеђење које је застрашујуће, али стварност је ведрија. Ту нема страха - каже Ерика Џонг.

Веома је занимљиво да млада особа од 25 до 28 година, веровали ви то, Ерика, или не, у ствари, завиди жени као што сте ви? Знате ли то?

С изгубљеном лепотом нестаје и моћ

- То нисам знала. Многе младе новинарке долазе да ме интервјуишу и кажу ми: "Ви сте тако смирени и безбрижни, ваш живот је добро организован, имате мужа и ћерку". Тада их упитам: "Колико имате година?" Одговарају "25 или 35". Кажем им тада да је то веома буран период живота, да је то време огромних "преврата" који с годинама нестају - наставља Ерика Џонг.

Не бих могла поново да имам 25 година. А ви?

- Размишљам о томе каква сам била са 25 година? Те године за мене представљају продужену адолесценцију. Бурне године. Нисам могла да се одлучим да ли ћу да будем писац или не. Била сам приморана да објавим са 27 година прву књигу поезије и испунило ме је осећање незадовољства и конфузије.

У својој књизи пуно сте писали о проласку жене кроз синдроме климакса. Како ви превазилазите све те успоне и падове?

- Мислим да се жене природно боје старења јер то у нашој култури повлачи и губитак моћи. Већи део моћи још долази кроз мушкарце, плашимо се када изгубимо привлачност, јер тада губимо и моћ. То није опсена, то је стварност. Жене губе моћ када изгубе младост и лепоту.

Моћ роба

- Све би то било другачије када би имале сопствену снагу и политичку и економску - наставља славна књижевница. - Заиста се морамо и за то изборити, јер се тада не морамо плашити година. На неки начин страх жене у тим годинама је и оправдан, јер ако је навикла да моћ црпи из чињенице да је најмлађа девојка с минићем у некој просторији, тада заиста губи моћ.

Али то не може дуго да траје?

- То заиста не траје дуто и зато кажем да морамо да имамо сопствену моћ, моћ која произилази из сопственог економског и политичког успеха, способности да се буде значајан и у култури, а не зависити само од моћи мушкарца који је заљубљен у вас. То је веома кратка и релативна врста моћи која на крају и није баш задовољавајућа. То је моћ роба, прелепог али ипак роба.

Шта мислите о односу мушкарца и жене. Да ли су у том односу године уопште важне. У књизи описујете веома занимљиве односе, односе млађег мушкарца са старијом женом. Да ли је у вашем случају он био у стању да вас прати?

- Мислим да би жене морале да буду отворене у односима са млађим мушкарцима. Мислим да разлика у годинама не треба да нас дели.

Вршњак је најбољи партнер

- Открила сам да ми највише одговара да будем са особом мојих година. Коначно, то је оно што сам желела. Разумемо се у многим стварима - наставља Ерика Џонг. - То није случај када сте у вези с млађим мушкарцем. Оно што сам открила током везе с мушкарцем млађим 15 до 20 година јесте да је веза у почетку заиста добра. Он ме обожава више но иједан мушкарац мојих година. Првих неколико година сте као богиња, а затим различити животни статуси постају велики проблем. Он жели да нађе свој идентитет и често се осећа као да је у мојој сенци. Осећа се прегаженим јер моја каријера напредује, а његова тада почиње. Почиње да осећа мушки немир. Пита се: "Ко сам, да ли сам још нешто осим Ерикиног љубавника?" После неког времена веза постаје немогућа, јер ако је здрав, нормалан мушкарац, тада жели сопствени идентитет и осећај самозадовољства.

Да ли сте још у контакту са својим мужевима, љубавницима, мушкарцима који су вам нешто значили?

- Да, са неким од њих. Природно је да сам пријатељ са оцем моје кћери. Морали смо да се поново спријатељимо јер морамо да одгајамо ћерку заједно. Лепо је што смо опет постали пријатељи. Други мушкарци? Неки су ми остали пријатељи, неки су сада пријатељи мога мужа, а неки су заједнички пријатељи. Све то зависи од особе с којом су се оженили.

Како вас прихватају жене? Да ли вам завиде?

- Мислим да постоји огромна завист међу женама. Жене су жељне славе, али је ретко добијају. Жене писци су зато веома грубе једна према другој. То изгледа има неке везе с чињеницом да су жене још заробљенице. Постоји нека врста харемског синдрома и мисле да може само једна да буде миљеница. То није тачно. У својој књизи ја им управо говорим да морају већ једном да постану - савезнице!