Уче нас да живимо од онога што зарадимо

Знам за шта служе славе. Људи имају годину дана времена да упореде своје успехе, стандарде, своју децу и да виде и провере колико се добро држе. Мислила сам да никада нећу из соба за подмладак прећи у собе за одрасле - на славама. Десило се то први пут ове године када сам се сусрела са читавом генерацијом својих пријатеља. Њихова деца су отишла, а били су само они са сасвим малом децом. Одједном сам се освестила да је време прошло. Сада славе и неки нови људи који не знају ни да се прекрсте. Ипак је највећи шок био Ускрс када се сударио са Првим мајем, и у тој пометњи јаја су углавном била црвена.

Иначе, Београд је као једна велика конзерва на којој је пробушена само једна рупа. Сви се вртимо у круг и сами са собом разговарамо. Више нико никога не оптужује. Разједињеност је нестала, људи се деле само на оне који су се снашли у ова мутна времена и оне који нису.

Стално се чује да је у Русији горе и да нас неће стићи тај талас наглих промена који је навео све поштено и грађанско да из кућа изнесе све што личи на вредност како би се преживело.

Иначе, Београд живи невероватним животом. Никада више премијера, више догађања, отварања изложби. Као да је почела отворена конкуренција некада скривених талената, јер, раније устоличено неко право великих и познатих имена у области културе, а сада је као једна отворена сцена на коју истрчавају сви и показују све што умеју. Маштати о успеху у иностранству је тако нереално да се од иностраних земаља у ситуацији постојеће кризе нуде искључиво Бугарска, Грчка, Румунија. Али недавно сам упознала једног лекара из Македоније који ми је казао да се преко Скопља организују летовања на Мљету, Дубровнику, Сплиту и то све заједно са авионским превозом. Учинило ми се то тако далеко и недостижно.

Овде у Београду стварно није досадно. Није све у материјалним вредностима иако се око њих ломе копља, јер чувена "банкарка" Дафина почела је са објављивањем имена својих штедиша које су дошле и узеле своје паре и након банкрота. Пошто је на тим списковима било и оних који морају имати и подобан морални лик за професију којом се баве и адекватан имиџ за позицију коју заузимају настао је прави хаос у Београду. Новине су схватиле да ће преко спискова штедиша направити тираж, а други листови који се тога нису "сетили", као "Дуга", покушале су да те спискове допуне оним личностима које им нису по вољи. Све у свему - нација се забавља док гувернер Народне банке, господин Аврамовић покушава да нас извуче из свих финансијских трансакција и учи нас да живимо од онога што зарадимо.

Људи су овде открили значај својих породица. Сви су се скупили на гомилу и све се решава унутар те основне јединице. Родитељи почињу да буду амбициозни и схватају да је битно да им деца добро уче како би их што боље пласирали у животу и у новој држави која се, без обзира на догађања, полако формира. Криминал у Београду као да опада. Као да успевају да улове разбојнике. Нико се више не усуђује да исписује чекове без покрића, а порез постаје саставни део живота наших људи. На ратне профитере почиње да се гледа са дистанце. Нико им не оспорава богатство, али њима није једноставно ни да се друже баш са ким хоће. Да ли ће грађанство да се избори за своје парче живота?!

У овим Београдским временима појавила се посебна врста младих девојака којих се не би постидела ни једна светска модна агенција! Обучене су по свим правилима "ултима моде" Њујорка, Париза, Лондона. Све што је обележје модног тренда долази ипак овамо брзином пароброда сада, а ми немамо могућности да све то и проверимо, јер ни часописи модних диктатора не стижу до нас. Још увек смо блокирани.

На пијачној тезги пре неки дан угледала сам последњу реч козметике, крему за лице "Ester Lauder" међу ротквицама и белим луком. Цена невероватна, упола мања него у Њујорку.

За протекли викенд организован је и сусрет моторциклиста на Авали. Као да се ништа необично не догађа. Млади људи као из најбољих америчких дана летели су са својим девојкама на задњим седиштима Харли Дејвидсона.

Почела је да се ствара и једна субкултура унутар затвореног, скоро инкапсулираног Београда. Позоришна представа "Боинг Боинг" на сцени Београдског драмског позоришта као права мала приватна продукција наметнула је београдској чаршији један нови начин размишљања. Београђани који имају веру у нешто приватно и креативно могу да напуне салу позоришта и да од тога имају користи. Али Београд је почео да бива преплављен разним приватним предузетнички настројеним лекарима који су дошли на идеју да у ово злохудно време започну своје приватне праксе и на својим клиникама. Свакако постоје изузеци, али за сада велики број оних који поседују новац себе проглашавају и великим стручњацима. Довољно је своју ординацију опремити у мермеру, довести згодну сестру и почети са доста деликатним па и најмањим хирушким интервенцијама, које могу бити погубне и то све у име слободе стварања на медицинском плану. Лекарска етика је на испиту. Лекарима се придружују надрилекари који користе несрећу народа који прихвата и солуцију да им један потпуно неартикулисан пророк који на основу гласа преко телефона са телевизијског екрана прориче судбину и прича о будућности њихових најближих. Али, сви се слажу да је то нормална појава свуда где се друштво налази у прелазном периоду и сви кажу који су то већ видели да ће се све некако исфилтрирати и да ће се оно најбоље издвојити и да ћемо ускоро стати на ноге. Оно што мене брине у Београду је да све мање има оних дивних људи које позовемо телефоном да разменимо мисли. Њихови укућани ми кажу да су одсутни, ја поновим позив још неколико пута и на крају схватим да су се иселили, а пуни страха нису то никоме рекли.