Гледаћете у току лета 2007.

У емисијама "Ексклузивно" настојим пре свега да са саговорницима истински разговарам и успоставим комуникацију која ме, као новинара, може издићи изнад нивоа обичног испитивача и поставити на ниво некога коме се људи стварно поверавају и коме верују, никада се при том не трудећи да нечије поверење стекнем. Уколико сам успела да неки интервјуи буду дати само мени и никада више никоме – вероватно сам своју диплому психолога још једном заслужила.

У оквиру летње шеме документарне серије "Ексклузивно" Мире Адање-Полак, до средине септембра биће емитоване емисије које су имале највише одјека у јавности, као и оне снимљене пре много година које су можда тек данас постале актуелне. Када су снимљене, биле су примљене као занимљиве репортаже, али сада, са временске дистанце, схватам да су то биле емисије које су објашњавале многе ствари много раније него што су се нама догађале. Ту првенствено мислим на емисију "Пут дроге”, која је снимљена у Амстердаму и Ротердаму, у којој су учествовали сви они који раде на сузбијању диловања дроге, као и непосредни учесници у ланцу; мислим и на емисију која је још увек јединствена, а у којој разговарам са Амалијом Родригез, која више није жива, па је емисија заправо и њен последњи интервју. Ту је и сусрет са официром Вермахта, чији је авион оборен када је нацистичка Немачка напала Велику Британију – својеврсна исповест која објашњава многе ствари које нисмо знали. Одабране су оне емисије чије теме никада не застаревају и не губе актуелност. Када су посреди суштинске вредности, нема бежања од истине, бежање се напросто не исплати – јер време све коригује.

Мира Адања-Полак

"Разговарала сам са официром Вермахта" – 15. јул 2007.

Догађаји посматрани са извесног временског одстојања изгледају сасвим другачије. Официр Вермахта ког су заробили Енглези налази уточиште у Канади, а Мира Адања-Полак среће га на једној вечери у Ванкуверу. Каже да је некада био новинар. Написао је, каже, књигу у којој се захваљује Канади, земљи која га је после рата примила. Тај случајан сусрет доноси много више од тога. Одлука да се нађе камера доноси се одмах, на лицу места. У хотелу се снима интервју који је по много чему јединствен, јер говори о стварима о којима никада ништа нисмо знали. Ратови се заврше, а неки људи своје животе почињу негде другде. Многи не могу да се врате јер нису добродошли. Екарт Приби осветљава један део догађања у далекој Канади, где је било много заробљених Немаца. Шта се са њима догодило, шта су радили када се рат завршио, да ли су могли да се врате, да ли су то желели?
 
"Пут дроге" – 22. јул 2007.

Емисија је снимана у Амстердаму и Ротердаму, у време када се мислило да се наркоманија ипак догађа далеко од нас, у неким другим земљама. Одлазећи у Ротердам, где сам имала максималну помоћ и заститу свих оних који се баве спречавањем кријумчарења дроге – имала сам могућност да се приближим онима који свакодневно раде са људима који дочекују велике бродове и у ротердамској луци, међу великим товарима, непогрешиво откривају дрогу. Са професионалним полицајцима и њиховим помагачима провела сам време, што ми је омогућило да урадим емисију која даје праву слику онога што се тада радило у Холандији како би се  спречило растурање дроге. Видећете како је Холандија решавала проблем наркомана и како се бори против наркоманије.

"Жаркови коњи у земљи лавова" – 29. јул 2007.

Једна сестра је пожелела да покаже свог брата Жарка Петковића. Детињство су провели у Африци и зато јој се сви и враћају. Позвали су ме у Најроби, у Кенију, да  бих посетила Жарка Петковића, који је тамо директор Сименса, али му је хоби гајење тркачких коња, по чему је постао познат у читавој Африци. Из године у годину, његови коњи добијају све могуће пехаре, а веома често и он лично преноси коњичке трке са хиподрома. Жарко Петковић се са својом породицом у Африци осећа као код куће, јер је детињство провео са оцем који је био лекар у Африци. Сада ожењен Францускињом и отац троје деце, Жарко прича о свом животу у Кенији.
 
"Луксузи Истока" – 5. август 2007.
 
Случајан сусрет у Дубаију с господином Абдулом Разак Јусуфом, који се налази на челу једне велике мултинационалне компаније – омогућио ми је да забележим разлике у начину живота и мишљења Запада и тог нама и даље тешко разумљивог Истока. Начин мишљења, уверења и све оно што је различито – не доприноси увек разумевању међу људима. Господина Јусуфа срела сам у ресторану где је наручивао храну, уживајући у наргилама. Храна је стизала, а господин Разак Јусуф није је ни окусио. Уживао је у њој гледајући је и пушећи. То ме је навело да преко конобара пошаљем поруку да желим да га упознам и с њим поразговарам о различитости, о томе како је живети с две жене, носити дугачку белу хаљину и о томе како на то гледа Запад, где се школовао. Прихватио је моју понуду да га сретнем сутрадан и да ми прича о свему што ме интересује. Тако је и настала ова емисија која даје неке нове погледе на ислам, религију која је за многе још увек тајна.

"Седам дана у фрањевачком самостану" – 19. август 2007.

Пре много година, провела сам седам дана на Кошљуну, малом острву поред Ријеке. У  самостану на том острву живи неколико фрањеваца, који су потпуно одвојени од света. Чувају и свакако најстарије историјске и црквене књиге са ових некада заједничких подручја. Њихов живот је једноставан, само наоко монотон. У тај самостан долазе и многи млади људи католичке вере из целог света, како би се усавршавали у својој светој мисији. Боравећи са њима, било је занимљиво чути како они виде свакодневне, обичне ствари. Како млади човек може да се одрекне жене, како види свој живот у одвојеној средини, по свом избору? Било је, сећам се, врло поучно за мене као новинара да видим све то и снимцима дочарам један свет који не познајемо.
 
"Ризик љубави" – 26. август 2007.

Емисија је први пут пред камере ставила људе оболеле од сиде које до тада нико није смео ни хтео да интервјуише. Било је ту неколико хомосексуалаца, а Мајкл Кален, рок музичар, и његов пријатељ говоре о болести која их је изоловала од света и тако осудила на лагано умирање. Пред камерама Кален говори о томе како се од те боелсти лечи, како му редовно мењају крв, како је добио ту болест која тада, почетком 1987. године, када је емисија снимљена, није ни имала своје право име. Знало се само да је болест тешка и да проузрокује пад имунитета. Након првог сусрета са њима у Њујорку, остајемо у вези, пратим њихово лечење и одлазим поново након годину дана да бих видела како су. Радује ме да видим да су поново у форми, да могу да раде, да се баве својим послом. Оболели од сиде су и данас изоловани од света. Искрено казивање оболелог пара о настанку болести и свему што их мучи – ову емисију је ставило у сам врх документаристике, према мишљењу многих критичара у свету и код нас.

"Моја ривијера" – 2. септембар 2007.
 
Емисија је заправо сентиментални запис и доноси три необичне приче. Све те приче говоре о Русима који су после Октобарске револуције доспели на Азурну обалу носећи руског цара у срцу, а свој живот на Руском двору једноставно пренели на југ Француске. Тај део ривијере био је више пута инспирација великом броју уметника који су свим снагама покушавали да дочарају то време. Најлепше грађевине подсећају на стару Русију. Њихов утицај на културу и уметност је велики. Данашња Француска много може да захвали управо овим људима, који су, бежећи, собом донели и све оно лепо аристократско и словенско. Једна прича односи се на потомаке познатих породица царске Русије који данас живе у Ници. Ту срећем њихове наследнике. Њихови прадедови градили су данас историјске грађевине у Москви и Санкт Петербургу. Писац Раул Мил објавио је књигу у којој реконструише животе Руса који су после Октобарске револуције дошли на Азурну обалу. Као велики познавалац Нице, он описује животе ових знаменитих људи. Са њим шетам ривијером и слушам невероватне приче. У трећој причи разговарам са прослављеним балетским уметником Милорадом Мишковићем, који живи у Ници и који ме у свом дому упознаје са својим пријатељима Русима, који већ дуго живе у Ници. Приказаћу и снимке једне од најлепших руских православних цркава коју посећују многи који дођу на ривијеру. О њој воде рачуна потомци руских царских емиграната.

"Масонска тајна" – 9. септембар 2007.

У Београду је недавно одржан скуп масона, без камера и публицитета. Дошли су масони из више земаља да би се срли са својом браћом. С некима од њих успели смо да разговарамо о томе да ли су масони тајна организација и ако нису, шта су заправо. Прича о београдским масонима довољно је дуга, досеже до Вука И Доситеја. Данас не постоје валидни документи о томе зашто су ова два српска великана сврстана међу масоне, али ни они који би те тврдње
оповргли. Доситеј никада не би стигао тамо где јесте, а Вук никад не би доживео превод "Хасанагинице" великог Гетеа да овај није био масон; или су то можда све само приче.
Масони нове Србије били су Живојин Мишић, Бранислав Нушић, Лаза Пачу и остали из елите ондашње државе. Зоран Николић написао је књигу "Масонски потписи у Београду" и он је саговорник Мире Адање-Полак. Води је кроз Београд и показује обележја масона која нису видљива на први поглед. Масони су вечита интрига и никада до краја испричана прича.