Све што хоћу, хоћу јако и стварно
Мира Адања-Полак прича о својим емоцијама, али и о сусретима с Ричардом Никсоном, Ендијем Ворхолом, Јованком Броз, Амалијом Родригез, Оријаном Фалачи...
Довољно је рећи само њено име, па да цео свет зна о коме је реч. Мира Адања-Полак је новинарску професију, посебним интервјуима и низом драгоцених прича и акција, довела до највећих висина. По ономе што чини у Радио-телевизији Србије, а и по ономе ко све преноси њене емисије, она се, врло често, обраћа и ТВ гледаоцима на свим континентима. Велико је задовољство пратити њене емисије „Мира Адања-Полак и Ви”, као и специјалну серију – „Ексклузивно”. У ово се можете уверити и данас од 16 часова. Овога пута њена емисија ће, изузетно, бити емитована на Другом, а не на Првом програму РТС-а.
У припреми овог текста за „Политику”, Мира Адања-Полак није постављала питања, одговарала је на њих. Причала је о породици, страху, емоцијама, врлинама, сновима...
Где сте, и у ком окружењу, дошли на свет?
Рођена сам у Будимпешти, као прво од троје деце доктора Соломона Адање, уролога, и Катарине, историчара уметности и ликовног критичара. Моји родитељи су се упознали у Београду. Отац је, као лекар, по позиву, дошао у јеврејску породицу моје мајке, која је допутовала из Будимпеште у посету болесној тетки и рођацима у Србији...
Кад сте дошли у Београд?
Моји су били у логору, а мене је, у Суботици, чувала једна добра жена, моја помајка. Са њом сам живела пет година. Тада сам говорила само мађарски. Родитељи ме, после изласка из логора, нису могли одмах довести у Београд. Нису имали основне услове за живот. Београд сам видела тек пред полазак у школу.
Шта посебно памтите из тог периода?
Моја мајка је, као добар зналац неколико језика, била преводилац у Бачу, где су се водили преговори о унутрашњим и спољним границама Југославије. Тада је говорила: „Ми нећемо имати излаз на море, зато ћемо купити лепо имање код Градишта, уз језеро. То ће бити наше море”. И сад је то стварно тако. Имамо то имање и то наше „море”.
Ко сад чини Вашу породицу?
Удата сам за инжењера Мартина Дарка Полака. Имамо сина Марка Полака, инжењера, снају Сању Дедић-Полак и унуку Лару Полак, која ће ме, верујем, наследити у овом послу. Она има три године и увек примети оно што други не уочавају...
Чиме сте се бавили пре уласка у новинарство?
Била сам шест месеци стјуардеса у ЈАТ-у, а после тога шеф стјуардеса у Авиогенексу. Сва путовања сам користила за опис места у која сам стизала. Писала сам за више листова. Имала сам једанпут, мислила сам, праву, ексклузивну, причу о бежању Кинеза чамцима из Кине. И тада сам се сударила са актуелном политиком у Југославији. Уредник ми је све објаснио са два питања: „Из ког режима беже Кинези? А у ком режиму ми живимо? Значи, нема приче о бежању Кинеза од комунизма. Разумеш”?
Како сте дошли у Телевизију?
Учествовала сам на конкурсу. Понудили су ми само хонорарни рад, али су ме, после краћих преговора, примили у стални радни однос. По савету родитеља, проучила сам правилник конкурса, па сам „запретила” директору Душану Митевићу да ћу, ако ме не прими у стални радни однос, узети адвоката и оборити конкурс...
А како су Вас дочекали?
Јако дуго нисам стартовала на телевизији. Више сам била преводилац, а мање новинар. А кад сам била извештач, на ТВ екрану се, док сам узимала изјаве, видео, понекад, само мој прстен на малом прсту, диктафон и повремено део носа. Али нисам се предавала. Ишла сам даље корак по корак...
Зашто сте, понекад, агресивни?
То се догађа само у ситуацијама кад неко умањује менталну снагу гледалаца и моју моћ расуђивања. Тада морам ту особу да притиснем. Ова моја агресивност је циљана. Тако се борим против неистине. Умем тада да кажем саговорнику: „Немојте мене да гледате. Не говорите истину. Погледајте у камеру и реците то људима којима се обраћате. Нека Вас они добро чују и виде…”
Да ли Вам помаже јеврејски лоби?
Мени помаже сваки лоби... А сад ћу Вам рећи шта је антисемитизам. То је и кад неко умањи мој квалитет, и вредност онога што радим, чињеницом да ми неко помаже... И рећи ћу Вам још нешто: Да ме ово нисте питали, људи би Вам замерили. Зато оставите у тексту и ово питање и овај одговор.
Како решавате проблеме?
Ништа не радим на силу и по сваку цену. Умем да чекам. Тренутно имам неколико дугих чекања. Некада чекам да неко више нема обавезу према институцији у којој је... Тако сам, за емисију „Непроценљиво”, сачекала три године да човек који је пратио трговине уметничким предметима у "Скотланд јарду" изађе из тог посла... Тако ја то радим. Уосталом, све што хоћу, хоћу јако и стварно. Ја сам свога сина добила само зато што сам то јако желела...
Шта припремате за јесен?
Било ми је омогућено да се сретнем са научницима, добитницима Нобелове награде, у највећем центру за експерименте у свету, у Церну, у Швајцарској. Биће то посебна емисија!
Колико умете да чувате тајне информације?
Долазим у ситуацију да сазнам истину, али саговорник ме замоли да је не саопштим, а информација много вреди. У принципу, никад нешто што ми је речено да је „оф рекорд” нисам употребила. Али, употребила сам то као депозит да од те особе која ми је одала тајну добијем нешто друго, пре осталих новинара.
Коју праву причу сте имали, а нисте је објавили?
Имала сам две такве приче. У једној сам поступила свесно, а у другој несвесно. Реч је о двојици људи, о Ричарду Никсону, бившем председнику Америке, и Ендију Ворхолу, икони уметничког правца поп-арта. Са Никсоном сам била уз његову самртничку постељу. То ми је омогућио мој ујак, лекар у Вашингтону. Али, никад нисам могла нешто да урадим што је емитовано јако тешко. А то је било баш тако... А мој „случај Ворхол” је прост: причала сам са човеком на пријему, у току инаугурације Регана за председника Америке, а нисам знала ко је он...
Који Ваши интервјуи су имали емотивни набој?
То су моји сусрети са Јованком Броз, Титовом удовицом, и Амалијом Родригез, најбољом португалском фадо певачицом свих времена. У сусрету са Јованком била сам потпуно затечена чињеницом да нам је ова жена представљана на потпуно другачији начин од онога каква је у ствари... До интервјуа са Амалијом Родригез, а то је био њен последњи интервју у животу, дошла сам правим чудом, само захваљујући собарици у мом хотелу, која је познавала њену кућну собарицу! Собарице су уговориле тај интервју...
Од седам врлина које припадају и Вама?
Од хришћанских само љубав, али не и вера, и нада, а од класичних мудрост, правда, и уравнотеженост, не и храброст.
Да ли Вам се неки саговорник удварао?
Није. Слушајте, није, стварно није. А знате зашто није? Јер, ја увек бирам... Уосталом, жена је та која даје пролаз. Жена је та која отвара ову могућност... Али, не заборавите да сам ја у новинарство ушла као удата.
Колико посао утиче на Ваш приватни живот?
Трудим се да уопште не утиче. Ипак, цитираћу мужа: „Какав је то непристојан свет који зове телефоном између три и пет... Шта, ти не долазиш на ручак... Неко је звао, а није се представио, а кад је чуо да ниси ту, залупио је слушалицу... Какав је то свет у коме си ти...”
Са ким су Вас поредили?
Са италијанском новинарком Оријаном Фалачи. Она је имала огроман утицај на развој моје професионалне каријере. Кад је дошла у Београд, била је у СКЦ-у. Успела сам да јој дотурим папир на коме сам написала: „Ја сам Ваша колегиница. Хоћу интервју са Вама. Позовите ме у било које доба”. И позвала ме je сат и по после поноћи. Кад сам дошла у хотел „Метропол”, затекла сам је у фотељи, окружену фантастичним букетима цвећа. Била је потпуно сама. Дала ми је интервју, а ја сам тада знала да то нећу – нећу велику међународну каријеру по цену да останем сама.
Који спортски разговор посебно волите?
Са Сергејeм Бубком. Срели смо се у Монаку. То је био човек који је с мотком прескочио највеће висине на свету. Уз осмех ми је посветио део свог времена. Задивио ме савршеним понашањем. Задржао је словенски дух упркос чињеници да је прихватио све оно што су од њега тражили. Остао je невероватно спонтан, шармантан, неоптерећен славом и новцем.
Шта Ви спортски радите?
Три пута недељно идем на вежбе у теретану. Мој тренер је Гојко Добриша. Из Котора је. У теретани сам тачно један час и 20 минута. Све те вежбе ми држе кондицију. И имам потребу за спортском масажом. Уз то и пливам, много пливам. Спортска активност ми даје снагу за све што радим.
Чега се плашите?
Злих људи. Имам способност да осетим њихову негативну енергију. И кад то осетим, ја се измакнем. Увек то чиним по цену да будем непристојна и неваспитана...
О чему „сањате”?
Увек исто: да сам поред неког кога волим... да смо сами... да ми је јако пријатно... да ћутимо...
Да ли сте нешто могли да учините, а нисте, па Вам је сад жао?
Оно што сам могла да учиним, нисам могла и није ми жао.
