Novinari su svojevrsni misionari

Nagorka Idrizović, "Oslobođenje", Sarajevo – 09.10.2011.

"Mira Adanja-Polak i vi" je emisija Radio-televizije Srbije koja je rado gledana u cijelom regionu. Zašto? Jer ima šarma, jer nam uvijek ponudi nešto novo i lijepo, upozna nas sa nekim nama nepoznatim, a uglavnom i nedostižnim kutkom planete, i jer u njoj nema nimalo zlobe, koja posljednjih decenija caruje među nama. Njene emisije su dokaz da gledaoci rado gledaju nešto drugo, nešto što nisu panel-diskusije i sitna politika prepucavanja. U njenoj biografiji stoji da je intervjuisala mnoge poznate ličnosti širom ove naše planete. Žao joj je što nije uspjela da napravi intervju sa Niksonom, ali se zato na podugačkom spisku onih do kojih je došla nalaze Sofija Loren, Indira Gandi, Vili Brant, Dejvid Rokfeler...

Nije tajna da je spremna da do nekog sagovornika pokušava doći i po deset godina, ali da na kraju ipak ostvari cilj. Mira Adanja-Polak u razgovoru za "Oslobođenje" kaže da ni "uspesima, ni neuspesima ne pridaje poseban značaj. Jer, sve je to deo posla". Posla koji i danas radi s početničkim entuzijazmom. Odakle crpite taj entuzijazam?

- Da nemam entuzijazam, ne bi emisije bile takve kakve su i ne bih imala tu komunikaciju sa gledalištem. Kamera, kao najsavršeniji rendgen, ulazi u dušu, vidi motivaciju, suštinu osobe koja govori. To mnogi zaboravljaju. Sve se vidi - i kada ne mislite ono što govorite, i kada vam nije nešto po volji, a i kada ne volite posao koji radite.

- Čega danas imate manje nego na početku karijere, a čega više?

- Možda imam manje strpljenja da slušam gluposti i da tolerišem laž i nemar, ali sam emotivnija nego što sam bila, i zato sam oprezna. Čuvam se da mi emocije ne zamagle neke činjenice.

- Rođeni ste u Budimpešti, ali ste odrasli u Beogradu. Jedan ste od rijetkih srpskih novinara koji je dobio međunarodna priznanja, mnogi tvrde da je u tome presudnu ulogu odigrala Vaša upornost, da li je to tačno?

- Kažu da sam uporna, ali ja samo istrajem u onome što me ineresuje i čemu sam posvećena. Retko ili skoro nikada nisam radila reportaže koje me istinski nisu interesovale, a tada bih bila izuzetno istrajna, tako kažu, da dođem do najsitnijih detalja koji bi me uvodili u priču koju snimam. Kažu često da se opredeljujem za neke teme koje nisu u središtu pažnje i da se bavim stvarima koje na red treba da dođu tek mnogo kasnije. Sve sam uvek radila prerano i zato neke moje i stare emisije deluju tako aktuelno.

- Svake nedjelje Sarajlije rado sjedaju pred ekrane i gledaju Vaše emisije, jedni zbog toga što su sigurni da ćete obraditi životnu priču nekog od "malih" ljudi i nastojati da mu pomognete, a drugi zato što znaju da će vidjeti nešto ekskluzivno. Kako dolazite do tako ekskluzivnih sagovornika?

- U mnogim ljudima ja vidim tu neobičnost. Ono što je za mnoge ekskluzivno, za mene nije. Za mene je ekskluzivno ako to do sada niko nije uradio ili ako je neka osoba rekla meni ono što nikome nikada nije kazala. Jovanka Broz i jedini intervju sa njom, jeste ekskluziva koja još traje. To mi je i najmiliji intervju. Često do nekih ljudi dolazim sasvim slučajno, a posle me ljudi pitaju "kako si ga našla" i retko veruju da se neke stvari dogode, ali ih treba prepoznati.

- Završili ste psihologiju, bili šef marketinga u Eksport-presu, šef stjuardesa u Aviogeneksu, ali iz Vaše biografije se da razaznati da je Vaša posljednja ljubav odlučila Vaš put. U novinarstvu ste od 1971. i od tada Vaše emisije plijene pažnju gledalaca. Zašto novinarstvo?

- Oduvek sam volela da imam brze rezultate svojih poduhvata. Ako nekim obraćanjem ili pričom mogu da promenim situaciju, da nekome pomognem, da nekim primerom iz sveta dam ideju kako se mogu rešavati važne stvari, onda se moj trud isplati. Mislim da je moj posao novinara sve više misionarski, gde me vodi ideja da neke stvari poboljšam i ponudim rešenja. Uvek sam volela da pomognem i rešim nešto. Nekada mi to polazi za rukom i to mi je veliki motiv u poslu koji radim.

- Ako Vi kažete da vaši gledaoci gledaju ono što radim i prate emisije subotom, onda je to za mene dodatni motiv da istražujem i donosim zanimljive priloge i emisije.

- Saradnik ste nekoliko vrlo uticajnih medija u svijetu, kakva iskustva nosite iz te saradnje?

- Kada radim sa stranim medijima, oni kažu da cene moju efikasnost i istraživački duh. Kažu da sam dobar producent i to me izdvaja od drugih jer kada vidim nešto zanimljivo ja imam i rešenje kako da to izvedem. Kada prepoznam priču, ja nalazim i kameru i sve je tu da bude snimljeno. Iskustva iz sveta su mi takva da mislim da radim pod manjim pritiskom i sa maksimalnom kreativnošću koju mogu da ponudim. Nemam toliku mašineriju kao oni, ali ona je samo naizgled pogodnost, a u stvari, sve je mnogo komplikovano. U svetu volim to da kada kažem šta mi treba, da se to stvori začas. Ovde je to ipak mnogo teže.

- Uspjeli ste da dobijete intervjue od izuzetno poznatih ličnosti iz svijeta umjetnosti, politike, biznisa i šou-biznisa, od pripadnika kraljevskih loza, kako Vam je to pošlo za rukom, s obzirom na to da se događalo u vrijeme kada je to skoro bilo neostvarljivo?

- Nisam nikada bila opterećena činjenicom da su to važni veliki ljudi. Oni rade svoj posao, a ja svoj. Ako mi daju intervju, to rade jer to i njima valjda nešto znači. Kada sam dobila jednog važnog čoveka, a on vidi da to što radim radim profesionalno, bez problema me preporuči drugome. Ja kada radim intervju, radim ga kratko i jasno, nikada ne pomislim da zato što sam blizu te osobe, da sam značajnija, već to uradim najbolje što umem u najkraćem korisnom vremenu. Vi ne možete zamisliti šta sve mogu da uradim za deset minuta, i svetla i pripremu i intervju. Nekada dobijem i kafu.

- Koji Vam je od tih intervjua najdraži, a koga se nerado sjećate?

- Vili Brant, Jovanka Broz, Vinćenco Kontičelo - čovek koji je prvi ukazao na mafiju na Siciliji, Sofija Loren... pa svaki intervju, mnogih se i ne sećam više, a neprijatnih nemam, jer uvek razgovaram isto i ne može mi biti neprijatno jer sam novinar, a kao Mira privatno, tada i ne postojim. Ne brkam lončiće.

- Da li je tačna teza da su uspješniji ljudi lakši za saradnju?

- Što su umniji, jasniji su u svemu. Koncizni, jasni i ne vole duga objašnjenja. Nikada nećete nekoga ko drži do sebe nagovoriti na nešto što zaista neće. Odmah znaju da li hoće ili neće. Ja kažem šta hoću i to je to.

- Uz sve te uspjehe u svijetu, da li ste nekad poželjeli da odete u inostranstvo?

- Uvek sam znala šta hoću, a karijera u inostranstvu nije bila jedna od mojih želja. Kada dođem u svoju zemlju, donosim dokazni materijal o internacionalnoj karijeri. Profesionalac se dokazuje svuda i široko mu je polje. Kada znaš posao, nema granica.

- Da li je danas, u moru tzv. ekskluzivnih informacija, teško prepoznati onu pravu?

- Zna se šta je ekskluziva. Onaj ko to razume, prepoznaje je. To je kao pravi i lažni parfem. Nema tu velike filozofije. Slika ne dokazuje više ništa, jer živimo u vreme interneta i fotošopa.

- Kada radite intervju, postoje li neke ograde koje "ne preskačete"?

- Nikada ne odajem poverenu tajnu, iako bi bila tiražna. Nikada ne dovodim u pitanje integritet osobe s kojom radim intervju. Nikada o kolegama ne govorim loše, poštujem kuću u kojoj radim. Nikada ne pitam ono što nije tema mog intervjua i nikada ne idem preblizu sagovornika. Uvek pitam i više puta nešto, samo da bih dobila istinu, a onda sve prethodne pokušaje odgovora na isto pitanje ponovim.

- Rekli ste da su Orijana Falači i Barbara Volters velike novinarke, ali ne i srećne žene. Ide li to dvoje jedno uz drugo?

- Teško je uz novinarsku profesiju sačuvati ličnu sreću i neprikosnoveni mir. Ako to uspete, onda ste u svemu uspeli. Novinarski posao nosi zamke najviše u početku, kada vam se sve nekako čini lepšim i izazovnijim. Ako u početku naučite da to razdvojite, onda je sve lakše. Važno je znati svoje mogućnosti i ograničenja.

- Ove godine ste bili u Čileu, kakve utiske nosite iz te zemlje?

- Čile je prepoznatljiv po vulkanima, bakru i vinima. Posle osamnaest sati leta, od Beograda do Santjaga, uverila sam se da je globalizacija stigla i do njih, jer je prestonica poput bilo koje evropske. Morala sam da zađem dublje u zemlju da bih osetila ono o čemu slušamo kada je reč o Južnoj Americi. Bila sam u gradu Pirke, gde sam posetila Đavolji podrum, gde se skladište najbolja vina, a tu sam srela i najveće svetske enologe koji su mi pričali o svojoj posvećenosti poslu. Sem toga, posetila sam i pripadnike naroda Mapuče u gradiću Pukon, koji žive ispod aktivnog vulkana. Oni su prvi naselili taj deo Južne Amerike i pokušavaju da sačuvaju nešto od svog identiteta. Kako kažu, ljudi se od tada nisu mnogo promenili. I dalje su srdačni i nasmejani, a skoro da su navikli na stalne zemljotrese. Boraviti u mestu gde ljudi žive i gledati aktivan vulkan koji se dimi, specifičan je doživljaj.

- Konačno, poruka mladim novinarima?

- Nemam recept, nemam poruku, ali znam da se ovaj posao može dugo raditi jedino ako ga volite toliko da vam baš ništa nije teško i da kada čujete da je Oriana Falači u gradu, a pozove vas da sa njom razgovarate u 2 ujutro, to uradite tako obično kao da ste taj intervju dobili oko podne. To je to.

Komentari

Kliknite ovde da biste ostavili komentar.

  • Draga gospođo Miro, prvo da Vam se zahvalim na Vašim i našim prekrasnim emisijama. Jedva čekam da dođe nedjelja i da gledam Vašu emisiju. Primite lijepi pozdrav iz prelijepoga Pariza.
    (Ljiljana Lazarov, Pariz - 22.10.2011. 23:03)
  • Svaka čast, Miro, direktni ste, spontani, niko ne može da vas laže i izmanipuliše, idete do kraja, prosto naterate sagovornika da kaže istinu mada nekima i nije po volji, ali vi znate kako to da uradite uz osmeh i ljubaznost. Još jednom, svaka čast!
    (Gloria Pešikan, Beograd - 22.10.2011. 22:56)