Знам шта нећу

Дипломирали сте на Филозофском факултету у Београду, а определили сте се за новинарство. Сматрате ли да се новинарство може научити или је то питање талента?

Моји родитељи су били јако против тога да будем новинар, врло, врло. Породица је интелектуална, лекарска, да не улазим даље. Мислили су да је то занимање које не припада. Завршила сам два факултета да бих реализовала то што хоћу да урадим. Мој отац и мајка су сматрали да је то занимање компромиса, да целог живота морате уз некога да будете, да морате да припадате некоме. Била сам уверена да то није случај. Сећам се да сам својим родитељима рекла једну реченицу: "Када се буде изговорило Мира Адања-Полак, људи ће знати шта је то и знаће ко је то!" Ја сам само то хтела, да то што радим буде препознатљиво.

Трпи ли се због природе посла у приватном животу?

Не! Ја сам увек давала приоритет емоцијама. Рећи ћу вам шта никад нисам радила. Закасни новинарка на догађај у Београдском програму, дође баш пред емитовање и каже: "Задржали су ме на ручку!" Ја сам јој само једну ствар рекла: "Да ли ти мислиш да мени нико никада није понудио да останем на ручку?" Она ми је рекла: "Не разумем..." Ја никада нисам остала! У том нашем послу је јако тешко разграничити професионално и приватно. То се тако брзо побрка. Мој принцип је да када ви нећете моћи да изгурате, не прихватате да, када правите репортажу, екипа после тога иде на ручак у кафану. Рећи ћу вам зашто. Ако ме је неко нахранио, како да га нападнем? Нахранио, седели за истим столом, имате неки морал. Овако, одрадите рубрику, није те нахранио - независност! То ја тако видим. То су драстичне разлике.

Да ли сте имали узор?

Не! Да сам имала, да сам желела да будем као неко - не! Ја сам срела велике новинаре, Оријану Фалачи, Барбару Волтерс, нису то биле срећне жене. Је л' вам ја делујем несрећно? Не! Нису ми деловале срећно, нису имале реализоване животе. Ја имам сина, имам унуку! Е, мислим да је она наследник! Питајте ме зашто? Рећи ћу вам. Она држи лутку. Ја је питам:"Како се зове, Ларо, твоја лутка?" Она ме гледа и одговара:"Беба Полак!" Оригиналан одговор! То сам запазила као једну врсту неке искрице нечег различитог.

Да се неким случајем ваш син определио за новинарство, да ли бисте се опирали као што су то чинили Ваши родитељи?

Ја сам видела његова четири написа и могу да вам кажем да сам била шокирана. Он није за то. Једноставно не желите то да радите. И друго, не бих желела свом детету да прође све оно што сам ја прошла у овом послу. Знате, кад сте различити у овом друштву, стално имате неку сецкалицу, као трава, неко равна нешто, нешто мора да буде исто.

Нетачно је да сте бољи новинар ако пуно излазите и имате велики број контаката - изјавили сте једном приликом за "Новости".

Да! Нетачно!

Како сте онда успели да урадите толико интервјуа, од којих су неки дати само вама и никада више никоме уколико се нисте послужили и контактима које сте остварили?

Одмах ћу вам рећи. Имате пример - догађај на ком јурите особу један или два која је на врху нечега - никада! Ја сам имала "добар нос" да процењујем људе који праве некада нешто. Ако ме је то спасло - јесте!

Колико људи стоји иза емисије "Мира Адања-Полак и Ви"?

Троје: Мирјана, Маргарита и Здравко. Ту су и два асистента реализације који нису само моји.

Може ли се новинарство сврстати у женски род, односно, баве ли се овом професијом боље жене или мушкарци?

Нема то везе. Једноставно, имаш нерве и - готово! Рећи ћу вам ко је одличан новинар: Ивица Дачић. Ја сам њега интервјуисала и кад год га видим у политици, ја му кажем: Побогу, Ивице, па што не остадосте у новинарству? Какав је новинар, да ви знате! Новинарчина! Нема везе. Зависи шта кога интересује.

Да ли је било тренутака када сте рекли себи: "Е сада је доста! Уморна сам од свега!"

Не. Али приметим некада да сам можда одсечна када сам уморна, јер примам све позиве. Сва питања која дођу прихватим. Не постоји да не одговорим на телефон, да кажу: "Она спрема емисију".

Упоређивали су вас са Оријаном Фалачи. Како је изгледао сусрет са њом?

Описала сам га у неколико наврата. Изгледао је страшно! Она је дошла у СКЦ и била окружена са пуно људи. Узела сам визиткарту и написала: "Ми смо колегинице, окрените ме када год хоћете на овај телефон, желим интервју с вама!" Позвала ме у пола два ноћу. Скочила сам из кревета и отишла у "Метропол". Затекла сам је са пуно цвећа, саму... И тада себи рекла да нећу то да доживим. Разумете? Значи, то је нека слава, интернационална, велика слава која те оставља саму. Треба да се удате! То запамтите! Приватан живот је основни. Нема тога што може да вам надокнади приватан живот! Морате главу да наслоните на нечије раме...