Članci koje ćete čitati su tu da vas podsete na jedan period koji je, nadam se, iza nas. To su godine 1993. i 1994. To su pisma koja sam pisala u Americi, u Njujorku za časopis koji se zvao „Hello Belgrade – Hello New York“ pokušavajući da u tim godinama ljudima koji ga čitaju dočaram sliku sredine u kojoj živim. Mislim da su to važne…
Znam za šta služe slave. Ljudi imaju godinu dana vremena da uporede svoje uspehe, standarde, svoju decu i da vide i provere koliko se dobro drže. Mislila sam da nikada neću iz soba za podmladak preći u sobe za odrasle – na slavama. Desilo se to prvi put ove godine kada sam se susrela sa čitavom generacijom svojih prijatelja. Njihova deca…
Beograd se izgleda pomirio sa blokadom i sa ne baš dobrim izgledima da se ona uskoro ukine. Već dva puta je neko pokušao da mi pošalje knjigu u Beograd iz belog sveta, ali su je zaustavili. Sami sebe zatvaramo! Rešili smo da načinimo sopstvenu kulturu, sopstvenu istoriju i da nas bude baš briga za sve koji nas ne vole. Jedna mlada…
Sigurno su već svi u Njujorku i po celoj Americi čuli, jer svuda nas ima, o onome što je Pošta naše otadžbine priredila svima koji imaju nekog svog u inostranstvu. Ako niste čuli verovatno ste primili pisma vapaja da pošaljete pare za razgovore koje ste obavljali na račun svojih rođaka u zemlji. Time sam se bavila odkad vam nisam pisala…
Sedim uvijena u ćebe. Gledam kroz okruglo prozorče mašine za pranje kako se obrće veš različitih boja. Deterdžent je uvozan. Kupila sam ga na pijaci. Sa televizora dopire do mene glas spikera koji apeluje da se isključuje struja, jer ako to ne činimo, Beograd će ostati u mraku nekoliko dana. „Deep freeze“ je prepun. Ubijene su životinje:…
Sada su skoro svi već sigurni da su stvari došle do samog dna. U to ih uverava još jedna devalvacija koja je sve radnje prvo opustošila pa zatvorila. U radnjama već dugo i nije bilo ničega. Na momenat mogle su ove prodavnice, bar po tome što cene nisu bile istaknute, da podsete na ekskluzivne butike na Petoj aveniji. Kakva ironija…
Sreća je relativna stvar. Jutros me je šef radnje, pored koje svakodnevno prolazim, uz smešak pozvao da uđem. Ostavio mi je pola litre mleka. Kriza traži ustupke. Posle Lorda Ovena, Karingtona, čekanja za intervjue, zašto se opet ne saviti i zbog tog mleka i ne postati prilježan i pun razumevanja i za šefa prodavnice. Zahvaljujući ovoj…
Velika je vrućina. Po količini vlage, skoro kao njujorška, ali, u Beogradu ljudi nemaju erkondišne. Oni tek od skoro ulaze u modu, i to u naša najsiromašnija vremena. Inače, kriza stiže, a vaš reporter svako svoje javljanje treba da začini dokazima. Ulazim u novinarsku sobu televizije. Dežuran novinar, majka malog deteta, je u stanju…
Prijatelji mi se menjaju. Imam tako malo autentičnih kazivanja. Ne znam kome da verujem. Koji je iskaz onaj pravi, koji je svedok događaja i autentičan. Novac ima neko tužno značenje, poseduju ga uglavnom oni koji ga ne zarađuju. Kriterijumi vrednosti poremećeni su. Pismo iz Beograda je pismo reportera koji svoj grad ne prepoznaje…
Beograd sada gledam iz Budimpešte kroz oči i uši svojih prijatelja. Posle divne večere u kolima slušamo muziku Đorđa Balaševića, pesmu o Vasi Ladačkom. Balada o jednom ubogom i siromašnom Vojvođaninu, govori o želji da se ima puno lanaca zemlje, konja vranih i razigranih, puno para… Ali Vasa Ladački to sve dobija, jer se ženi bogatom…
Pišite mi mira@adanja-polak.com
