Пентагон - највећа канцеларија у свету

У Пентагону сам! На једној разгледници Вашингтона, ова творевина испречила се, као тврђава, испред осталих знаменитости. Тек иза Пентагона је меморијални споменик Линколну, Бела кућа, споменик Вашингтону и Џеферсонов меморијал. Пентагон стварно има пет углова; неки кажу да се ти углови зову и "заливи" — кад у њих "упловите", тешко без водича можете "испливати". У овој згради је Министарство одбране САД, и Врховна команда оружаних снага Америке. Одавде "излазе" важне одлуке и информације, онда кад то ови људи желе; а кад не желе, онда се о Пентагону, сем неких "туристичких" података, ништа не чује.

Мој водич је млада Американка, капетан морнарице, из Дакоте. Вашингтон јој је прво "иностранство". Осим Сједињених Америчких Држава, тешко може да поверује да још неки други свет може да постоји. Као добро научени папагај, саопштава ми оно што може да ми покаже, и упозорава ме да, сем онога што изговара за тачно четрнаест минута и двадесет пет секунди! — не зна ништа и да је боље да је не запиткујем.

Тачно у осам часова, двадесет седам хиљада запослених у Пентагону почиње да ради, управљајући се према времену које показује четрдесет две хиљаде великих часовника. Запослени паркирају око десет хиљада аутомобила, сваког јутра улазе у деветнаест лифтова, и током дана попију тридесет хиљада шољица кафе, обаве двеста четрдесет хиљада разговора телефоном, сто двадесет девет хиљада шест стотина двадесет писама пошаљу. Људи запослени у Пентагону, верујем, не баве се ходањем као рекреацијом, јер су ходници бесконачно дуги, али сви важни "пунктови" су тако архитектонски решени да се од једног до другог стиже за шест минута. Кажу: ово је највећа канцеларија у свету. Изградња је од самог почетка била спорна, да би данас показала своју ефикасност. Саграђена је током Другог светског рата, кад су се Американци, очито, суочили с ратом и ратним операцијама. Изграђена је у рекордном року — за шеснаест месеци. Пентагон је завршен 15. јануара 1943. године. Коштао је осамнаест милиона долара. Сваки спрат састављен је од пет концентричних кругова, и спојен с по десет ходника. Сигурно има бар три спрата изнад земље, али не знамо колико испод.

Цела зграда делује као велика, хладна, чиста, добро чувана соба за интензивну негу у модерној болници. Нема много службеника у ходнинцима. Понекад се појави неко ко направи два-три корака од једне до друге канцеларије, и нестаје иза врата. На вратима нема брава! Уместо тога, постоји црни круг са сензорским типкама. За улаз потребна је шифра. Свако зна своју. Само, на неким вратима није било шифроване браве — то су били тоалети! Ту се улази без шифре. Пентагон има двеста осамдесет оваквих "просторија".

Овде је и "црвени телефон" и "врућа линија" између Вашингтона и Москве. И с тим телефоном је велико разочарање: то није леп, модеран црвени телефон, него, старомодни телекс који, како кажу, ретко ради у последње време?!

Господин Џорџ Бадер, заменик директора у Одељењу Пентагона које се бави питањима безбедности Европе и НАТО-пакта, спреман је да ми одржи "поздравну беседу" у смислу: "Шта је НАТО-пакт, и зашто он постоји". Одмах му саопштавам да о НАТО-пакту "нема што не знам" и да, ако жели да провери, може одмах, као професор, да пређе на "преслишавање".

Господин Бадер није сам. Поред њега седи миран човечуљак — то су они без имена, који ћуте, гледају кроз прозор, никад не сазнате њихово име, а новинару "дођу главе". Један такав човек седео је ту цео сат. Кажу да је "војно лице", Бадер — цивил.

"Човек који ћути" је војник који је стигао "с терена", скакао из тенкова, јурио за топовима, марширао кроз тундре, и сада толико напредовао у војним вестима да је дошао у Пентагон на праксу, да "научи" шта је иза наредбе која стигне у касарну која каже: "Данас пуцање из пиштоља, а не пуцање из топа", или: "Зашто не тако, него овако..."

Кажу да је дошао да учи "креирање политике", и да је то стална пракса Пентагона да "војна лица с терена" позову у центар збивања.

Дошљак још ћути, и као да се у фотељи осећа отуђено — више би желео да лежи у рову, шатору и да води војнички живот, али сви кажу да је то напредовање, и он у чуду не зна што га је снашло!? Сагласан је са сваком речју што ју је изговорио мој домаћин Бадер, а у мене, новинара из Југославије — гледа као у ретку птицу, али до краја моје посете не изговара ни реч.

Господине Бадер, нисам експерт за војна питања, али ме интересује у којој мери постоји истинска повезаност између вас — кажете да сте цивил, да радите у Пентагону — и једног генерала или пуковника. Да ли они вас слушају?

У Пентагону су запослени и војниои и цивили. Сваки од њих има своја задужења, али су сви ови задаци једнако важни и одговорни. Цивили одлучују о војним питањима.

Да ли Вам се догоди да нека информација остане само војна, да никад не дође до цивилног дела Министарства одбране и свих оних људи који би требало да буду упућени у оно што се дешава у "војним круговима"?

Не, то се никад не догађа.

Није прошло ни три дана, кад је одјекнула велика брука која је демантовала одговор мог домаћина!

Наиме, ручали су Бжежински, секретар за националну безбедност САД и Харолд Браун, секретар за народну одбрану, и вероватно су током ручка донели једну од најхитнијих одлука новије нуклеарне стратегије САД: у случају напада на СССР, Сједињене Државе више неће нападати индустријске центре и градове, него војне циљеве, циљеве политичких и војних командних центара. О тој промени нуклеарне стратегије новинари су питали Едмунда Маскија у авиону, а он о томе није имао појма?! Објашњење Стејт департмента гласило је: "Да, у тренутку кад су желели да га обавесте, сазнали су да је државни секретар ван Вашингтона, на викенду", и тако је једно од најважнијих тела државе, Стејт департмент, ван једне од најважнијих војних одлука?!

Ситуација у свету је сложена, жаришта постоје, а самим тим и опасности од рата. Колико је Пентагон изненађен кад се у свету појави неко жариште?

Овде постоје штабови који се баве анализом и проценом ситуације у свету, и тако се добијају стратегијске индикације које тачно одређују када ће се нешто догодити. За нас, ситуација у Авганистану није била изненађење. Ми смо посматрали како се тамо ствари развијају. Без обзира на технологију, постоји "померање снага" и према тим померањима људства и технике ми закључујемо где може доћи до напада или инцидента.

Шта ће се догодити с људима који одлучују у случају да неко нападне САД? Да ли сте то предвидели?

Планирање онога што ће се догађати у случају да неко нападне САД, припада стратегији и зато могу да Вам кажем да САД имају места која се налазе у ваздуху, а и на земљи, где сваки од оних који одлучују могу доћи у најкраћем року. Та места позната су само онима који могу да стигну до њих, и чувана су тако да буду безбедна. Из тих центара би требало да се командује у случају да дође до рата. И, јасно је да Вама, нити било коме, не могу рећи где се та места налазе.

Да ли сте Ви били у тим центрима?

Нисам.

Говорите о рату веома хипотетично, апстрактно, а рат може сваког часа да почне, јер се оружје модернизује и такмичења у наоружању непрестано трају.

Наша политика је политика одбране. Ми никад први нећемо напасти, а морамо се усавршавати за случај да неко крене први.

Многи говоре да је Персијски залив све значајнији по САД, јер из тог дела света узимате нафту без које не можете. Како гледате на развој догађаја у том делу света?

Персијски залив за нас није толико битан колико се о томе говори. Наиме, да будем прецизан: нафта коју добијамо оданде је за нас важан део, и тај део је битан фактор, али Персијски залив по САД није од виталног значаја.

Тих дана августа, Пентагон је био у центру пажње света. Харолд Браун је одговарао на питање новинара више него икад, јер је из Пентагона "процурела" вест да постоји разрађен план око поновног напада САД на Иран, како би се отели таоци. Секретар за одбрану Браун је пред милионским ТВ-гледалиштем саопштио да он не може "ни да оповргне а ни да потврди ту вест". Новинари који нису питали Брауна лично о свему што се догађа констатовали су да се овај седи господин одлично сналази пред камерама, и да се појављује само онда кад неко мора, и кад неко "задре" у тајне ствари које ваља објаснити. Наравно, он их није објаснио!

Била је велика врућина у Вашингтону, а температура у овом бетонском горостасу била је идеална — али не због запослених, него због идеалних услова за чување докумената, који морају постојати — да би се сваког дана спаљивали! Многи запослени иду кући у седамнаест часова, тада се река људи из Пентагона слива низ ходнике.

Кад смо одлазили, било је мирно. Негде у подруму Пентагона горела је, сигурно, гомила докумената. Топлота скупљена у колекторима ову зграду грејаће зими!

А "врућа линија" између Вашингтона и Москве, фамозни "црвени телефон" — који заправо то и није — почивао је у миру. Можда је тако и боље — бар засад.