Шта сада радите, господине Кисинџер?

Хенри Кисинџер, некадашњи шеф Стејт департмента, шеф Савеза за националну безбедност (у време Никсона) и државни секретар (у време Форда и Никсона), позната личност света, извесно време је био без посла. Није знао којем ће се универзитету приволети, док се најзад није одлучио за Џорџтаун, један од најстаријих, на којем ће, како каже, предавати дипломатију.

Кад сам стигла у Вашингтон, нисам још знала с ким ћу да разговарам, и чије ћу прагове да обијам. Све моје првобитне намере о ексклузивности су пропале. С Картером сам могла да разговарам једино телефоном кад се обратио нацији, али конкуренција је била превелика. Нова влада, заједно с огромном администрацијом, као да се још није распаковала у Белој кући, и рокови за интервјуе протежу се до краја 1978. године. А ја сам планирала да у Сједињеним Америчким Државама останем два месеца.

Залутала сам у Вашингтону. Изашла сам из аутобуса код "погрешне" самоуслуге. Распитивала сам се где се налазим, и један не много ужурбани Американац, кад је видео како се тешко сналазим, понуди се да ме одвезе. Разговор у аутомобил у почиње.

"Одакле сте, шта радите? Као новинар, с киме сте желели да разговарате?"

Ни сама не знам зашто, кажем му да бих радо интервјуисала Картера, говорила с његовом супругом, с Кисинџером, а и с Кисинџеровом супругом — али ко ће до њих да дође, време мог боравка је кратко.

Човек каже да је био запослен у НАСИ и да је та организација сада расформирана, да је раније имао "тешке" везе, али да их више нема. Ипак, може да ми да адресу где могу да потражим Кисинџера. Улица К-1800!

Огромна је та кућа, мислим да има сто четрдесет спратова. Осећам се обманутом, али упорно читам сва имена и институције које користе простор у овом облакодеру. Али, на петом спрату је нека школа. Институт за спољну политику. Улазим у лифт, а из њега у предивне канцеларије где за столом седи средовечна секретарица, која испред себе има толико дугмића да помислите како је задужена да лансира ракете.

Је ли ту господин Кисинџер? — питам.

Она, запрепашћена, каже да не разуме моје питање. Понављам, а она позива некога. То је Јан Вондрачек, човек који разуме кога тражим. Уводи ме у канцеларију и пита одакле ми адреса. Мојој причи као да не верује.

Каже да ће ми јавити где могу да "ухватим" доктора Кисинџера. А о неком интервјуу нема ни говора. Нуди ми виђење на "живо". Нагледала сам га се, кажем, хоћу разговор. Он не пропушта, обећава да ће ми се јавити.

Он се мени не јавља, али ја њему телефоном сваког дана, и коначно ми једнога јутра, као без душе, саопштава да ће Кисинџер одржати уводно предавање на Џорџтаун—универзитету у једанаест часова.

Ту га заиста и срећем. Сви су ускомешани, желе до њега. Посматрам га. Хладан човек који се понаша као да се ништа није догодило. Хода као паун, обраћа се другима с висине, али не без шарма. Иако није оно што је некад био, нема дана да телевизија у најгледанијим емисијама вести не сними Кисинџера у некој од "акција.

Нисам једини новинар на овом скупу. Вешти Вондрачек је "ексклузивно" обавестио још неке моје колеге. Сви очекују конференцију за штампу. А шта ако се не одржи?

Прилазим му изненада, не обазирући се на упозорења.

Господине Кисинџер, ја сам новинар из Југославије, и молим Вас да за мене одвојите мало времена.

Мислите, интервју? Садашњи секретар за иностране послове, господин Сајрус Венс, мој је добар пријатељ, и ја не дајем интервјуе о политици.

Знала сам да је тих дана Кисинџер обећао интервју Дагласу Картеру, уреднику лондонског Опсервера. Прочитала сам то касније.

Докторе Кисинџер, знате ли да Вас неки сматрају ратним злочинцем? Прете демонстрацијама против Вашег повратка на Универзитет. Откуд то дубоко непријатељство?

Није интересантно питање зашто ме универзитетска средина сматра таквим. Много је занимљивије откуд тако страшна мржња интелектуалаца према мени. Разумем кад се људи не слажу с индивидуалним одлукама као што је била она у вези с Вијетнамом. Но, сматрао сам да би интелектуалци требало да схвате трагедију ситуације и положај човека који долази у своју канцеларију и налази пет стотина педесет хиљада Американаца уплетених у рат. Како се извући одатле а не повредити част америчке нације? Ми смо из године у годину смањивали број америчких трупа у Вијетнаму, а о томе јесмо ли могли да се повучемо годину раније или не, могло би дуго да се расправља. Ја не бежим од дискусије јесмо ли били у праву или не, али ако већ говоримо о томе да ли неко воли рат или да ли је неко ратни злочинац, ваља се упитати да можда нека од тих група нема потребе за симболичним непријатељем. Кад год се помене Вијетнам, они почну да излазе из ровова, као на неком састанку ратних ветерана. Покушавају да обнове славу шездесетих година, када су све институције лако могле да буду нападнуте. Мислим да је крајње време да се дебате о Вијетнаму најзад заврше.

Вас прати епитет "усамљеног вука". Користили сте помоћ својих сарадника — професионалаца, али сте у суштини сами водили спољну политику?

Свак ко се налази на неком важном положају бива кад-тад нападнут. Ја сам се трудио да обликујем спољну политику, а не само да извршавам одлуке администрације. Сви јаки државни секретари покушавали су то да ураде, а то је у извесном смислу усамљенички потез.

Мислите ли да је могућан детант са Совјетским Савезом?

На детант не би требало гледати као на нешто што зависи од добре воље Совјета, или од изненадне промене у њиховом ставу. Детант ваља посматрати као коегзистенцију два идеолошки опречна система, јер би алтернатива коегзистенцији могла да буде катаклизма. Проблем је у томе: живети заједно, а не одрећи се основних принципа.

Узевши у обзир однос између Совјетског Савеза и Кине, је ли могућно наставити детант с обе силе?

Тешко је, али могућно. Наши заједнички интереси су различити: наш заједнички интерес са Совјетима је спречавање нуклеарног рата. Заједнички интерес с НР Кином је спречавање онога што они називају хегемонијом једне велике силе.

Ја Вас нећу питати о политици, него о Вашем новом послу професора?

Није то нов посао. Био сам дуго професор, и сада се само враћам старом послу. Не желим да о томе сада разговарам с новинарима. Не би било фер. За неколико месеци, можда.

Говори се о Вашим мемоарима. Шта ће они садржати?

Сами кажете: "мемоари". То је и одговор на то о чему ће бити речи.

Кажу да ћете добити хонорар од милион долара?

Видите, то се зна. То је посао као сваки други.

Кисинџер као да има неколико израза на лицу. Они не откривају много. Емоције остају недоречене. Комуникативан је, али у суштини вероватно најсрећнији кад је сам.

Да ли је икад ико сазнао шта он мисли, и да ли истински мисли оно што каже? Стиче се утисак да цени сараднике. Био је окружен многима који су само чекали његов миг. Да ли су таквом пажњом окружени сви професори универзитета у Америци? Гледајући га, знала сам да никад не бих пожелела да седнем испред њега као студент.

Као државни секретар, Ви сте се замерили многим професорима универзитета. Како се сада осећате, да ли страхујете?

Не бојим се. Тада су били против мене, јер сам био на власти. Сад више нисам на власти. Сада сам колега. У то не верујем. Звали су ме да дођем. А и моје искуство није неважно.

Како сада живите?

Спорије него пре. Није ми непријатно, нисам незадовољан. И даље доста радим. Ја сам такав човек: у свакој ситуацији умем да се снађем.

Да ли сте прорачунати?

То ви, новинари, најбоље знате. О мени се и даље свашта пише.

Да ли сте се смирили?

Никад нисам био немиран. О томе се само много говоркало. Волим да се провеселим, а то је било, врло често, неспојиво с функцијом државног секретара.

Да ли Вас нова администрација консултује?

Ипак нисте одолели, поставили сте ми питање из области политике. Новинари тешко могу без политике.