„Mistika žene“

 01.04.1978
Autor: Mira Adanja-Polak

    Ideolog, prosvetitelj, pobornik za ženska prava je Beti Fridan, ranije domaćica, majka, supruga, a danas prvenstveno feminist, vođ ogromnog broja američkih žena, pisac mnogih knjiga. Zasad ćemo pomenuti samo omu s tiražom od pet miliona primeraka. Mistika žena je ujedno i bukvar "kako biti žena u Americi".

    Liftom odlazimo na četrdeseti sprat luksuznog oblakodera. Iz tog lepo uređenog ambijenta možda je najlepši pogled na njujorški Central park.

    Za šta se Vi, zapravo, borite, gospođo Fridan?

    – Kod nas u Americi stvarno postoji ogroman problem. Žene imaju relativno sve, ali žive u senci svojih muževa. Kad isprate muža i decu u školu i veoma brzo obave sve kućne poslove, one zaista nemaju šta da rade, a, nekako po pravilu, američka žena i ne mora mnogo da radi. Tehnologija je toliko napredovala da i porodica srednjeg imovinskog stanja može ženi da obezbedi mašinu za pranje sudova, automatske uređaje za peglanje i sva druga moguća "pomagala". U takvim uslovima žena teško može da živi. Žene u Americi nisu mala grupacija. Uglavnom su nezaposlene, a kad i imaju neke kvalifikacije, ne mogu se lako zaposliti. Ako i nađu posao, onda su plaćene manje od muškaraca; žena koja radi na istom radnom mestu kao i muškarac ima 60% manju platu od njega. Još i danas žena ne dobija penziju po istom osnovu kao i muškarac, o njoj se još raspravlja kao o biću koje ne vredi onoliko koliko i muškarac, a zakon je to dopuštao, i još danas to toleriše – kao "navijena" priča Fridan.

    U ovoj ne maloj agitaciji, za koju bi se reklo da nije slabija od one koja se sprovodi u vreme velikih pohoda po gradovima i selima kad se bira novi predsednik SAD, štampane su i brošure koje bi trebalo da svakome objasne za šta se, zapravo, bori žena Amerike, i šta taj novi, dosad nepoznat, ustavni amandman znači.

    U slučaju razvoda, žena je dosad iz zajedničkog domaćinstva dobijala ono što bi joj muž dobrovoljno dao, a sada se obećava da će se, ubuduće, imovina deliti "po zakonu". Najviše se obećava onim ženama koje su se razvele, a imaju decu. Bila je to pre šala ili filmska priča kako žena Amerike koja se razvede postaje milionerka, a istina je to da suprug ubrzo prelazi u drugu državu, gde mu se trag zametne, tako da deci i ženi, već posle nekoliko meseci, novac više ne stiže.

    Kada se pojavila knjiga Beti Fridan, sve oči su bile uprte u žene novog kontineta koje se bore. Raspravljalo se mnogo, ali, eto, i posle toliko godina se ništa nije promenilo.

    Beti Fridan ima troje dece. Kad je počela da piše prvu knjigu, deca su bila mala i ona je celog dana radila iste poslove. "Pomislila sam", kaže, "da se sa mnom dešava nešto neobično. Nisam se osećala živom. Kad sam to, u svojim razgovorima, poverila ženama, dobijala sam ove odgovore: "Uvek sam bila nečija mama i žena gospodina tog i tog. Ja nikad nisam bila ja. Spavala sam 12-13 časova dnevno. Neprestano sam bežala od svakodnevnih problema, jer nisam mogla da se zaposlim, niti bi to bilo prihvaćeno u svetu u kojem živim; uvek sam želela nešto više od onog što je moj dom, moj muž i moja deca".

    Kako Vi mislite da otklonite tu "patnju" američke žene?

    – Najvažnije je da američka žena postane svesna svoje ličnosti. Dosad je živela kroz lik svoga muža, a ja smatram da će novi amandman primorati mnoge da, jednostavno, ženu prihvate kao ravnopravnog člana ovog društva. Ona je dosad bila čak i teže diskriminisana od Crnaca s tom razlikom što je diskriminacija Crnaca uznemiravala javnost, a diskriminacija žena je više bila lična stvar svake žene.

    Šta ste konkretno učinili?

    – Obišla sam celu Ameriku. Svakog dana razgovaram s mnogim ženama. Na ulici me zaustavljaju i pitaju za savet. Razgovaram sa ženama i objašnjavam im da se za svoje pravo mesto prvo moraju izboriti u kući, a zatim u društvu. Doskora se smatralo pomalo nepristojnim da žena čiji muž dobro zarađuje radi van kuće. Sada je to već sasvim drugačije.

    (Mira Adanja-Polak, „Amerikanci“, 1. april 1978)

    Ostavite komentar

    Error! This email is not valid.