Новинари су својеврсни мисионари

"Мира Адања-Полак и ви" је емисија Радио-телевизије Србије која је радо гледана у цијелом региону. Зашто? Јер има шарма, јер нам увијек понуди нешто ново и лијепо, упозна нас са неким нама непознатим, а углавном и недостижним кутком планете, и јер у њој нема нимало злобе, која посљедњих деценија царује међу нама. Њене емисије су доказ да гледаоци радо гледају нешто друго, нешто што нису панел-дискусије и ситна политика препуцавања. У њеној биографији стоји да је интервјуисала многе познате личности широм ове наше планете. Жао јој је што није успјела да направи интервју са Никсоном, али се зато на подугачком списку оних до којих је дошла налазе Софија Лорен, Индира Ганди, Вили Брант, Дејвид Рокфелер...

Није тајна да је спремна да до неког саговорника покушава доћи и по десет година, али да на крају ипак оствари циљ. Мира Адања-Полак у разговору за "Ослобођење" каже да ни "успесима, ни неуспесима не придаје посебан значај. Јер, све је то део посла". Посла који и данас ради с почетничким ентузијазмом. Одакле црпите тај ентузијазам?

- Да немам ентузијазам, не би емисије биле такве какве су и не бих имала ту комуникацију са гледалиштем. Камера, као најсавршенији рендген, улази у душу, види мотивацију, суштину особе која говори. То многи заборављају. Све се види - и када не мислите оно што говорите, и када вам није нешто по вољи, а и када не волите посао који радите.

- Чега данас имате мање него на почетку каријере, а чега више?

- Можда имам мање стрпљења да слушам глупости и да толеришем лаж и немар, али сам емотивнија него што сам била, и зато сам опрезна. Чувам се да ми емоције не замагле неке чињенице.

- Рођени сте у Будимпешти, али сте одрасли у Београду. Један сте од ријетких српских новинара који је добио међународна признања, многи тврде да је у томе пресудну улогу одиграла Ваша упорност, да ли је то тачно?

- Кажу да сам упорна, али ја само истрајем у ономе што ме инересује и чему сам посвећена. Ретко или скоро никада нисам радила репортаже које ме истински нису интересовале, а тада бих била изузетно истрајна, тако кажу, да дођем до најситнијих детаља који би ме уводили у причу коју снимам. Кажу често да се опредељујем за неке теме које нису у средишту пажње и да се бавим стварима које на ред треба да дођу тек много касније. Све сам увек радила прерано и зато неке моје и старе емисије делују тако актуелно.

- Сваке недјеље Сарајлије радо сједају пред екране и гледају Ваше емисије, једни због тога што су сигурни да ћете обрадити животну причу неког од "малих" људи и настојати да му помогнете, а други зато што знају да ће видјети нешто ексклузивно. Како долазите до тако ексклузивних саговорника?

- У многим људима ја видим ту необичност. Оно што је за многе ексклузивно, за мене није. За мене је ексклузивно ако то до сада нико није урадио или ако је нека особа рекла мени оно што никоме никада није казала. Јованка Броз и једини интервју са њом, јесте ексклузива која још траје. То ми је и најмилији интервју. Често до неких људи долазим сасвим случајно, а после ме људи питају "како си га нашла" и ретко верују да се неке ствари догоде, али их треба препознати.

- Завршили сте психологију, били шеф маркетинга у Експорт-пресу, шеф стјуардеса у Авиогенексу, али из Ваше биографије се да разазнати да је Ваша посљедња љубав одлучила Ваш пут. У новинарству сте од 1971. и од тада Ваше емисије плијене пажњу гледалаца. Зашто новинарство?

- Одувек сам волела да имам брзе резултате својих подухвата. Ако неким обраћањем или причом могу да променим ситуацију, да некоме помогнем, да неким примером из света дам идеју како се могу решавати важне ствари, онда се мој труд исплати. Мислим да је мој посао новинара све више мисионарски, где ме води идеја да неке ствари побољшам и понудим решења. Увек сам волела да помогнем и решим нешто. Некада ми то полази за руком и то ми је велики мотив у послу који радим.

- Ако Ви кажете да ваши гледаоци гледају оно што радим и прате емисије суботом, онда је то за мене додатни мотив да истражујем и доносим занимљиве прилоге и емисије.

- Сарадник сте неколико врло утицајних медија у свијету, каква искуства носите из те сарадње?

- Када радим са страним медијима, они кажу да цене моју ефикасност и истраживачки дух. Кажу да сам добар продуцент и то ме издваја од других јер када видим нешто занимљиво ја имам и решење како да то изведем. Када препознам причу, ја налазим и камеру и све је ту да буде снимљено. Искуства из света су ми таква да мислим да радим под мањим притиском и са максималном креативношћу коју могу да понудим. Немам толику машинерију као они, али она је само наизглед погодност, а у ствари, све је много компликовано. У свету волим то да када кажем шта ми треба, да се то створи зачас. Овде је то ипак много теже.

- Успјели сте да добијете интервјуе од изузетно познатих личности из свијета умјетности, политике, бизниса и шоу-бизниса, од припадника краљевских лоза, како Вам је то пошло за руком, с обзиром на то да се догађало у вријеме када је то скоро било неостварљиво?

- Нисам никада била оптерећена чињеницом да су то важни велики људи. Они раде свој посао, а ја свој. Ако ми дају интервју, то раде јер то и њима ваљда нешто значи. Када сам добила једног важног човека, а он види да то што радим радим професионално, без проблема ме препоручи другоме. Ја када радим интервју, радим га кратко и јасно, никада не помислим да зато што сам близу те особе, да сам значајнија, већ то урадим најбоље што умем у најкраћем корисном времену. Ви не можете замислити шта све могу да урадим за десет минута, и светла и припрему и интервју. Некада добијем и кафу.

- Који Вам је од тих интервјуа најдражи, а кога се нерадо сјећате?

- Вили Брант, Јованка Броз, Винћенцо Контичело - човек који је први указао на мафију на Сицилији, Софија Лорен... па сваки интервју, многих се и не сећам више, а непријатних немам, јер увек разговарам исто и не може ми бити непријатно јер сам новинар, а као Мира приватно, тада и не постојим. Не бркам лончиће.

- Да ли је тачна теза да су успјешнији људи лакши за сарадњу?

- Што су умнији, јаснији су у свему. Концизни, јасни и не воле дуга објашњења. Никада нећете некога ко држи до себе наговорити на нешто што заиста неће. Одмах знају да ли хоће или неће. Ја кажем шта хоћу и то је то.

- Уз све те успјехе у свијету, да ли сте некад пожељели да одете у иностранство?

- Увек сам знала шта хоћу, а каријера у иностранству није била једна од мојих жеља. Када дођем у своју земљу, доносим доказни материјал о интернационалној каријери. Професионалац се доказује свуда и широко му је поље. Када знаш посао, нема граница.

- Да ли је данас, у мору тзв. ексклузивних информација, тешко препознати ону праву?

- Зна се шта је ексклузива. Онај ко то разуме, препознаје је. То је као прави и лажни парфем. Нема ту велике филозофије. Слика не доказује више ништа, јер живимо у време интернета и фотошопа.

- Када радите интервју, постоје ли неке ограде које "не прескачете"?

- Никада не одајем поверену тајну, иако би била тиражна. Никада не доводим у питање интегритет особе с којом радим интервју. Никада о колегама не говорим лоше, поштујем кућу у којој радим. Никада не питам оно што није тема мог интервјуа и никада не идем преблизу саговорника. Увек питам и више пута нешто, само да бих добила истину, а онда све претходне покушаје одговора на исто питање поновим.

- Рекли сте да су Оријана Фалачи и Барбара Вoлтерс велике новинарке, али не и срећне жене. Иде ли то двоје једно уз друго?

- Тешко је уз новинарску професију сачувати личну срећу и неприкосновени мир. Ако то успете, онда сте у свему успели. Новинарски посао носи замке највише у почетку, када вам се све некако чини лепшим и изазовнијим. Ако у почетку научите да то раздвојите, онда је све лакше. Важно је знати своје могућности и ограничења.

- Ове године сте били у Чилеу, какве утиске носите из те земље?

- Чиле је препознатљив по вулканима, бакру и винима. После осамнаест сати лета, од Београда до Сантјага, уверила сам се да је глобализација стигла и до њих, јер је престоница попут било које европске. Морала сам да зађем дубље у земљу да бих осетила оно о чему слушамо када је реч о Јужној Америци. Била сам у граду Пирке, где сам посетила Ђавољи подрум, где се складиште најбоља вина, а ту сам срела и највеће светске енологе који су ми причали о својој посвећености послу. Сем тога, посетила сам и припаднике народа Мапуче у градићу Пукон, који живе испод активног вулкана. Они су први населили тај део Јужне Америке и покушавају да сачувају нешто од свог идентитета. Како кажу, људи се од тада нису много променили. И даље су срдачни и насмејани, а скоро да су навикли на сталне земљотресе. Боравити у месту где људи живе и гледати активан вулкан који се дими, специфичан је доживљај.

- Коначно, порука младим новинарима?

- Немам рецепт, немам поруку, али знам да се овај посао може дуго радити једино ако га волите толико да вам баш ништа није тешко и да када чујете да је Ориана Фалачи у граду, а позове вас да са њом разговарате у 2 ујутро, то урадите тако обично као да сте тај интервју добили око подне. То је то.