Нема више "Храма народа", али постоји "Синанон"

У свету има више од хиљаду секти и вероватно да свака од њих има своје филијале и централе у Сједињеним Америчким Државама.

Светом је одјекнула необична вест о "експлозији верског фанатизма", како су дописници назвали масакр у џунглама Гвајане, у Џорџтауну. Место је названо по вођи верске секте Џимију Џонсу, који је секту "Храм народа" предводио двадесет година.

Вођа секте је први страдао, одмах после одласка комгресмена Рајана. Он је у Гвајану дошао да избави хиљаду Американаца који су овде боравили против своје воље. До необјашњивог ланчаног масакра дошло је изненада, без правих мотива. Секта "Храм народа" је у Гвајану пошла добровољно из Сан Франциска. Кућама су писали "лепа" писма, а истина је вероватно била посве другачија.

Сада се углавном расправља о томе: је ли неко упозорио конгресмена Рајана на опасност којој се излаже, јер како се сазнаје, његова мисија није била званична, а зна се да је Стејт департмент о овој секти знао исто колико и конгресмен Рајан — недовољно.

Америка, земља колико и континент, има обележје веома хетерогене средине. Предмет шале Американаца на сопствени рачун је и значај питања којој вери неко припада. Истина, важно је да ли је неко републиканац или демократа, али је још важније и у коју цркву иде и у којег Бога верује.

У данашњој Америци живе и верују католици, баптисти, протестанти, квекери, мормони... Али, велики "избор" понуђених религија као да не задовољава потребу ове нације да што чвршће негде припадне, да се веже за нешто сигурно и извесно. Зато су и настале секте које пропагирају увек нешто ново и тако придобијају своје вернике. Многе од њих остају на нивоу група. Организација "Синанон", у којој сам боравила, је негде на средини између новог аспекта живота, веровања у нешто велико, заједничко и много чега другог што нисам разумела.

У Калифорнији, педесет миља северно од Сан Франциска, близу Маршала, налази се велика фарма. На њој живи и ради око три стотине следбеника "Синанон"-философије. Њихов оснивач, Чак Дедерик, вођа је, идеолог, отац и душебрижник, а у исто време је и "Бог". "Синанон" је основан 1958. године, и тада није изгледало да ће постати то што је данас.

Главна намера прве "фарме" била је да друштву враћа посрнуле младиће и девојке који су, због уживања дроге и алкохолизма, постали баласт друштва. После извесног времена, концепција се променила, па је "Синанон" почео да прима и оне који се нису прилагодили интензивном потрошачком друштву.

Услов за улазак у "Синанон" је да вас нико неће, да немате куда, да се не слажете с многим стварима у урбаној средини, да се не слажете с говорима политичара и да не можете да опстанете у неумитној борби за опстанак. Сав новац који зарадите престаје да буде лична својина, одлази у заједничку касу из које сви имају једнаке "шансе" да се обуку и наједу. То су закони, а у свакодневици све то изгледа другачије.

Као новинар из Југославије, имала сам прилику да седим за посебним округлим столом, у великој трпезарији, с руководством "Синанон"-а. На нашем столу била је другачија храна, обилнија и боља. Кад су домаћини покушали да ми објасне своје дубоко идеолошке, фанатичке идеје, сем новца и интереса нисмо успели да у било шта друго поверујемо. Чак Дедерик је имао оца алкохоличара којег ниједна легализована установа за борбу против алкохолизма није излечила. Носио је ту мору од раног детињства, све до 1958. године, кад ју је уносно уложио у организацију "Синанон". Овим људима забрањено је пушење, уживање дроге, сексуални односи без легалног брака, алкохол, туче. Дневне заповести предвиђају напоран рад на фарми, производњу свега што се може продати, а под паролом да се боре против криминала и насилног понашања. Од великог броја америчких предузећа бесплатно добијају отпатке. Тако смо се уверили да се и буђав сир може појести, а и ужегли бутер.

Оснивач овог колектива дуго не залази међу своје следбенике, јер је заузет уносним пословима. Тако још једном доказује да се и слепо веровање у нешто посве нејасно, мистично и мрачно у овом друштву може експлоатисати. "Синанон" има своје "Божје заповести", свој дневни ритуал који се састоји од религиозних психоаналитичких сеанси, где закључујемо да се са тим људима мало разговарало у детињству.

Обријане главе застрашују. Та коса ошишана до главе као да манифестује отпор према друштву. Кад оду до града, то бива ретко; крећу се у групама и тешко се сналазе по узаврелим улицама Сан Франциска.

На великој фарми у Маршалу сви живе као једна породица: мајке су заузете, раде, а децу чувају наизменично. Приватни живот није популаран, а многи су нам испричали да га овде имају у већој мери него раније.

Наш домаћин, пре него што је дошао у "Синанон", са женом и двоје деце живео је у околини Сан Франциска. Засићен устаљеним начином живота, сталном борбом за "стандард", одлучио је да и даље ради оно што је радио, али да припадне колонији у Маршалу. Оставио је супругу и децу и вероватно је један од одбеглих мужева које Американке јуре због алиментације. Сада сав његов новац одлази у заједничку касу "Синанон"-а њему много није потребно.

Једна млада жена, као главни мотив напуштања града наводи неспособност да живи животом који јој се намеће. У овом колективу нашла је мир.

На наше питање шта би требало да ураде чланови "Синанон"-а који желе да напусте организацију, нисмо добили прецизан одговор. У сваком случају, поступак није једноставан, јер би требало проћи, као и код уласка, кроз систем разговора, да би се видело колико је одлука "бегунца" дефинитивна. Пошто се сви увере у постојаност његове одлуке, ваља да прође неколико седмица пре него што "Синанон" може да се напусти. Досад "Синанон" није напустио нико.

Ова организација је веома затворена и ограничена за госте "са стране". Има ограничену комуникацију са спољним светом, има своје новине које се уопште не обазиру на спољна збивања, а телевизоре нисмо нигде видели. Организација није безначајна, јер постоје и друге фарме као огранци главне централе у Сан Франциску. "Синанон" има ранчеве у Санта Моники, Мичигену, Њујорку, Чикагу, Берлину и Малезији. "Синанон", по садашњим подацима, броји око две и по хиљаде чланова. Чланарина се не плаћа, али се од припадника захтева апсолутна послушност у извршавању свих дневних заповести, поред сеанси у замраченим просторијама коју зову "Синафион"-игра; ту је и напоран рад.

"Синанон" је организација настала под окриљем социјалне помоћи, али се развила у нешто веома нејасно и сумњиво. Многе такве организације постоје у Сједињеним Америчким Државама. Нису забрањене, јер се нису огрешиле о интересе државе.

Све очи Американаца после масакра у Гвајани окренуте су сектама, па није чудно што је ових дана почела нова афера око "Синанон"-а. Одељење за пасоше саопштило је, ових дана, да је у веома кратком временском року 150 чланова ове организације затражило па­соше за одлазак у Европу са својим вођом Дедериком.

У Европи су основали свој, не тако мали ограник у Лихтенштајну, државици надомак Швајцарске, а тамошње власти саопштиле су да је организација "Синанон" отворила и своја два рачуна у једној швајцарској банци. Полиција сада стално мотри на групне захтеве за пасоше, јер после Гвајане свако организовано одлажење једне овакве секте ван граница Сједињених Америчких Држава ствара потенцијални проблем.

Недавно је један инцидент осветлио лик Чака Дедерика, творца и идеолога ове организације. Он се извесно време налази у спору с једним од некадашњих чланова "Синанон"-а, који је јавности желео да каже све што се догађа у овој организацији. Дедерик сада одговара за покушај убиства свог некадашњег штићеника Моранца, којега је покушао да убије тако што је у поштанско сандуче свог адвоката ставио змију која је ујела власника кад је скупљао пошту. Змија је била отровна, и несрећни човек је у највећим мукама пренет у болницу. Моранц је први обелоданио свету да је "Синанон", који се декларише као организација за борбу против дроге и алкохолизма, најобичнија лаж, јер сви у "Синанон"-у пију много, а ни дрога није реткост. У процесу пред судом у Лос Анђелесу помињу се и магнетофонске траке које би требало да докажу да је Дедерик мрачњак који психоаналитичким сеансама везује несамосталне младе људе за себе да би их касније употребио за нездраве циљеве.

Американцима је веома лако наметнути мистична веровања и убедити их да прихвате нови начин живота, јер свима је доста овог устаљеног живота и неуроза. Жеља за миром, слободом и зеленом травом у свима је све живља.

До пре неколико година сви су махнито насељавали градове и солитере. Сада, као мишеви с брода који тоне, напуштају канцеларије, "положаје", беле кошуље, аутомобиле и са својом уштеђевином враћају се свом малом месту, ранчевима, зеленилу и траже лека за усамљеност.