„Gvozdena magnolija“

 01.02.1980
Autor: Mira Adanja-Polak, "Amerikanci"

    Predsednik Sjedinjenih Američkih Država ima šest aviona. Sve ih je "nasledio" s položajem predsednika, zajedno s Belom kućom, lepim zdanjem u centru Vašingtona.

    Posle mnogo peripetija, saglasnosti, pismenih, usmeniih, ličnih i telefonskih, zvaničnih, uz stalno "ako ne dođe do nekih promena" koje je visilo u vazduhu, meni, jugoslovenskom novinaru, odobreno je ukrcavanje na predsednički avion, DC-9 kojim je Rozalin Karter, supruga Džimija Kartera, krenula u kampanju — da učini sve mogućno da Džimi Karter ostane još četiri godine u Beloj kući.

    Negde oko podne, hladnog zimskog dana, dovezla sam se na vojni aerodrom "Endrju", pored Vašingtona, i počele su formalnosti koje su izvedene tako da ništa ne promakne oku nekoliko mladih ljudi koji niti su gledali, niti slušali, a plaćeni su da bi sve videli i sve čuli. Moje ime je prvi put bilo napisano tačno, grad iz kojeg dolazim čitko, a zanimanje bez greške. Bila sam usamljeni putnik, novinar, stranac na ovom letu za Njuhemšajr. Razlog mog putovanja bio je jasno naznačen: "prati putovanje Prve dame Sjedinjenih Američkih Država u države: Njuhemšajr, Konektikat i Masačusets". Moj prtljag me je sledio; jedan oficir me je odveo do aviona, a pred avion je došao drugi, s velikim vučjakom. Pas je prišao prtljagu, mojoj ručnoj torbi, mom kaputu, onjušio sve temeljno i pogledao svog gospodara. Posle toga sam mogla da uđem u letelicu i slobodno izaberem mesto.

    Atmosfera među posadom aviona postaje užurbana. Gledam kroz prozor. Kolona automobila stiže i parkira se uz sam avion. Ekipa od oko dvadesetak ljudi istovaruje prtljag iz velikih crnih "kadilaka" sa zamagljenim staklima — sve se odvija po očito uhodanom rasporedu. Ljudi ulaze u avion, razmeštaju se po sedištima, a tada ulazi Rozalin Karter, pozdavlja posadu i mene, zauzima sedište u avionu koji je kao oveći, lepo namešteni salon. Avion poleće bez uobičajenih procedura.

    Šef za štampu Bele kuće, posle dva-tri minuta, daje mi rutu koja uključuje veliki broj aerodroma i mnogo poseta, i prenosi mi odluku da ću se s gospođom Karter sresti u avionu posle povratka, tek sutra.

    Ne razumem odmah šta to znači, kad prva dama SAD sedi nasuprot meni, pije isti sok kao i ja, i gleda isti prizor kroz prozor.

    Prva stanica na našem putu je Boston, u Masačusetsu, gde prvu damu dočekuje nekoliko zvaničnika i obavezni predsednik Odbora za kampanju Kartera i potpredsednika Mondejla. Sve to traje pet minuta, njihovo: "Kako ste?", "Baš nam je drago što ste došli", i njeno: "Veoma mi je drago što Vas vidim", "Mnogo sam želela da dođem baš ovamo". Za ta dva-tri minuta, kordon novih policajaca — ovog puta u zelenim uniformama, jer je druga država — zajahali su svoje motocikle i počeli da krče put gospođi Karter, kako bi na vreme stigla do jednog staračkog doma gde se Rozalin Karter zadržava nešto duže — celih dvadeset minuta.

    Ona se obraća starima: "Vi znate koliko je Džimi, moj suprug i predsednik SAD, želeo da dođe ovamo, da se s vama lično pozdravi. Danas ujutro, kad sam doručkovala sa svojom kćeri Emi, on je ušao u sobu i posebno mi napomenuo da vas mnogo pozdravim. On vam poručuje da će, čim mu poslovi dozvole doći da svima vama lično stegne ruke, i da vam zahvali što verujete u njega. Želim još nešto da vam kažem: da mi mislimo na vas, i da od ukupnog budžeta SAD dvadeset pet odsto ide na vaše potrebe."

    Svoj govor gospođa Karter završava time što se rukuje sa štićenicima doma za stare, što sasluša svaku baku, što prima ručni rad koje su stare ruke izradile, fotografiše se s njima — i ide dalje.

    Za svakoga postoji ona "prava" priča, pravi govor, koji se s izmenama plasira u pravo vreme. Mnoga su mišljenja podeljena da Karter greši što u kampanju ne ide sam, nego umesto njega to čini njegova supruga. Ali, Rozalin Karter to radi veoma dobro. U jednom hrišćanskom internatu za mlade devojke veoma toplo priča svoja sećanja iz perioda kad je bila devojčica, ističe pobožnost svoje porodice, i govori o svemu što pleni srca milostivih sestara.

    Bez sumnje, gospođa Karter ima ogromno iskustvo u kampanji, a ono je često mnogo važnije od političkih "stavova" koje izgovaraju ljudi, jer ne bi trebalo zaboraviti da je bračni par Karter ovakvom kampanjom došao iz Džordžije pravo u Vašington, i to u Belu kuću. Sve što kaže Rozalin Karter je jasno i glasno, veoma ženstveno i s predumišljajem. I zato ona pita okupljene ljude na jednom prijemu: "Da li vi znate da Džimi preko Kongresa ostvari osamdeset odsto svih svojih namera? Da li znate da se moj suprug može pohvaliti time što ni jedan život nije žrtvovan za vreme njegovog predsednikovanja? S takvim podatkom se ne može pohvaliti ni jedan od prethodnih šest predsednika".

    Posle jednog govora, gde je imala dosta uspeha, izlazi iz sale a dočekuju je parole protiv apela da se svi mladi ljudi registruju zbog vojne obaveze. Većina Amerikanaca je to shvatila kao mobilizaciju, obavezan odlazak u vojsku, iako zasad postoji samo ideja o registraciji mladih, svi u tome vide poziv u boj, i zato žestoko napadaju Karterovu administraciju.

    Gospođa Karter se ne snalazi baš najbolje kad valja da odgovori na takva pitanja. Jer, ipak je ona žena, i posle osetljivog pitanja, ako stojite tako blizu nje, možete da joj vidite lice na kojem uvek jedan živac zadrhti. Svi koji pitaju, od njenog odgovora prave — vest. Taoci u Teheranu su za Ameriku, bar zasad, teško rešiv zadatak, i pitanje u vezi s tim je daleko od spokojnog odgovora prve dame. Rozalin Karter bi trebalo sve da ubedi da čovek kojeg birači hoće za predsednika već sedi u Beloj kući, i da je taj čovek baš Džimi Karter.

    Posetila je fabriku elektronskih uređaja gde uglavnom rade žene. To je uradila za pola sata. Za dan i po kampanje, uključila je tri države i desetak gradova. Ova kampanja je za svakog kandidata veoma bitna, jer uključuje državu Njuhempšajr, jednu od najspecifičnijih država SAD. Ova ne tako velika državica ima neke specifičnosti. Njen moto je: živeti slobodno ili umreti. Ovde držati govore, čak ni za gospođu Karter, nije jednostavno.

    Gledajući ovu krhku ženu, nisam mogla da se ne setim perioda kad je postala prva dama Amerike, i njene prve izjave koju je tada dala za štampu. Rekla je: "Ja želim da putujem što više, i to što više". Tu svoju izjavu, datu pre četiri godine, svakog dana sve više dokazuje, jer otkako je Karter neprestano zauzet, ona stalno putuje po zemlji. Zovu je "Gvozdena magnolija", a magnolija je veoma nežan svet. Svoju kondiciju smatrala sam dobrom, ali sam se na pola puta već toliko umorila da sam za gospođom Karter umorno kaskala, nemajući više ni želje ni snage da shvatim po koji put priča istu priču u različitom gradu. Pitala sam se u kojem se gradu nalazim, ko su ovi ljudi i nisam se baš najbolje snalazila u tom sistemu kampanje. Ali sam jedno shvatila: da uz gospođu Karter postoje stotine dobrovoljaca koji su se uključili na nekoliko strana SAD, željni da pomognu da Karter bude izabran. Svi su oni uz njega, a svako se nada da će možda ovoga puta — kad se vrata Bele kuće ponovo odškrinu — za one najvernije Karterove pristalice, baš za njih, biti mesto pored trona. Jer, biti uz predsednika SAD, njegovu suprugu, rang je u društvu, dobit u poslu, zvanje za budućnost, uz nerealnu želju: da se odatle nikud ne ode. Zato u kampanji gospođe Karter mnogi vide svoju priliku, jer iz Konkorda, Portbridža, Hadsona, Lakonije, možete začas stići — u Vašington.

    Iako gotovo četrdeset osam sati uz Rozalin Karter, i pored nekoliko rečenica u neobaveznom razgovoru — za mene je bilo rezervisano vreme na kraju puta, u avionu na letu iz Njuhevena u Konektikat do voljnog aerodroma u Vašingtonu.

    Bila je umorna, iscrpljena napornim radom tokom puta, ali veoma ljubazna. Pregledala je Dugu u kojoj je jednom izašla njena fotografija i bila spremna da porazgovara.

    Gospođo Karter, na ovom Vašem putu niste uvek nailazili na prijatnosti. Posle nekoliko govora o poslu Vašeg supruga i njegovom zalaganju, često ste sretali one koji negoduju zbog njegove politike. Kako se tada osećate?

    Imam veliko iskustvo u kampanji. Nekad imam utisak da nisam ni prestajala s putovanjima i razgovorima s ljudima. Gotovo nema mesta u kojem nisam bila i to radim iskreno i s ljubavlju za moju zemlju. A kad se neko suprotstavi i ispisuje parole koje nisu najdobronamerniije, ja se pravim da to ne vidim. Jer, i to je deo kampanje. Trudim se da to ne utiče na moje izlaganje.

    Gospođo Karter, na jednom aerodromu, moja koleginica Vas je upitala zašto se predsednik Karter zalaže za evidentiranje mladih za vojsku? Je li to nov momenat u Sjedinjenim Američkim Državama?

    Ja svima objašnjavam da registrovanje mladih i sposobnih ljudi uopšte ne znači regrutaciju. To je samo način da se svima pokaže da smo spremna zemlja, ali to ne znači da se spremamo za rat.

    Šta Vas najčešće pitaju ljudi s kojima se srećete po gradovima Amerike?

    To su oni obični ljudski razgovori gde me pitaju kako mi je muž, kad će i on doći da ih poseti, jer veoma je teško objasniti da je Džimi Karter posvećen veoma važnim poslovima u Beloj kući. I ja sama teško mogu da zamislim kampanju u kojoj se moj muž, Džimi Karter, ne rukuje s građanima.

    Vi veoma često radite na socijalnim pitanjima, i imate veliko razumevanje za te specifične probleme, posebno starih?

    Izgubila sam majku kad sam imala trinaest godina. Imam starog oca, Džimi staru majku, koja isto tako ide u kampanju za njega. Znam psihologiju starih ljudi, i svesna sam njihove potrebe za pažnjom i ljubavlju. Uvek se koristim prilikom da istaknem koliko je Džimiju i meni stalo da stari i oni koji su mentalno zaostali dobiju pravilan tretman.

    Vi ste supruga Predsednika SAD, njegov blizak saradnik, majka, kreator mnogih novina u oblasti socijalne politike, putujete mnogo… Pitanje se nameće — vreme, snaga, kondicija?

    Volim sve što radim, i mnogo ljubavi i snage ulažem u to. Verujem u ono što govorim, porodici sam se potpuno posvetila, poklanjam im mnogo vremena, a vreme s njima je i moje vreme.

    Ostavite komentar

    Error! This email is not valid.