Dugogodišnja ljubav Mika Džegera, koja danas ima pedeset godina i još uvek se smatra jednom od najlepših žena javnog života, došla je dvadeset prvog marta u Nicu na Evropsku konferenciju o raku dojke, gde se okupilo pet hiljada usko specijalizovanih onkologa. Nije se mnogo promenila, osim što izgleda neuporedivo smirenije nego pre. Tome je razlog teška borba koju je vodila poslednjih godina. Nad glamur i sjaj nadvila se senka bolesti njene sestre bliznakinje Teri, koja je dobila rak dojke. U Nici se pojavila kako bi što veću medijsku pažnju usmerila na jednu od najrasprostranjenijih bolesti današnjice koja se ne dešava samo drugima, kako je rekla. Odabrao ju je švajcarski tim istraživača iz farmaceutskog giganta Rosche, kako bi svetu, najpre ženama, ispričala svoju dramatičnu porodičnu ispovest
– Kad je moja sestra Teri 1998. godine obolela od raka dojke, to je bio strašan šok za mene, da se to desi nekom ko mi je tako blizak. Obuzeo me je strah, ali prirodna reakcija je bila da što više budem uz nju. Moji problemi su mi se odjednom učinili beznačajnim, i istog momenta sam otputovala u Teksas. Bila sam uz nju kad je išla na operaciju, zračenje i hemoterapiju. Pre toga sam znala vrlo malo o ovoj bolesti. Tada sam prošla ubrzani kurs, zajedno s porodicom. Bili smo svesni da moramo biti informisani kako bismo mogli da joj pomognemo. Uz podršku lekarskog tima, prijatelja i porodice ona je sada zdrava. Nažalost, mnoge na kraju izgube bitku sa rakom dojke. Osim što je drugi karcinom po učestalosti u svetu, on ubija žene u najlepšim godinama. Dešava se onima koje imaju porodicu, posao, ispunjen život. Rak dojke ne bira žrtve, podjednako napada i bogate i siromašne, obične žene i slavne holivudske glumice. Bivša prva dama Amerike Nensi Regan, glumica i pevačica Olivija Njutn Džon i zvezde pop muzike Anastazija i Kajli Minog samo su neke od poznatih žena koje su se poslednjih godina borile s rakom dojke. Vesti o tome neprekidno odjekuju s naslovnih strana. Pre samo nekoliko nedelja čuli smo da je američka pevačica Šeril Krou počela s lečenjem. Bet Dejvis, Ingrid Bergman i Lindu Makartni smo izgubili zbog ove bolesti.
Vama se to desilo u najužoj porodici?
Stalno se vraćam na dan kada mi je sestra saopštila da se razbolela. Nisam mogla da verujem. Pomislila sam da je suviše mlada da dobije rak. Otišla sam kući u Teksas i ostala sa njom nekoliko meseci. Tek sam rodila dete, pa sam pošla s bebom, da bih bila uz nju sve vreme. Pokupovali smo svu moguću literaturu. U to vreme je bilo mnogo tretmana koji nisu bili dostupni. Zaista je imala sreće, jer baš kad je trebalo da počne da uzima herceptin, taj lek je dospeo na tržište. Mnogo toga joj je išlo naruku. Prošlo je već osam godina, a rak se nije vratio, što je divno. Deca su joj se već upisala na fakultet. Zaista je imala sreće. Iznenađuje me što lekari pacijentu nikad ne kažu: Više nemaš rak. Nikad neće da mu saopšte da je sto posto zdrav. Karcinom se povuče, ali se žena i dalje pita hoće li se vratiti. Ipak, njeni izgledi su sada mnogo bolji.
Kako se vaša sestra osećala dok je trajala terapija?
Žena koja se leči ne može da radi sve ono što je radila ranije, umorna je. Moja sestra je često pomišljala: Bože, šta ako umrem. Trudila sam se da joj odvratim misli od toga, da joj ulijem nadu, zadržim osmeh na licu. Pričala sam joj o novim metodama lečenja i trudila se da joj pomognem da razmišlja pozitivno. Brinula sam o deci i domaćinstvu, ali sam smatrala da je isto tako važno da joj pomognem da održi dobro raspoloženje, pa smo gledale komedije, isprobavale razne alternativne metode, od refleksologije do akupunkture. Čak smo išle kod američkih Indijanaca da nam čiste auru. Ne znam da li je to imalo efekta, ja sam, u stvari, htela da je odvratim od teških misli i straha i ulijem joj nadu, jer se čovek tada oseća bespomoćno. Otišle bismo u knjižaru i kupile sve knjige o tome, zatim smo pretraživale po internetu. Čovek se tad oseća izgubljeno, kao da je izgubio kontrolu nad budućnošću. Kada se podrobno informišete, ipak osećate da imate kontrolu nad svojim životom. Ženama zaista nije lako. Ne možete sve da imate, nešto uvek nedostaje. Trudim se da uspostavim neku ravnotežu. Žena stalno mora da balansira.
Brinete li se i za sebe, zbog genetike, pošto ste bliznakinje?
Pregledam se redovno, jednom godišnje idem na mamografiju. Važno je da se žene redovno same pregledaju. Grudi su simbol ženstvenosti i za ženu je strašno kad izgubi dojku, pa tako ni mojoj sestri nije bilo lako. Trudila sam se da joj pomognem, da joj pružim podršku. Govorila sam joj da je ipak najvažnije što je živa. Ali, teško je to podneti. Ona je odlučila da ne ide na korektivnu hirurgiju, jer je već mnogo toga preživela. Ako se bolest rano otkrije, izgledi da se preživi su osamdeset posto veći nego ako se zakasni. Zato su kontrole tako važne, i zbog toga bih svakoj ženi koja ima više od pedeset godina savetovala da jednom godišnje ode na mamografiju.
Vodite li zdrav život?
Ne pijem mnogo alkohola, zdravo se hranim. Važno je dobro se ispavati, piti dosta vode, i, naravno, održavati kondiciju, a to znači: šetnje, plivanje, aktivnosti na svežem vazduhu. Vrlo je jednostavno.
Pridržavate li se i nekog režima za negu lepote?
Ne baš. Moj recept bi bio: dosta krema za lice, dosta sna i zdrava ishrana.
Da li vas je porodična drama promenila?
Shvatila sam da je zaista zdravlje najvažnije na svetu.
Šta trenutno radite?
Odmaram se od pozorišta. Mnogo sam igrala u teatru. Nedavno sam računala, šesto puta sam izašla na scenu. Imam četvoro dece, ona brzo rastu. Stalno govore: Mama, baš mnogo radiš. Svesna sam da sam veoma zauzeta i sad sam odlučila da pauziram i neko vreme budem s porodicom.
(Mira Adanja-Polak, „Glorija“, 31. mart 2006)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.