Gledaćete u toku leta 2007.

 09.07.2007
Autor: Mira Adanja-Polak

    U emisijama „Ekskluzivno“ nastojim pre svega da sa sagovornicima istinski razgovaram i uspostavim komunikaciju koja me, kao novinara, može izdići iznad nivoa običnog ispitivača i postaviti na nivo nekoga kome se ljudi stvarno poveravaju i kome veruju, nikada se pri tom ne trudeći da nečije poverenje steknem. Ukoliko sam uspela da neki intervjui budu dati samo meni i nikada više nikome – verovatno sam svoju diplomu psihologa još jednom zaslužila.

    U okviru letnje šeme dokumentarne serije „Ekskluzivno“ Mire Adanje-Polak, do sredine septembra biće emitovane emisije koje su imale najviše odjeka u javnosti, kao i one snimljene pre mnogo godina koje su možda tek danas postale aktuelne. Kada su snimljene, bile su primljene kao zanimljive reportaže, ali sada, sa vremenske distance, shvatam da su to bile emisije koje su objašnjavale mnoge stvari mnogo ranije nego što su se nama događale. Tu prvenstveno mislim na emisiju „Put droge”, koja je snimljena u Amsterdamu i Roterdamu, u kojoj su učestvovali svi oni koji rade na suzbijanju dilovanja droge, kao i neposredni učesnici u lancu; mislim i na emisiju koja je još uvek jedinstvena, a u kojoj razgovaram sa Amalijom Rodrigez, koja više nije živa, pa je emisija zapravo i njen poslednji intervju. Tu je i susret sa oficirom Vermahta, čiji je avion oboren kada je nacistička Nemačka napala Veliku Britaniju – svojevrsna ispovest koja objašnjava mnoge stvari koje nismo znali. Odabrane su one emisije čije teme nikada ne zastarevaju i ne gube aktuelnost. Kada su posredi suštinske vrednosti, nema bežanja od istine, bežanje se naprosto ne isplati – jer vreme sve koriguje.

    Mira Adanja-Polak

    „Razgovarala sam sa oficirom Vermahta“ – 15. jul 2007.

    Događaji posmatrani sa izvesnog vremenskog odstojanja izgledaju sasvim drugačije. Oficir Vermahta kog su zarobili Englezi nalazi utočište u Kanadi, a Mira Adanja-Polak sreće ga na jednoj večeri u Vankuveru. Kaže da je nekada bio novinar. Napisao je, kaže, knjigu u kojoj se zahvaljuje Kanadi, zemlji koja ga je posle rata primila. Taj slučajan susret donosi mnogo više od toga. Odluka da se nađe kamera donosi se odmah, na licu mesta. U hotelu se snima intervju koji je po mnogo čemu jedinstven, jer govori o stvarima o kojima nikada ništa nismo znali. Ratovi se završe, a neki ljudi svoje živote počinju negde drugde. Mnogi ne mogu da se vrate jer nisu dobrodošli. Ekart Pribi osvetljava jedan deo događanja u dalekoj Kanadi, gde je bilo mnogo zarobljenih Nemaca. Šta se sa njima dogodilo, šta su radili kada se rat završio, da li su mogli da se vrate, da li su to želeli?
     
    „Put droge“ – 22. jul 2007.

    Emisija je snimana u Amsterdamu i Roterdamu, u vreme kada se mislilo da se narkomanija ipak događa daleko od nas, u nekim drugim zemljama. Odlazeći u Roterdam, gde sam imala maksimalnu pomoć i zastitu svih onih koji se bave sprečavanjem krijumčarenja droge – imala sam mogućnost da se približim onima koji svakodnevno rade sa ljudima koji dočekuju velike brodove i u roterdamskoj luci, među velikim tovarima, nepogrešivo otkrivaju drogu. Sa profesionalnim policajcima i njihovim pomagačima provela sam vreme, što mi je omogućilo da uradim emisiju koja daje pravu sliku onoga što se tada radilo u Holandiji kako bi se  sprečilo rasturanje droge. Videćete kako je Holandija rešavala problem narkomana i kako se bori protiv narkomanije.

    „Žarkovi konji u zemlji lavova“ – 29. jul 2007.

    Jedna sestra je poželela da pokaže svog brata Žarka Petkovića. Detinjstvo su proveli u Africi i zato joj se svi i vraćaju. Pozvali su me u Najrobi, u Keniju, da  bih posetila Žarka Petkovića, koji je tamo direktor Simensa, ali mu je hobi gajenje trkačkih konja, po čemu je postao poznat u čitavoj Africi. Iz godine u godinu, njegovi konji dobijaju sve moguće pehare, a veoma često i on lično prenosi konjičke trke sa hipodroma. Žarko Petković se sa svojom porodicom u Africi oseća kao kod kuće, jer je detinjstvo proveo sa ocem koji je bio lekar u Africi. Sada oženjen Francuskinjom i otac troje dece, Žarko priča o svom životu u Keniji.
     
    „Luksuzi Istoka“ – 5. avgust 2007.
     
    Slučajan susret u Dubaiju s gospodinom Abdulom Razak Jusufom, koji se nalazi na čelu jedne velike multinacionalne kompanije – omogućio mi je da zabeležim razlike u načinu života i mišljenja Zapada i tog nama i dalje teško razumljivog Istoka. Način mišljenja, uverenja i sve ono što je različito – ne doprinosi uvek razumevanju među ljudima. Gospodina Jusufa srela sam u restoranu gde je naručivao hranu, uživajući u nargilama. Hrana je stizala, a gospodin Razak Jusuf nije je ni okusio. Uživao je u njoj gledajući je i pušeći. To me je navelo da preko konobara pošaljem poruku da želim da ga upoznam i s njim porazgovaram o različitosti, o tome kako je živeti s dve žene, nositi dugačku belu haljinu i o tome kako na to gleda Zapad, gde se školovao. Prihvatio je moju ponudu da ga sretnem sutradan i da mi priča o svemu što me interesuje. Tako je i nastala ova emisija koja daje neke nove poglede na islam, religiju koja je za mnoge još uvek tajna.

    „Sedam dana u franjevačkom samostanu“ – 19. avgust 2007.

    Pre mnogo godina, provela sam sedam dana na Košljunu, malom ostrvu pored Rijeke. U  samostanu na tom ostrvu živi nekoliko franjevaca, koji su potpuno odvojeni od sveta. Čuvaju i svakako najstarije istorijske i crkvene knjige sa ovih nekada zajedničkih područja. Njihov život je jednostavan, samo naoko monoton. U taj samostan dolaze i mnogi mladi ljudi katoličke vere iz celog sveta, kako bi se usavršavali u svojoj svetoj misiji. Boraveći sa njima, bilo je zanimljivo čuti kako oni vide svakodnevne, obične stvari. Kako mladi čovek može da se odrekne žene, kako vidi svoj život u odvojenoj sredini, po svom izboru? Bilo je, sećam se, vrlo poučno za mene kao novinara da vidim sve to i snimcima dočaram jedan svet koji ne poznajemo.
     
    „Rizik ljubavi“ – 26. avgust 2007.

    Emisija je prvi put pred kamere stavila ljude obolele od side koje do tada niko nije smeo ni hteo da intervjuiše. Bilo je tu nekoliko homoseksualaca, a Majkl Kalen, rok muzičar, i njegov prijatelj govore o bolesti koja ih je izolovala od sveta i tako osudila na lagano umiranje. Pred kamerama Kalen govori o tome kako se od te boelsti leči, kako mu redovno menjaju krv, kako je dobio tu bolest koja tada, početkom 1987. godine, kada je emisija snimljena, nije ni imala svoje pravo ime. Znalo se samo da je bolest teška i da prouzrokuje pad imuniteta. Nakon prvog susreta sa njima u Njujorku, ostajemo u vezi, pratim njihovo lečenje i odlazim ponovo nakon godinu dana da bih videla kako su. Raduje me da vidim da su ponovo u formi, da mogu da rade, da se bave svojim poslom. Oboleli od side su i danas izolovani od sveta. Iskreno kazivanje obolelog para o nastanku bolesti i svemu što ih muči – ovu emisiju je stavilo u sam vrh dokumentaristike, prema mišljenju mnogih kritičara u svetu i kod nas.

    „Moja rivijera“ – 2. septembar 2007.
     
    Emisija je zapravo sentimentalni zapis i donosi tri neobične priče. Sve te priče govore o Rusima koji su posle Oktobarske revolucije dospeli na Azurnu obalu noseći ruskog cara u srcu, a svoj život na Ruskom dvoru jednostavno preneli na jug Francuske. Taj deo rivijere bio je više puta inspiracija velikom broju umetnika koji su svim snagama pokušavali da dočaraju to vreme. Najlepše građevine podsećaju na staru Rusiju. Njihov uticaj na kulturu i umetnost je veliki. Današnja Francuska mnogo može da zahvali upravo ovim ljudima, koji su, bežeći, sobom doneli i sve ono lepo aristokratsko i slovensko. Jedna priča odnosi se na potomake poznatih porodica carske Rusije koji danas žive u Nici. Tu srećem njihove naslednike. Njihovi pradedovi gradili su danas istorijske građevine u Moskvi i Sankt Peterburgu. Pisac Raul Mil objavio je knjigu u kojoj rekonstruiše živote Rusa koji su posle Oktobarske revolucije došli na Azurnu obalu. Kao veliki poznavalac Nice, on opisuje živote ovih znamenitih ljudi. Sa njim šetam rivijerom i slušam neverovatne priče. U trećoj priči razgovaram sa proslavljenim baletskim umetnikom Miloradom Miškovićem, koji živi u Nici i koji me u svom domu upoznaje sa svojim prijateljima Rusima, koji već dugo žive u Nici. Prikazaću i snimke jedne od najlepših ruskih pravoslavnih crkava koju posećuju mnogi koji dođu na rivijeru. O njoj vode računa potomci ruskih carskih emigranata.

    „Masonska tajna“ – 9. septembar 2007.

    U Beogradu je nedavno održan skup masona, bez kamera i publiciteta. Došli su masoni iz više zemalja da bi se srli sa svojom braćom. S nekima od njih uspeli smo da razgovaramo o tome da li su masoni tajna organizacija i ako nisu, šta su zapravo. Priča o beogradskim masonima dovoljno je duga, doseže do Vuka I Dositeja. Danas ne postoje validni dokumenti o tome zašto su ova dva srpska velikana svrstana među masone, ali ni oni koji bi te tvrdnje
    opovrgli. Dositej nikada ne bi stigao tamo gde jeste, a Vuk nikad ne bi doživeo prevod „Hasanaginice“ velikog Getea da ovaj nije bio mason; ili su to možda sve samo priče.
    Masoni nove Srbije bili su Živojin Mišić, Branislav Nušić, Laza Paču i ostali iz elite ondašnje države. Zoran Nikolić napisao je knjigu „Masonski potpisi u Beogradu“ i on je sagovornik Mire Adanje-Polak. Vodi je kroz Beograd i pokazuje obeležja masona koja nisu vidljiva na prvi pogled. Masoni su večita intriga i nikada do kraja ispričana priča.

    Ostavite komentar

    Error! This email is not valid.