Moj put bio je lični izbor

 25.04.2018
Autor: Mira Adanja-Polak

Mira Adanja Polak je eminentna novinarka unikatne harizme i velikog autoriteta protkanog dozom specifičnog pristupa životu. Ona je jednostavno – MAP brend.

Život Mire Adanje Polak, autorke i voditeljke emisije Ekskluzivno (RTS 2, nedeljom u 15.30), pre liči na dobar filmski scenario. I pored toliko intervjua, nije joj,  kako sama kaže, važno gde je, već o čemu razmišlja. I nikada svoj rad nije karakterisala kao novinarsku hrabrost. Prezire nagrade i sve te velike reči u poslu kojim se bavi kao što su hrabrost, međunarodno prijateljstvo, zadiranje u zabranjene teme… Izveštavala je o dramatičnim istorijskim događajima, lično upoznala mnoge državnike, ali i gerilske vođe, hroničare kraljevskih porodica, domaće i svetske moćnike…

Ipak, posebno su je zanimali mali ljudi i njihovi veliki problemi, a ovako je to ilustrovala: „Jednom prilikom prijatelji iz Njujorka ponudili su mi susret sa Džoan Kolins i Donaldom Trampom. Pomenuli su mi da postoje još dva čoveka, Majkl Kalen i njegov partner Dorkin, koji su oboleli od side, a želeli bi da pričaju o svojoj bolesti. Sida je tada još bila velika nepoznanica.”

Ni trenutka se nije dvoumila. Pitam je na koji način prepoznaje pravu priču, a ona kratko odgovara: „Ili je prepoznajete ili ne, to je pitanje senzibiliteta. Ja još uvek mogu da je prepoznam.”

U kojoj meri je novinarski poziv uticao na vas, a na koji način ste vi svom pozivu dali lični pečat?

Niko me nije upućivao i sama sam nalazila svoj put. Čitav život sam razdvajala bitno od nebitnog i čuvala energiju za važne stvari koje sam u hodu uočavala. To i danas činim. Moj put bio je lični izbor, a sama sam trasirala i tu vrstu drugačijeg novinarstva kako sam ga ja zamišljala. To su primećivali i drugi. Danas je svaka emisija različita i teško se podvodi pod neki žanr. Može biti zabavna, dokumentarna, aktuelna i zato sam prva na našim prostorima dobila ime autora uz naslov Ekskluzivno Mira Adanja Polak.

Dosta putujete. Kome u nekom mestu dajete prednost, gradu ili ljudima?

Uvek ljudima i samo onima koje prepoznajem možda bolje od drugih. Veoma često upravo te osobe koje sam iz nekog razloga intervjuisala, postaju mnogo značajnije od onoga kako su ih drugi procenjivali. Uvek sam znala da otkrijem suštine i da za njima tragam. Sretala sam ljude koji su tek vremenom postajali značajni faktori u svetu. Mnogi mi kažu da sam u stanju da prepoznam skrivene sposobnosti i talente.

Šta je, prema vašem mišljenju, važno za uspeh?

O uspehu kao takvom nikada nisam razmišljala. Više se vodim činjenicom da me ono što radim ispunjava i da to u isto vreme pomogne gledaocima da vide nešto što je drugačije. Osećam se uspešnom kada savladam prepreku i realizujem zamišljeno, kada pomognem i nekome rešim problem, kada izađem na kraj sama sa sobom…

Sećate li se svog prvog intervjua?

Kod mene se sve događalo slučajno. Išla sam kod svojih rođaka u Australiju, koji su se iselili iz Nemačke još 1934. godine, na vreme. Propustila sam avion i zaglavila se u Bangkoku. Kada su tamo videli moj pasoš bez vize, odmah su me sa policijskom pratnjom otpremili do hotela. U sobi do mene bio je policajac koji me je čuvao, ali on mi je i pokazivao grad, jer imala sam tri dana čekanja do sledećeg leta za Sidnej. Tako je nastala prva reportaža koju sam napisala, Moj lični policajac, koja je dobila dve strane u Ilustrovanoj politici. Kada su rekli da imam talenta, počela sam bez ikakvog opterećenja da pišem i nudim svoje tekstove. Slovoslagači su mi rekli da ne bude dugačko, najviše tri šlajfne, jer uvek postoji neko ko ne preda tekst na vreme, pa je dobro da imam nešto spremno i kratko. Tako je bilo i na televiziji, uvek sam imala rezervu i zbog toga dobila emisiju Ekskluzivno na TV Beograd.

Foto: Miloš Lužanin

Gledate li na stvarnost kroz ružičaste naočare ili ste surovo iskreni?

Moram da imam ružičaste naočare, jer ako ih nemam, ne mogu da stvaram. Moram da vidim dobro u ljudima i uvek ću pokušati da objasnim nečiji pogrešan korak. Učila sam da razumem i tumačim, jer kao psiholog moram da nađem objašnjenje i za situacije koje mi se ne dopadaju.

Šta vidite kad se osvrnete na svoje stvaralaštvo i novinarstvo u našem okruženju?

Imam svoj sud o onome što radim i retko kad sopstvena merila primenjujem na druge. Veoma rano su me naučili da sve proveravam, čak i agencijske vesti najuglednijih svetskih kuća. Imala sam sreću da upoznam velike profesionalce i vidim kako razmišljaju. Znam da svaku svoju emisiju mogu sada da pogledam uzdignute glave. Volim one stare, uvek me podsete na čitav niz događaja koji su sledili. Raduje me što Treći kanal reprizira te stare emisije koje su i danas gledane. Teme koje su večite naprosto ne zastarevaju.

Mnoge od emisija uradili ste prerano, kao onu o ruskoj carskoj porodici. Stiče se utisak da idete suviše unapred?

Romanove sam imala čast da više puta sretnem u Francuskoj i s njima provedem dosta vremena. Posetili smo groblje znamenitih ljudi Rusije koji su emigrirali posle Oktobarske revolucije, a od njih sam čula i neverovatne priče koje su me ispunjavale i danas ih rado pričam svojim unucima. Uvek idem dosta unapred, što mi je često pravilo problem. Prva sam u svetu govorila o sidi, a emisija Rizik ljubavi donela mi je zvanje ambasadora za taj poduhvat, ali tek 2009. godine, mnogo kasnije u odnosu na datum kada je snimljena. Ja nisam nezadovoljna kada me ne razumeju. Važno je da sam zdrava i da sačekam vreme kada to moji gledaoci mogu da razumeju. Ne ulažem napor da održim nivo i kredibilitet. To ili postoji ili ne postoji. Niko me ne vuče za rukav ili nudi tajne podatke, sve sama nađem, ako me interesuje. Svaku ekskluzivu lično sam našla, ili je bila tu pored nas, a niko je nije prepoznao.

Pristaju li javne ličnosti u svetu da ih pitate ono što želite ili vas upućuju na svoje pi-arove?

Sve zavisi od kontakta i poverenja. Nikada nisam objavila nešto što bi moglo da ugrozi osobu koju intervjuišem. Ne verujem u senzacionalizam. Intervju uvek radim zato što me sagovornik zaista interesuje i kada mislim da takva priča može biti korisna za one koji se tek opredeljuju da u životu postignu nešto.

Da li ste tokom karijere imali izazove kojima ste odoleli?

Moj profesionalni život uvek je bio pun izazova, tako prijatelji nazivaju sve ono što mi se događalo i što mi se događa, ali ja to vidim isključivo kao situacije u kojima tačno znam gde mi je mesto. Uvek sam znala šta ne umem, ali izazova ima i danas.

Od koga ste najviše naučili i krali zanat?

Nisam krala zanat, a najbolje učitelje imala sam u svojim roditeljima i suprugu. Oni su me naučili da odvojim bitno od nenebitnog.

Koliko vremena dnevno provodite ispred ekrana?

Redovno pratim History koji me fascinira savršenom produkcijom. U principu malo gledam televiziju, osim nekoliko odabranih emisija.

Kako ste napravili balans između privatnog i poslovnog života?

Tu se samo radi o veštini i umeću mešanja ta dva dela u životu. Ako su odricanja u pitanju, onda ste polovični na obe strane. Sve je u energiji koja to mora da obradi. Ili umete ili ne umete.

Koliko se privatno razlikujete od žene koju vidimo ispred kamere?

Uvek isto izgledam i ne doterujem se posebno za snimanja, čak nosim i sličnu garderobu. Volim detalje koje menjam i neki poseban deo nakita.

Relaksira li vas šoping? Čemu ne možete da odolite kada krenete u kupovinu?

Ne idem u šoping, ali volim da pratim drugarice i da ih odgovaram kada se zalete. Kažu da im kvarim doživljaj, ali posle su mi zahvalne. Ne dajem im da kupuju preko mere pričajući o danima koji dolaze…

Čime vas sin Marko Polak čini posebno ponosnom?

Ponosna sam što moj Marko ima svoju porodicu, ali i na to što su mi omogućili da postanem baba troje unučadi. Moja snaja Sanja podarila mi je Laru, Andreja i Davida.

Lara je, negde ste izjavili, sklona da primeti sve ono što većini promiče. Znači li to da ste dobili naslednicu?

Sve zavisi jedino od nje, samo treba da radi ono za šta ima talenta!

(Gordana Mašić, „Bazar“, 25. april 2018)

Ostavite komentar

Error! This email is not valid.