Ništa nije nemoguće ako ste uporni

 26.08.2018
Autor: Ranko Pivljanin, "Blic"

I oni koji ne gledaju njenu emisiju nedeljom na RTS-u (Drugi program u 15.30) znaju ko je. Moglo bi se reći da je u svojoj dugoj novinarskoj karijeri uradila gotovo sve što je zamislila.

Razgovarala je sa planetarno poznatim ljudima, bila na mestima koja su za većinu novinara nedostupna, priče otkriva i stvara sa ambicijom nekog u najboljim godinama a kruniše ih dugogodišnjim iskustvom. Ipak, na pitanje postoje li novinarske legende, daje nedvosmislen odgovor:

– Ne postoje. Mi pravimo legende! Ali sam nedavno počela da se pravim važna jer sam shvatila da imam nešto od jedne legende. Kažu da je Volter Kronkajt legenda a ja od njega imam teleks. Izvinjava se što neće biti tamo kad ja dolazim, ali se javio.

Foto: Blic

Kako to objasniti onima koji, ipak, misle da se i u ovom poslu, određenom privremenošću ili povremenošću, može biti legenda?

– Svi mi imamo neku predstavu o poslu koji radimo. Kada posao radiš toliko profesionalno i posvećeno, nema potrebe da razmišljaš o tome kako te drugi vide ili doživljavaju. To je marginalno. Imaš svoj cilj, znaš šta treba da uradiš, pokušavaš da zadovoljiš sopstvene kriterijume što je najteže i guraš. Može neko da ti stotinu puta ponovi „jao, što ti je ovo dobro“, ali ako ti ne misliš da je dobro niko te neće ubediti da jeste. Uvek sam zavidela kolegama koje kažu: jao, što sam napisao. Ili, ala sam uradio emisiju. Ja samo gledam da li će da prođe, da bude u redu, nikada nisam imala osećaj nečeg posebnog niti sam fetišizirala svoj posao. Nikada.

Ostaje samo sumnja?

– Uvek sam imala sumnju. I pre rada na emisiji i tokom rada i posle emitovanja. Bez sumnje ne možeš iznedriti kvalitet. Kititi se lovorikama je zastoj. Stalno iz početka moraš da dokazuješ da je to što radiš vredno.

Znate li da se Andrić divio novinarima?

– Andrić je bio pacijent moga oca tako da znam tatino kazivanje o njemu. Imao je običaj da kaže kako se on toliko muči nad svojim tekstovima da nekad jedva ispiše po pola stranice, da stalno prepravlja i briše i da je došao do tog perfekcionizma da muči samog sebe.

Foto: Blic

Imate li tremu kad idete na velike intervjue?

– Uvek imam tremu. Došla sam da uradim neki intervju sa idejom da izvučem iz čoveka i ono što on možda ne želi da kaže i hoće da sakrije, a ja znam šta hoću. A još više znam šta neću. Moji intervjui ne traju više od sat snimanja, tačnije sat preznojavanja kada pokušavam da odbijem esenciju od čoveka. Onda primenjujem neke veštine…

Trikove?

– Nisu to trikovi. Ja jesam diplomirani klinički psiholog, ali primenjujem neke druge veštine. Suština je da nikad nikog nisam izneverila. Znaš taj osećaj, kad imaš u rukama nešto što znaš da može biti svetski hit, znaš da to imaš i nećeš to upotrebiti jer biste povredili sagovornika ili ga doveli u nepriliku.

Koliko je bilo takvih situacija?

– Po sećanju, pet ili šest, ali svaki put sam izdržala!

Možete li sad ispričati neku od njih?

– Ne. To bi takođe bilo kršenje principa. To su velike stvari. Nema toliko mnogo lokalnih stvari koje su nepoznate, ali svetskih ima. Krećeš se po svetu, čuješ ili vidiš nešto što drugi nisu u prilici.

Šta možemo izvući o ovoj profesiji i za ovu profesiju kojom se bavimo?

– Verujem u ovu profesija koju sam odabrala i za koju moja porodica nikada nije dala saglasnost. Oni su hteli da me što više školuju ne bih li bila nešto drugo. Ali ja sam se uvek vraćala novinarstvu. Pre televizije sam pisala i verovatno je kod mene pola-pola; pola je televizijsko, pola pisano novinarstvo. Pisala sam za „Politiku“, „Bazar“, „Dugu“, NIN…

Šta je teže?

– Uvek je teže pisati. Kod pisanja vidiš esenciju onog što neko ume ili ne ume, a u televiziji uvek možeš da uradiš nešto što nije. Možeš i u novinama, ali lakše je na televiziji. Sledeća moja emisija počinje ovako „Digitalni zapis nije nikakav dokaz na sudu, jer digitalni zapis može biti kopiran“. Mi ulazimo u eru da možeš da napraviš sve.

Kad ste to pomenuli, kako vama izgleda to digitalno doba?

– Nikako. Užasno!

Ali vi ste jedini novinar koji ima svoju aplikaciju za pametne telefone?

– Jesam, ali znaš zašto? Moji saradnici sa Krstarice sa kojima radim imaju tendenciju da me maksimalno modernizuju. Kažu mi kako niko nema nameru da tamo po internetu juri moje emisije i tako su nastale aplikacije za Android i iPhone, imam svoj sajt kao i strane na Fejsbuku, Tviteru, Jutjubu, Instagramu, Vajberu.

Zašto ste prihvatili sugestiju direktora televizije da ne uradite intervju sa Ronaldom Reganom a imali ste ga na tacni?

– Poslušala sam!

Je li to u redu?

– Tada je bilo!

Šta je bila poenta sugestije da ne radite intervju sa američkim predsednikom?

– Verovatno je bilo neko nevreme. Ne pratim političku situaciju i verovatno sam to ponudila kada nije odgovaralo. Uvek smo u toj situaciji kad jeste ili nije vreme za nešto. Pošto se ja na to ne obazirem, onda sam poslušala svog direktora.

To je bio Dušan Mitević?

– Jeste!

O njemu se svašta pričalo, ne baš pohvalno, tražili su mu i iznudili ostavku na ulici. Vi imate drugo iskustvo?

– Prvo, novinar koji dobro radi svoj posao vrlo retko dolazi u komunikaciju sa generalnim direktorom. To nije komunikacija koju novinar treba da ima. Ako si pogrešio, nešto zabrljao, obrukao kuću, uradio nešto neprilično, onda ideš na takav razgovor. Ja sam imala od njega ovakvu kritiku: „Miro, niko nema ništa protiv toga što vi donesete, ali kada je nešto zaista veliko, reci mi, pitaj!“ Bio je to jedan divan zračak podrške koji mi je značio. Otišla sam u Ameriku, imala mogućnost da uradim intervju sa Reganom, ali sam nazvala direktora i pitala. On je rekao zovi za deset minuta. Nakon deset minuta je rekao nemoj i ja sam ga poslušala. Priča je jednostavna. Bliži kontakt sa njim sam imala kad sam bila na nosaču aviona „Nimic“. Za to nikome nisam govorila i nikog nisam pitala. Obično ne kažem ljudima šta ću da radim – da mi neko ne uzme ideju, ukrade temu ili sagovornika. I kad je bila mnogo manja konkurencija, ja nisam govorila šta ću raditi.

Čini mi se da tek danas nemate nikakvu konkurenciju osim ako u nju ne računate logoreju kvarcovanih voditeljki i voditelja?

– Možda, ali može neko da ti upropasti temu!

Kad pomenuste „Nimic“, jeste li naučili da razlikujete kadu od nosača aviona kako su neke kolege zlurado komentarisale taj vaš poduhvat?

– To je rekao kolega Miroslav Lazanski, je l’ da da je slatko? Stalno me prati taj mit i ljudi ne znaju više da li je to pozitivno ili negativno. U svakom slučaju, ja sam na tom “Nimicu” bila…

… I odmarala se na nuklearnim bojevim glavama kao da su baštenske stolice?

– Jeste. Mislite da sam ja znala na čemu sedim, samo su naišla dvojica oficira i kad su me videli, povikali su uglas: “Ne pomerajte se, ne pomerajte se”. Inače, donesem taj tekst, šetam sa njim od redakcije do redakcije i tako upoznajem Aleksandra Tijanića koji je tada u NIN-u. Sedi onako u nekoj polumaskirnoj uniformi, ne kaže ni dobar dan: “Da vidimo to, gde su ti slike?”. Ja donela fotografije za svaki tip aviona koji se tamo nalazi, on pita imam li još nekih.

– Nemam.

– Ko je odabrao ove slike?

– Ja.

– Od čega si odabrala?

– Od onoga što sam imala.

– Gde su ti druge fotografije?

– Spalila.

– Zašto?

– Obećala sam!

– Jesi li ti, bre, novinar?

– Jesam, zato sam i spalila!

Kako ste se zaista našli na tom nosaču aviona?

– Postoje tako neke situacije koje se ne daju lako objasniti. Bila sam dva puta gost nemačke vlade i tamo uvek imaš nekog pratioca koji je uz tebe, vodi te, objašnjava, prati… Dakle, imaš mnogo važne ljude i te naoko nevažne ljude. Uvek sam znala ili osećala da su to samo ljudi koji nisu eksponirani ali su bitni. Jedan od tih vodiča je na mene ostavio utisak veoma misaone osobe i ja sam mu ostavila vizitkartu i rekla mu: Ako ikada budete imali neku ekskluzivu za mene, setite me se. I onda posle nekoliko godina samo sam dobila poruku da se javim u američku ambasadu gde su mi pokazali neki teleks i pitali me šta ja znam o tome. Ništa ne znam, odgovorila sam. Je l’ vi znate da tu i tu treba da se ukrcate na nosač aviona “Nimic”? I eto me tamo. Nikad više nisam videla niti srela tog čoveka ali mi je otvorio velika vrata.

To potvrđuje vaše geslo – ništa nije nemoguće?

– Da. Ništa nije nemoguće. Nikad ne znaš koga srećeš i kuda će te put odvesti. Uvek je na ljudima da procene autentičnost, poštenje i profesionalnost neke osobe. Ako nikada ne tumačiš ničije misije, volje, namere, želje, pripadnost i nisi ničija isturena ruka, onda možeš da imaš sreće da se neko smiluje i omogući ti ekskluzivu a od koje sam nema nekog velikog interesa. Nekoliko puta sam u životu imala tu vrstu sreće.

Igrate i na upornost, je li ona nekad presudna?

– Mnogo puta. A kratko ću ti demonstrirati kako ta upornost kod mene izgleda. Ja sam svog sina Marka Polaka rodila iz devetog puta. Je li dovoljno za upornost? Nema nemogućeg. Vidiš, ja ne umem da ti nakitim taj intervju, da dodajem stvari, da ih ulepšavam, ili prezentujem na neki glamurozniji način. Ja sve iskažem u programu!

Umete li da u sebi amputirate novinara i da budete samo sagovornik. Kako je sa ove druge strane?

– Umem. Ja sam sad samo Mira, nisam novinar, niti biram šta ću da ti kažem ili da ti nešto sakrijem i prećutim. Samo odgovaram na pitanja i mislim da nisam dovoljno dobra.

Mislite?

– Da!

Ne bih se složio sa vama. Negde ste rekli da kad radite, radite tako da se ljudi zamisle? Zamisle li se i o čemu?

– Uvek misle. Posle emisija koji radim ljudi misle. Svaka emisija koju sam uradila ima poruku i domaći zadatak za gledaoce. Vidi, postoje tabui u ovoj zemlji, stvari o kojima ne razgovaraš, kamera ne beleži jer je to nešto o čemu ne treba govoriti. Ja upravo radim one stvari koje drugi ne rade. I u seriji koja ide od jeseni biće nekoliko takvih emisija. Ne mogu da ti pričam o čemu su, ali će biti takve.

Sad se prave emisije koje upravo imaju suprotan cilj: da ljudi ne misle?

– Ne znam. Ja pravim emisije da bi mislili. Emisija na koju sam izuzetno ponosna je “Tanka linija smrti”, gde sam bila na VMA sa ljudima koji svaki dan imaju taj dodir sa smrću, tačnije sa kardiologom Slobodanom Obradovićem. Kada bi svaki čovek bio u situaciji da se suoči sa tom tankom linijom koja svakog odvaja, drukčije bi mislili i drukčije živeli. Kažu mi, kako možeš tako da govoriš? Možda zato što sam rasla u lekarskoj kući. Ostalo mi je zauvek u sećanju: moj otac sedi kod kuće i dolazi čovek u nekom divnom odelu, skockan, vidi se bogat i od ugleda. Posle nekog vremena odlazi, ja pitam oca ko je taj čovek a on odgovara: Vidiš, dušo, on je jedan jako, jako imućan čovek a ja njemu ne mogu da pomognem. Zapamti da je zdravlje najvažnija stvar na svetu. Ako se sećaš, na početku sam te pitala da li žuriš i oduševila sam se kad si rekao da ne žuriš. Danas svi negde jure i žure a ne znaju ni gde ni zašto žure.

Kiš je rekao: Miro, ako si ti došla da me vidiš, znači da umirem

Ovlaš sam birao neke od vaših sagovornika, a vas molim da kažete poneku rečenicu o njima. Erika Džong?

– Da ti, pre toga, dam jedan veliki savet. Kad imaš nešto malo para, uvek gledaj da tamo gde ideš imaš dobru adresu, jer ta dobra adresa može da ti u nekim sredinama garantuje dobar intervju. Ja sam imala tu sreću da sam bila u stanu sa jako dobrom adresom mojih prijatelja koji tada nisu bili u Njujorku, okrenula sam telefon gospođe Džong, dobila sekretaricu, ja sam ta i ta, i rekla adresu. Kad je zapisala adresu, onda je rekla, ou! Prepoznala je adresu koja je bila mnogo dobra. Erika je došla kod mene i dala intervju.

Kakva je bila ta razbijačica tabua?

– Pravo da ti kažem, ja sam ostala mrtva hladna. Ne bih da razočaram neke ljude, ali ja nisam neki veliki feminista. Samo onoliko koliko se trenutno traži.

Henri Kisindžer?

– U jednom vašingtonskom kafeu ide neobavezan razgovor, pitaju me odakle sam i šta je moj san? Da dobijem intervju od Henrija Kisindžera. Čovek mi kaže, mogu da vam dam adresu gde je njegov ofis. Sećam se i danas te adrese – 1880K. Uputim se tamo, naiđem na nekog sekretara, kažem hoću intervju. Oni kažu ostavite telefon i tu završimo. Ali ja svaki put kad odem u Ameriku svratim ponovo. I na kraju dobijem termin za intervju. Onda se javim kući, a moj muž mi kaže: Ne ukrcaš li se na avion sada, mene nećeš naći. Kakav intervju, kakvi bakrači. Put pod noge pa za Beograd. Objasnim čoveku koji je to sredio zašto nisam došla ali kažem mu istinu. Njih to oduševi i kažu mi javi se kad sledeći put dođeš, nešto ćemo smisliti. Tako je i bilo. Bio je autentičan i vrlo jasan u mislima i pogledima.

Dejvid Rokfeler?

– Priđem savetniku, on mi kaže: Gospođo, recite vi meni šta vama treba, ja ću njega o tome da pripremim. Intervju je trajao 20-30 minuta.

Gabrijel Garsija Markes?

– Nalazim se u Meksiku i Ignac Golob je ambasador Jugoslavije. Silazi niz neke stepenice u belom odelu, priređuje neku večeru i pita me šta biste vi želeli. Ja kažem: nešto posebno, nešto fantastično. Mlad sam novinar, još nezaposlena i nudim tekstove. Ambasador kaže: ja ću da vam organizujem susret sa Markesom. Pozove ga sledećeg dana, popijemo kafu i napravimo intervju. Dala sam ga „Politici“ a i danas se sećam naslova: Kada bih dobio Nobelovu nagradu, napravio bih revoluciju.

Je li bilo nečeg revolucionarnog u njemu?

– Ne. Miran kao bubica, govorio je o tome kako teško piše a ostavio mi je i posvetu na knjizi “Jesen patrijarha”.

Danilo Kiš?

– Kiš je rekao: Miro, ako si ti došla u Pariz da me vidiš, to znači da umirem. To je bilo jako bolno. Bio je i porodični prijatelj i to je bio bolan intervju.

Ostavite komentar

Error! This email is not valid.