Žena plemenitog srca

 01.03.2008
Autor: Snežana Milošević, "Readers Digest Srbija"

Znamo je po brojnim intervjuima sa slavnim ličnostima, ali je malo poznato da se ovoj temperamentnoj novinarki mnogi obraćaju za pomoć onda kada su im sva druga vrata zatvorena.

Mira Adanja-Polak je stalno na terenu, snima priloge za emisiju koja je na programu RTS-a svake subote i koja nosi njeno ime: "Mira Adanja-Polak i vi". Paralelno sa autorskom emisijom, odnedavno se ponovo jednom mesečno emituju i čuveni intervjui koje je vodila sa poznatim ličnostima poput Sofije Loren, lorda Karingtona, Kirka Daglasa, Rudolfa Nurejeva, Jovanke Broz… Često joj zameraju da su pojedine teme kojima se bavi teške i uznemirujuće. Ona na to oštro uzvraća ističući da njena misija nije da svima bude simpatična i zabavna, već da, koliko je to u njenoj moći, pomogne nevoljnicima. Ipak, nerado priča o tome.

– Nikad nisam javnost podsećala na svoja dobra dela. Ružno mi je i neprijatno da vam sad sve to nabrajam. Drago mi je što sam sa doktorom Milinkom Bjelogrlićem uspela da beogradsku duševnu bolnicu "Laza K. Lazarević" koja je bila smeštena u nekadašnju konjušnicu uselim u novu zgradu. Iz nedelje u nedelju sam pravila priloge iz te bolnice, slikom pokazivala koliko su strašni i neljudski uslovi u kojima boravi toliko bolesnih ljudi. Skupljala sam novac od donacija, prozivala nadležne…

Donacija za duševnu bolnicu nije i jedina koju ste skupljali?

Donacijama ljudi koji mi se javljaju godinama pomažem slepog dečaka Jovana Bjelotomića i njegovu majku Dušanku koja je izgubila muža posle dolaska iz Knina u Beograd. Prikupila sam novac i nabavila mu kompjuter, a uskoro bi trebalo i da napokon dobiju pravi krov nad glavom. I Centru za prihvatanje beskućnika redovno dostavljam donacije. Za Novu godinu smo im kupili dva televizora.

Uspešno ste spojili humanitarni rad i novinarstvo.

Znala sam da je novinarstvo posao koji ću umeti dobro da radim. Omogućava veću kreativnost od drugih zanimanja i svaki radni dan je drugačiji. U prilici sam da pomažem ljudima i da menjam stvari, što i odgovara mom temperamentu. Oduvek sam imala izraženu potrebu za slobodom, a novinarstvo daje tu iluziju. Do cilja sam uvek brzo stizala jer se nisam bavila sporednim stvarima.

Rođeni ste u Budimpešti. Kako se osećate kad danas odete u taj grad?

U Budimpešti se uvek lepo osećam, mada se ona dosta promenila. Govorim jezik, imam porodicu tamo. Moj brat je novinar i urednik vodećeg lista u Mađarskoj. Volim taj velegradski osećaj, te velike bulevare. Kad šetam pored reke, često se pitam šta je to sa nama ovde u Beogradu, da ne možemo da sredimo obale naše dve reke, Save i Dunava. Mi kao da bežimo od vode.

Kako je izgledao Vaš prvi susret sa Beogradom?

Pričali su mi da sam se teško navikla na novu sredinu. Stalno sam imala neke primedbe. Nisam razumela kako se može otići u posetu nenajavljen ili u vreme ručka nekome zvoniti na vrata. Bila sam mala, ali se sećam da je bilo bučnije nego tamo odakle sam dolazila i da su me svi neprestano ljubili.

Da li su Vaš otac, profesor doktor Solomon Adanja, uvaženi urolog, i majka Katarina, istoričar umetnosti, bili strogi prema svojoj deci?

Moji roditelji su uvek imali vremena za svoju decu. Bili su strogi ako to podrazumeva da se tačno zna kad je ručak, kad se ide u krevet, do kog doba uveče devojka iz dobre kuće može da ostane na zabavi. Patrijarhalno sam vaspitavana i ja sam tome stalno pružala otpor. Moja sestra Gordana i brat Đorđe i dan-danas imaju običaj da kažu kako njih niko nije vaspitavao, već su samo gledali "kako tata i mama vaspitavaju Miru".

Da li to što ste u jednom trenutku odlučili da budete stjuardesa takođe predstavlja neki vid otpora?

Javila sam se na konkurs u JAT-u. Već sam bila diplomirala psihologiju, govorila nekoliko jezika i volela da putujem. Dok sam radila kao stjuardesa, obožavala sam taj osećaj da ste čas ovde, čas tamo. Uživala sam i ništa mi nije bilo teško. Kao stjuardesa sam naučila da koristim vreme, da se savršeno organizujem i da spavam na svakom mogućem mestu, u bilo koje vreme. U avionu, na tako malom prostoru, ljude vidite drugačije, i to me je stvarno zabavljalo. Letela sam samo šest meseci, jer je otac učinio sve da mi ne produže dozvolu.

Jeste li bili ljuti na oca što Vam se meša u život?

Moj otac je bio vrstan lekar i znao je sve rizike tog teškog zanimanja. Tek posle nekoliko godina saznala sam da je on glavni "krivac" za to što mi nisu produžili letačku dozvolu. Sećam se, bio je porodični ručak, kad mi se tata iznenada obratio: "Dužan sam ti jedno objašnjenje i jedno izvinjenje" i – tada je ispričao šta je uradio. Odmah sam mu oprostila. Već sam radila kao novinar na televiziji i više mi to nije bilo važno. Mada su roditelji bili svesni moje preterane znatiželje, nikad nisam bila prezaštićeno dete.

Vaš sin Marko je danas inženjer. Da li ste se uplitali u njegov život, sprečavali ga da se bavi onim što voli?

Imam sreću da moj sin nema moj temperament. Kao tinejdžer, dve godine se bavio klajmbingom. Umirala sam od straha, ali ga nisam u tome sprečavala. Srećom, ljubav prema tom izuzetno rizičnom sportu ga je brzo prošla.

Jednom ste izjavili da ste svog sina dobili samo zato šio ste to jako želeli. Možete li to da objasnite?

Nije mi išlo glatko. Bilo je tu nekoliko pokušaja da postanem majka. Mislim da sam ga rodila iz inata. Bila sam na nekom skupu kad su moje drugarice počele da pokazuju fotografije svoje dece. Meni su rekle: "Miro, ti ćeš imati karijeru. Šta će tebi dete?" Tada sam odlučila da ne odustanem od pokušaja da postanem majka. Danas imam i snahu Sanju i unuku Laru.

Jeste li ikad morali da porodicu podredite profesiji?

Koliko znam, nikad nisam porodicu podredila poslu. Ali desilo se da je moj sin jednom rekao svom ocu: "Mama".

Koliko Vam je diploma psihologa pomogla u novinarstvu?

Psihologija mi je zaista pomogla da ljude bolje razumem, posebno kad sam sam radila delikatne reportaže. Kao, na primer, priču o mladoj majci i njenoj devojčici koje su imale sidu i koje danas, nažalost, više nisu žive. Ili intervju sa Gordanom Bajloni u Lisabonu. Već je bila teško obolela od kancera i tražila je da se naš razgovor objavi tek posle njene smrti. Delikatna je bila i ispovest žene kojoj su bile odstranjene obe dojke, koja je prikazana u emisiji "Žena bez obeležja". Teško je razgovarati sa ljudima koji su u tako teškim duševnim stanjima. Posle toga mi je uvek ostajao gorak ukus u ustima, jer saosećam u njihovoj patnji. Nikad nisam uspela da to prevladam.

Vaš prvi intervju je bio sa staricom od 120 godina. Koliko ste ih do sada napravili? Vodite li neku svoju ličnu statistiku?

Intervjua sa staricom od 120 godina na međunarodnom kongresu gerijatara sećam se po tome što me je ta starica opomenula da ne vičem, jer ona dobro čuje. Kad sam je posle pitala kako je uspela da ostane tako krepka i vitalna, ona mi je odgovorila kako "nikad nije bila ni sa kim koga nije volela". Ne znam koliko sam intervjua i emisija do sada uradila. Ne brojim. Ne pamtim datume. Urednik veb-portala "Krstarica" na kome imam sajt, postavljao je ovih dana neke tekstove i fotografije i za svaku me je zapitkivao ko je na slici i gde i kada je snimljena. Pogledam sliku, na njoj sam zaista ja, znam i čoveka s kojim sam, ali gde i kad smo se sreli, nemam pojma. Ali zato pamtim gotovo sve šta mi je kazao i kojim povodom.

Poznati ste po svojoj upornosti. Koliko dugo ste znali da čekate, recimo, na intervju?

Na jedan intervju sam čekala dvanaest godina. Ali vredelo je. Emisija je već snimljena i uskoro će biti emitovana. Reč je o Beograđanki koja je u britanskim i svetskim krugovima najdalje otišla. O svemu je mogla otvoreno da govori tek pošto se rastala od muža.

Bili ste prvi i jedini jugoslovenski novinar koji je kročio na nosač aviona "Nimic", jedan od ponosa američke šeste flote. Kako sle dospeli tamo?

Bila sam u poseti NATO paktu u Briselu i SHAPE-u. I tu sam upoznala čoveka kome sam rekla da to želim da vidim. Mnogo je vremena prošlo dok mi to nije omogućeno. I sama sam bila iznenađena što sam uspela. Sećam se reči jednog našeg uglednog vojnog eksperta koji je tim povodom izjavio: "Mira Adanja-Polak je bila na ‘Nimicu’!? Pa, ljudi, ona ne razlikuje tenk od kade!" Moj odgovor na to je glasio: "Pa baš zato su me i pozvali da dođem na ‘Nimic’!"

Bili ste prvi novinar koji je sredinom osamdesetih godina u Njujorku intervjuisao ljubavni par, dvojicu muzičara zaraženih sidom.

Sećam se da su mi jednom prilikom moji prijatelji u Njujorku nudili da mi omoguće susret sa Džoan Kolins i Donaldom Trampom. Pomenuli su i da postoje dva čoveka, Majkl Kalen i njegov partner Dorkin, koji su oboleli od side i koji bi možda pričali o svojoj bolesti, ali da bi verovatno taj razgovor sa njima bio vrlo osetljiv. Odmah sam znala da je to ono što hoću. Sida je tada bila velika nepoznanica i svi su bili šokirani kad sam se na kraju susreta rukovala sa njima. Videla sam se sa njima posle godinu dana i snimila i drugu emisiju. Ovaj put smo se na rastanku i izljubili. Sve što su oni tada rekli o sidi najveća je istina o toj bolesti.

Čini se da Vas u stvari prvenstveno interesuju mali ljudi i njihovi veliki problemi?

Kad god otvorim moj imejl: Mira@krstarica.com čitam o nekim strašnim nepravdama koje treba ispraviti ili o neverovatnim sudbinama ljudi kojima treba pomoć. Kažu, sve su pokušali, obraćali se na razne adrese i samo sam im još ja ostala.

Prikupljam novac i za proširenje prihvatilišta za beskućnike.

Stvarnost, ma koliko surova bila, nikad neću gledati kroz ružičaste naočare. Zato sam i izabrala da prikažem prilog o beskućnicima pred novogodišnje praznike, sa ciljem da kod gledalaca i nadležnih probudim ljudskost koja je davno izgubljena u ovom sve ubrzanijem životu.

20 komentara

  1. Senija Mirvić
    |

    Želim da ti čestitam, sve su ti emisije super. Pozdrav.

  2. Đorđe Stojiljković
    |

    Poštovana gospođo Miro, gledajući Vaše emisije videh skoro problem koji je nas u Bujanovcu mučio skoro cele prošle 2011. god, a to je imamo smetnje na skoro svim TV i radio kanalima, a Vaš gost iz RRA je zadužen za njihovu ispravku, te Vas molim u ume mnogih svojih komšija pomozite i nama snagom Vaše ličnosti i autoriteta. Veliki pozdrav sa juga centralne Srbije od mene, Đorđa Stojiljkovića i mojih komšija i prijatelja.

  3. Ljiljana Radaković
    |

    Draga gospođo Miro, velika je čast slušati Vas, Vi ste žena za sva vremena. Neka Vam Bog da zdravlja i sreće.

  4. Jovan Karić
    |

    Ja sam iz malog mesta kraj živopisne Morave i mislim da je moj komentar bezvredan za tako uspešnog novinara kao što ste vi. Ali ipak ću ga ostaviti. Volim vašu emisiju zato što ima veoma poučnih činjenica vezanih za nauku i medicinu. Ja sam ove godine završio osmi razred a išao sam na republičko takmičenje iz hemije i biologije, ne pričam ovo tek onako već zato što mi je ova veoma zanimljiva emisija dala ideju da idem na takmičenje iz ovih predmeta koji su mi veoma zanimljivi, kao i vaša emisija. Nadam se da ćete i dalje nalaziti dosta interesantnih priča i intervjua sa poznatim stručnjacima i profesionalcima. Puno sreće i uspeha u daljem radu.

  5. Jelena Joković
    |

    Draga Miro, ja imam samo 13 godina, ali opet rado gledam tvoju emisiju na RTS kanalu. Znam da si proputovala mnogo svijeta, ali bih voljela da nekada,kada budeš imala vremena, ako nisi vec svraćala, da svratiš u našu Foču. To je jedan prelijepi mali grad i svi koji su bili u njemu ostane im u pamćenju, a koji se vracaju u njega i ostavlja im poseban utisak. Želim ti sve najljepše i najbolje u životu, tebi i tvojoj porodici, i neka su sretni što imaju roda poput tebe, jer si ti osoba velike i plemenite duše, koliko sam ja zaključila i koliko sam te ja procjenila. Veliki pozdrav iz Foče od Jelene!

  6. Vesna Srbljanović
    |

    Draga Miro (izvinite ako je ovo suviše lično), odskora sam počela redovno da gledam vaše emisije i priznajem da sam tužna sada kada znam šta sam sve propustila i šta sam pored Vas mogla da vidim, upoznam, a verovatno i naučim. Ipak, hvala vam na svakoj narednoj emisiji i da Vas sreća i zdravlje posluže još dugo pa da zajedno uživamo!

  7. Nataša Čvorović
    |

    Draga Miro, uvek mi je tolo u srcu i duši kada se spomene vaše ime.

  8. Boris Filipović
    |

    Dobar glas se daleko čuje! Cijenim sve što radite! Sa velikim poštovanjem.

  9. Dušan Milenković
    |

    Poštovana gospođo, Vaše emisije su praznik za oči. Bog Vam dao zdravlja

  10. Aleksandra Stepanović
    |

    Kada bi narod u Srbiji imao trunčicu hrabrosti kao Vi, imao lavlje srce kao što ga vi imate, mislim da bi Srbija procvetala. Divim se vašoj obrazovanosti, kulturi i ophođenju prema ljudima. Hvala Vam na predivnim emisijama!

  11. Emina Jovanović
    |

    Draga Miro, hvala Bogu da je izmišljen kompjuter, te sad mogu da ispunim potrebu da vam se zahvalim na predivnim emisijama! Uživam gledajući, jer uvek ima pametnih i lepih stvari da se čuju i vide. Ono čemu se najviše divim jeste vaš temperament i kako dobijete uvek odgovor na postavljeno pitanje ne dozvoljavajući sagovorniku da okoliša. U kući Vas svi rado gledamo a kasnije prepričavamo. Puno sreće u daljem radu.

  12. Aleksandra Petković
    |

    Poštovana gospođo Miro, ja zaista ne želim da vas hvalim, svi znaju da ste divni, samo želim da vam kazem da sam i ja rodila mog sina Aleksandra iz inata prema mojoj jednoj trećini jednog jajnika i da sam sada najsretnija žena na svetu. Čitala sam intervju sa vama pa me je to inspirisalo. Puno sreće vam želim.

  13. Danijela Radosavljev
    |

    Draga naša, jedna nagrada nije dostižna Vašeg truda i ne znam kojim rečima bih mogla izraziti svoje pohvale. Umerenim i sigurnim koracima, uz Božju pomoć, idite ka svom cilju, jer sam sigurna da ga imate. Svako dobro!

  14. Biljana Opašinova
    |

    Draga gospođo, nemam šanse stalno da pratim Vašu emisiju (tada moj muž nešto drugo gleda), ali ono što uhvatim stalno me ispunjava plemenitošću, radošću da se još može čuti nešto lepo, kulturno, profesionalno, da vas uzdigne malo više od ove naše svakidašnjice, koja je, nažalost, sve više i više ispunjena malograđanštinom, pohlepom i zlobom. Puno sreće u daljem Vašem radu. Divim Vam se.

  15. Dušanka Lazarević
    |

    Pratim emisije Mire Adanje-Polak. Ako je vidim na naslovnoj strani nekih novina, kupim ih samo zbog nje ili nekog njenog članka, jer znam da ću naći i pročitati uvijek nešto novo i interesantno. Lično mislim da ovoj hrabroj ženi s pravom pripada ime „žena plemenitog srca“.

  16. Marina Savić
    |

    Draga gospođo, nećete verovati, ali Vas još neko voli i gleda sa juga Srbije. Ima nas samo nekoliko u zgradi koji pratimo RTS, nažalost jedva, zbog struje i signala, ali nas bar Vi obradujete, ulijete veru da će nam ponovo biti kao nekada. Puno ljubavi i srdačan pozdrav od nas!

  17. Džon Stik
    |

    Gospođo, ja vrlo malo pratim emisije, ali mi se ova veoma sviđa i jako je zanimljiva, naročito kad ste u poseti nekim strancima. Želim da Vam se zahvalim, jer me Vaša emisija ispunjava, saznajem nove znamenitosti kao i nove običaje i kulture.

  18. Nataša Sekiz
    |

    Ženo, obožavam te, divna si!

  19. Beta N
    |

    Draga gospođo Miro, redovno gledam Vaše emisije, predivne su i poučne.

  20. Radič Tanasković
    |

    Predivna gospođo, ko Vas je oslovio sa žena plemenitog srca, trebalo je da doda i duše. Pratim Vaše emisije i jedva čekam kada će subota da mogu nešto pametno da vidim i čujem. Ne sumnjam da vam stiže bezbroj pisama i razglednica sa cele ovozemaljske kore, ali mi se javila potreba da kao čovek sročim nekoliko reči podrške i zahvalnosti na svemu onome što ste omogućili ovom ucveljenom narodu, da vidi i čuje pa bilo to i preko TV prijemnika. Puno zdravlja i uspeha u daljem radu!

Ostavite komentar

Error! This email is not valid.