Nisam baš optimista…

 14.10.1992
Autor: Mira Adanja-Polak, "TV revija"

Lord David Oven na neki način oduvek je bio miljenik sedme sile, iako ne uvek raspoložen da naprečac daje mišljenje o važnim stvarima. Novinari oduvek žele, bar u Londonu, gde sam ga sretala, da dobiju izjavu baš od njega jer rečenica mu je jasna, pogled čist a odgovori direktni. Među novinarima je poznat kao medijska zvezda. Lekar po profesiji, a u suštini jedan izuzetan talenat za diplomatiju, bio je i sam šef Forin ofisa, tako da je medicina pala u drugi plan, ali je od prvobitne orijentacije lorda Ovena ostala neka izuzetna brižnost, koju oseti svako kome prihvati da dâ intervju.

Na Ženevsku konferenciju otišla sam samo zato što sam želela da dobijem razgovor sa Lordom Ovenom. Moje druženje sa Lordom Karingtonom u Londonu, u ovoj situaciji, nije mi moglo biti od koristi. Karington, ne baš uspešan u svojoj ideji sanacije naše krize, teško da bi jugoslovenskom novinaru dao ovakvu preporuku… Ali, novi ambijent, novo lice, izdvajanje iz čitave grupe evropskih spoljnopolitičkih novinara i možda jedan davni susret sa jednom Barbarom mogli su da omoguće novinaru tridesetak minuta razgovora o svemu i svačemu, a ponajviše o onome što nam se događa.

U Palati nacija nisam bila oduševljena kancelarijom Lorda Ovena. Cela zgrada izgleda kao velika kasarna kojoj je istekao rok. Ljudi iz obezbeđenja su nam dozvolili snimanje u jednoj lepšoj prostoriji!? Lorda sam čekala dvadeset minuta i tom prilikom popričala sa Sajrusom Vensom, onako u hodniku. „Proturite glavu i kod mene u kancelariju kada završite razgovor sa Lordom“, rekao je. Lord Oven je naišao hodajući polako i bojažljivo. Pre nekoliko dana operisao je tu u Ženevi diskus herniju. Smestio se u stolicu najudobnije što je mogao i odgovarao na pitanja mereći svaku reč, jer intervju za dokumentarnu seriju „Ekskluzivno“ trebalo je da najavi njegovu posetu za koji dan. Imao je, moram reći, jednu dozu optimizma, ali sam imala i utisak da je suočen sa najtežim zadatkom u životu, ali je odlučio da ga i reši.

Da li vidite bilo kakvo rešenje problema, bilo kakav pomak posle susreta gospodina Ćosića sa gospodinom Izetbegovićem i gospodinom Tuđmanom?

– Mislim da ne bih preuzeo ovaj posao da smatram da miroljubivo rešenje na teritoriji bivše Jugoslavije nije moguće. Ne poričem da je to najteži zadatak sa kojim se suočavam. Sajrus Vens me je upitao: „Da li je ovo teže od Kemp Dejvida“, koji je doneo mir između Egipta i Izraela?“ Da, rekao sam da je to komplikovano i da je to uvek težak zadatak. Moguće je doneti mir, ne samo Srbiji i Crnoj Gori u novoj Jugoslaviji, već i Bosni i Hercegovini i normalizovati odnose između nove Jugoslavije i Hrvatske, kao i imati Makedoniju kao nezavisnu naciju, priznatu i poštovanu. Svakako moramo rešiti problem koji nam je istorija ostavila – da ljudi raznih nacionalnosti žive u državama u kojima nisu većinska nacija.

Ovaj rat je krivica svih zaraćenih strana. Da li mislite da se krivica može pošteno podeliti?

– Ne volim reč „krivica“ i mislim da nema mnogo koristi vraćati se na istoriju. Ja to pokušavam da izbegnem, razgovaram sa svima. Sajrus Vens i ja smo već dugo prijatelji i mi radimo na problemima ovog tipa, večitih ratova i razmirica širom sveta. Ako ste mirovni pregovarač, morate se uzdržati od presuda, jer se ne postavlja pitanje morala kada morate da razgovarate sa svima. Ponekad kažem da nema nevinih. To je fraza koju koristim u ovakvim situacijama. Moramo razmišljati o budućnosti, moramo „odbaciti“ prošlost, čak i skorašnje događaje.

Kako gospodin Ćosić razgovara sa gospodinom Tuđmanom i gospodinom Izetbegovićem? Pitam, jer sama nisam mogla to da vidim.

– Daću vam primer. Za vreme pauza za kafu mogli ste videti predsednike, na primer, Ćosića i Izetbegovića ili Tuđmana i Ćosića kako tiho negde sa strane na srpskohrvatskom razgovaraju, pa smo zato često i produžavali te pauze, jer ste mogli osetiti da je tokom tih neformalnih razgovora dolazilo do važnijih odluka nego kod formalnih dnevnih sastanaka.

Ličnosti su zaista bitne, rečeno mi je za gospodina Ćosića da je književnik i ja sam o tome razgovarao sa mnogo ljudi iz Jugoslavije, koji su mi rekli – da ću i videti jednog misaonog, inteligentnog i zanimljivog čoveka. Nisu se prevarili. Znam da sarađujem sa čovekom koji ima veliko poznavanje srpskih korena, kao i srpske istorije, što je u ovom slučaju značajno.

Kako vi gledate na sankcije?

– Sada nećemo ukinuti sankcije nad Jugoslavijom, ali to ne znači da ne možemo priznati promene ili moguće izmene jer mi se nadamo tome. Diplomatija, koliko može biti oštra, može i da podstakne ljude na saradnju, kao što se sankcije primenjuju nad onima koji tu saradnju ne žele. Ne priznati da predsednik Ćosić i premijer Panić pokušavaju na dva različita načina da postignu u svetu priznanje nove Jugoslavije od mađarske do albanske granice ne bi bilo umesno. Mi želimo da iskoristimo njihov uticaj, kao i uticaj predsednika Tuđmana u Hrvatskoj, da donesu mir Bosni i Hercegovini. Ja verujem da će doći do mirovnog dogovora, ne znam kada. Ja nisam preterani optimista, ali brinem da se ovaj rat ne produži tokom zime. Kako dani prolaze, mi smo svesni da će se žrtvama rata priključiti i žrtve zime. Smrt od gladi i smrzavanja. Razum će prevladati, političari će shvatiti da će nova Jugoslavija koju ja definišem od mađarske do albanske granice, Srbija i Crna Gora, biti država priznata od međunarodne zajednice kao deo Evrope. Vi ne možete biti izolovani u Evropi.

Stiže zima, grejanja nema. Da li znate da narod pati? Da li mislite da treba kažnjavati narod i postoje li mogućnosti da se sankcije ukinu?

– Da, svakako. Sankcije su grub instrument. Uvek su bile i biće. Često više pogađaju nevine no krivce. Građani su na udaru, jer političari sebe štite. Oni imaju goriva za svoja vozila, hranu. To je veliki problem kada primenjujete sankcije. Video sam to širom sveta, u Africi na primer. Međutim, to je jedini instrument koji Ujedinjene nacije mogu da koriste, a bilo bi drugačije kada bi imale svoju vojsku.

Lorde Oven, vi ste potpredsednik Konferencije o Jugoslaviji. Posavetujte me da li da ostanem u zemlji? Imam porodicu, sina, i sve sam uložila u svoju zemlju. Da li mi savetujete da odem ili da sačekam?

– Moj savet je da ostanete, jer postoji budućnost za novu Jugoslaviju, kao i za zemlje oko nje. Doći će dan kada će Bosna i Hercegovina, Makedonija, nova Jugoslavija, Hrvatska, Slovenija raditi zajedno. Ja bih sigurno ostao. Već jednom su me pre 6-7 godina pitali isto kada sam bio utučen stanjem u Južnoj Africi. Savetovao sam nekoliko mladića da napuste zemlju. Velika je odluka napustiti zemlju koju volite, odreći se nade. Da sam mlad Jugosloven, rekao bih: Ja ću stvoriti tu zemlju, to je divna zemlja koja ima potencijal.

Ostavite komentar

Error! This email is not valid.