Predsednička trka

 01.01.1980
Autor: Mira Adanja-Polak, "Amerikanci"

    Ući u Belu kuću gotovo je "teže" nego dobiti razgovor s predsednikom SAD; razgovarati s njegovim predstavnikom je korisnije, jer on manje žuri, a predstavnici kažu da znaju "isto toliko" koliko i oni koje predstavljaju.

    Cela administracija i ljudi koji u Beloj kući rade smešteni su u posebnoj zgradi u sastavu Bele kuće. To je "executive office building". Ima više ulaza, mnogo kancelarija, hodnika. U svakoj od tih soba su mala carstva, pravi apartmani onih koji vladaju. Kancelarije liče lepo opremljenim apartmanima u kojima uvek ima fotografija porodice i poneki detalj koji bi se našao i u spavaćoj sobi, jer ovi ljudi očito retko idu kući.

    Kabinet predsednika i potpredsednika Sjedinjenih Američkih Država namešteni su u kolonijalnom stilu, na koji su Amerikanci veoma ponosni, a u centralnoj fioci predsednika, kad se podignu svi papiri i državna dokumenta, ostaju na dnu fioke ugravirani potpisi svih njegovih prethodnika.

    Pre dve godine, kad sam poslednji put bila u Vašingtonu, moj zahtev je bio na sto sedamdeset šestom mestu za razgovor s gospođom Rozalin Karter. Tako me je obavestila Meri Vojt, zadužena da razgovara s novinarima koji žele intervju. Za razgovor s Karterom nisam se ni javila, jer sam mislila da ću to lakše srediti posredovanjem njegove supruge. Bes Ejbl mi je jednom omogućila da razgovaram s Džoan Mondejl, suprugom podpredsednika SAD, i tada sam dosta saznala o predstojećoj kampanji u koju su, bez diskusije, uključene i supruge kandidata.

    Dosad je Karter bio jedan od onih koje su ljudi prihvatili bez ekstremnih emocija. Nije ih oduševljavao, niti izazivao njihov bes. To je, jednostavno, bio izabrani predsednik. Uvek je delovao pobožno i pošteno. Čim se kao protiv-kandidat pojavio Edvard Kenedi, svi su počeili da žale Kartera. Tada se dogodilo ono što se dogodilo u Iranu, kad su iranski studenti zauzeli američku ambasadu u Teheranu. Ništa i nikad nije moglo da omete Božićne praznike u Americi, a Amerika je i posle gotovo dva meseca od tog događaja u šoku. Ovu situaciju svi upoređuju s "Votergejtom", Perl Harburom… Karter je vidljivo ostario, vidi se da ga muči velika nevolja, često se obraća naciji, a ne kaže uvek nešto bitno. Ali joj se obraća da olakša duši. Održava sastanke, savetuje se. Na jednom od njih pita: "Gde su Džodi i Hem?" (Džodi Pauel i Harmilton Džordan, dve desne ruke predsednika), i kaže: "Ako nisu tu, i ne moraju više nikad ni da dođu." Jadni ljudi, bili su na veoma važnom sastanku u Savetu bezbednosti, zbog iranske krize i Karter ih je tamo i poslao! Izgubio je to iz vida.

    On stalno ističe da taocima ne sme ništa da se dogodi. Sastaje se s njihovim porodicama, koje su došle s različitih krajeva zemlje. Svaka porodična priča je istorija za sebe; Karter misli humano i razmišlja o budućnosti.

    A kako bi se stvari razvijale da se Karter nije kandidovao na izborima za predsednika? Sve njegove odluke su pod pritiskom predstojećih izbora i njegove kandidature. Iran mu je vratio izgubljenu popularnost. U uspešnom rešavanju "iranskog pitanja" je njegov uspeh, ili neuspeh. Dok traje iranska kriza, Karter je popularan. Bez sumnje, taoci i njihovi životi su važni. Ali, u taocima svi vide svoju računicu.

    Sada se za Kartera izjašnjava 67% Amerikanaca. Tek je sada, prema mišljenju mnogih, sazreo kao vođa, jer zna kako da se ponaša u ovoj situaciji. Na televiziji apeluje da sve ovo što preduzima, naime, što ne radi ništa, jeste za dobro talaca. Kaže da svaki iznenadni korak može da bude koban. Na delu pokazuje demokratičnost. Konsultuje se s narodom. Teško je verovati da Amerika ima toliko eksperata za "iransko pitanje". koliko ih se pojavilo na TV-ekranu. Karter je tražio savet od Džeralda Forda, zatim je u jednom nedeljnom intervjuu državni sekretar za narodnu odbranu Braun govorio i o vojnim snagama. Nije on pretio, nego je jednostavno rekao da je Amerika dobro naoružana.

    Je li sve ovo "predsednička trka"? Bi li Karter bio prihvaćen da se sve ovo nije dogodilo, i da li bi Karter drugačije, brže delao?

    Kisindžer, veliki strateg, u jednoj izjavi kaže da bi on na početku događaja u Iranu bio stroži i oštriji, ali da ni on silu ne bi upotrebio.

    Drugi kandidat je jedan od veoma popularnih ljudi: Edvard Kenedi, poznat po svojoj braći, po imućnoj i uticajnoj porodici, i po saobraćajnoj nesreći u Čapakidiku. Vraćao se sa sedeljke, sa sekretaricom Džo Kopekni. Automobilom je sleteo u jezero iz kojeg je on isplivao, ali je "dopustio" da se sekretarica udavi. Velika porodica Kenedi je to zataškala, on je oslobođen optužbe, obdukcija tela Džo Kopekni nikad nije obavljena, a sahranjena je mnogo pre no što su joj oca obavestili. Zakonskih dokaza protiv Edvarda Kenedija nije bilo. Ali, o tom događaju se opet govori. Svi kažu da se on nije najbolje snašao u iznenadnoj situaciji u kojoj je trebalo brzo i dobro da misli.

    Izgledi Edvarda Kenedija pre krize u Iranu bile su veoma dobre. Amerika je tada imala "samo« inflaciju, nestašicu benzina, probleme oko zapošljavanja, i Kartera koji je za sve to bio "kriv". Narod se okrenuo drugoj ličnosti, i bio mu okrenut sve do njegovog istupanja na televiziji, gde je odgovarao, na pitanja Rodžera Mada, nespremno, tada je pokazao i da nema baš briljantan um. No, on je mlad, lep, šarmantan i dopada se ženama, čiju moć i uticaj ne bi trebalo zanemariti. Svi kandidati još nisu imenovani, i zasad se Amerika bavi ovom dvojicom demokrata.

    Svetlana Godilo, astrolog iz Vašingtona, izradila je za Kenedija i horoskop, u kojem ne odbacuje mogućnost da on bude predsednik Sjedinjenih Američkih Država, ali mu ne daje velike izglede. Mašinerija Kampanje se još nije zahuktala, ali je sada sav posao na specijalizovanim analitičarima koji se bave izborima.

    Jedna povorka u Njujorku sa žirado-šeširima ne ide na vašar, nego na banket koji se priređuje u hotelu "Baltimor". Pozivnica staje sto dolara. Tu se može videti kako se neko imenuje za predsednika. Čovek s naočarima zove se La Ruš, demokrat. Nije mu ovo prva kandidatura. Pitamo Džejmsa Klirija, analitičara za izbore La Ruša, koji su izgledi ovog gospodina da postane predsednik SAD. On kaže: "Nikakve". La Ruš je osnivač Laburističke partije i njen negdašnji predsednik. Već se jednom kandidovao na predsedničkim izborima.

    A zašto se opet kandiduje? Taj podatak je dobrodošao u njegovoj biografiji.

    Skupljeni novac koristiće se za organizaciju mitinga koji bi trebalo da upoznaju ljude s ličnošću kandidata La Ruša, koji se zalaže za uspostavljanje nove zlatne osnove svetskog monetarnog sistema, nudi rešenja za problem narkomanije i podržava nalaženje novih izvora energije. Rečju – on zadovoljava "sve" potrebe Amerike!

    Svi kažu da kampanje još nisu počele. No, sve je već odavno počelo, a Karter još godinu ima da vodi zemlju. Supruge predsednika i podpredsednika, kao i supruge drugih kandidata, u velikom su poslu. Oni koji ne razumeju govor političara razumeće govor njihovih supruga. Poslušaće neki od njihovih saveta. Po receptu gospođe Karter, neko će pripremiti ukusno jelo svom mužu kad se on vrati s posla, a on će je pitati otkud ta novina na njihovoj trpezi? A ona će objasniti da to jelo vole Karter ili Kenedi, i eto još jednog glasa "za". Rasporedi putovanja na koja će krenuti najsavremeniji misionari američke politike biće objavljeni uskoro. Prva debata na kojoj učestvuju Karter, Kenedi i Braun iz Kalifornije počinje 7. januara. Sa svima njima kreće veliki broj sledbenika. Svi oni će da pomognu da "njihov čovek" dobije igru, jer ako je on dobije, ni oni neće ostati praznih šaka: naći će mesto u Beloj Kući.

    Art Buhvald, komentator Vašington posta, odgovara na moje pitanje: "Koje su šanse sadašnjeg predsednika SAD da i dalje ostane u Beloj kući?"

    Mislim da su izgledi Karterovi veliki, jer se kandiduje protiv Homeinija.

    Ostavite komentar

    Error! This email is not valid.