Ronald Regan je "odglumio iznenađenje", i tako postao novi predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Vašington je osvanuo isto onako čist, nevin i konvencionalan kao i svakog jutra, osim toga što je, sem Bele kuće, bio šokiran i živalj koji je mislio da će Karter i dalje ostati predsednik.
Regan je tokom izborne kampanje plašio Ameriku, a preko nje i ceo svet; a on, tvrde njegove pristalice, zapravo hoće samo "red da zavede, i sve neradnike da vrati na posao". Vlada se promenila uz neviđeni televizijski spektakl u toku kojeg je i Volter Kronkajt, legenda američkog TV-novinarstva, proslavio svoj rođendan koji pada na dan američkih izbora.
Konferencija za štampu u Stejt departmentu, gde se pojavio uobičajeni "spoksmen" Džon Tratner već sutradan posle izbora, pokazala je da ništa nije više isto kao što je bilo. Američki novinari skočili su na čoveka koji ih je četiri godine "hranio" informacijama, a možda i doprineo da njihova prognoza o novom predsedniku ne bude tačna. Posle izbora, svi su tvrdili da je štampa najviše pogrešila u procenama oko razvoja izborne trke. Tratner — do juče značajna figura političkog života — citiran, uziman kao garancija izjava državnog sekretara Edmunda Maskija, bio je nemilosrdno ispitivan i ranjavan. Slušala sam ga i uoči samih izbora. Tada je bio mlad diplomat od karijere koji se vešto snalazio s novinarima, a sada je preda mnom stajao rezigniran čovek sa štapom u ruci koji mu je manje služio za prozivanje novinara i pokazivanje mape, a više kao oslonac u nervozi.
Pitanje mu postavlja kolega s televizije: "Džone, šta ćeš sada da radiš? Da li promena administracije utiče na tvoju karijeru, da li ćeš moći da napreduješ?"
Tratner odgovara da promena administracije neće uticati na njegovu karijeru. Džon je diplomat, pa daje i takve odgovore.
Odmor posle bitke, "tranzitni period", blag je naziv za veliku migraciju, uglavnom ka državi Džordžiji, koja će se odvijati do dvadesetog januara, kad Regan i zvanično preuzima kormilo države. Mnogi će tada izgubiti posao, jer je novi predsednik jasno istakao da će smanjiti administraciju. Oni koji su došli iz udaljenih krajeva SAD vratiće se u svoje provincije, i u svoje biografije uključiti podatak da su u vreme Kartera bili "u Vašingtonu". Malo je onih koji su iz ovog mandata demokrata izvukli političku korist, i od četvorogodišnjeg boravka u glavnom gradu načinili kredit. Svaka kancelarija državnog aparata šalje izveštaje šefu tima za preuzimanje vlasti, Vilijamu Kejsiju, jer novi predsednik na sva pitanja traži brze odgovore. U vreme dok izveštavamo, najbliži čovek Reganu tokom kampanje naimeinovan je njegovom "desnom rukom": Edvin Mis je sada neka vrsta šefa Kabineta, ima istu funkciju koju je imao Hamilton Džordan u vreme Kartera.
Karter je s porodicom otišao na odmor u Kemp Dejvid, a Regan s porodicom u planinsku kućicu blizu Los Anđelesa. Oni koji dolaze i oni koji odlaze ostali su u Vašingtonu da se glođu. U modi su ručkovi, kokteli, i ništa se više na tržištu ne traži od "republikanca koji može da pomogne demokratu u nevolji".
Pobeda Regana s ogromnom većinom — koju mnogi i ne zovu pobedom Regana, nego porazom Kartera — poredi se s nezaboravnim slomom republikanaca posle "afere Votergejt". Ali, ni demokrati tu aferu nisu zaboravili, jer kako objasniti koincidenciju da je šest dana pred izbore reprizirana TV-serija "Vašington iza zatvorenih vrata" (koju su i naši gledaoci videli), gde predsednik SAD nije baš sjajna figura! Ali, Amerikanac kao da kratko pamti, pa je u TV-seriji video predsednika SAD koji sada sedi u Beloj kući, i nije mnogo ulazio u to je li to bio republikanac ili demokrata, i tako se ova TV-priča okrenula kao bumerang Karteru i demokratima.
Promene u TV-programu zbile su se prekonoć. Ceo ekran bio je preplavljen republikancima. Do juče neprihvatljive ideje počele su da žive nezapamćenom žestinom. Jedna žena više ne govorli o pravima i jednakosti žena, nego kaže: "Dosta mi je nesposobnih Amerikanaca! Želim da ova zemlja ide napred, da pokažemo šta možemo. Ima toliko talenata i želim da im pomognem da se izraze. Dosta mi je učmale Amerike! Na ekranima defiluju republikanci koji su napunili Senat, i delimično Kongres. Bari Goldvoter kaže da o Karteru ne želi da govori ružno kao o čoveku, ali veli: "On jednostavno nije bio za predsednika". Oni koji vole da se šale ističu da bi Emi Karter, kćer predsednika SAD, da je Džimi ponovo izabran, sedela u kabinetu Bžežinskog, savetnika za nacionalnu bezbednost Bele kuće, a Bžežinski u njenoj drvenoj kućici za igranje — jer je Karter, govoreći o nuklearnom naoružanju, češće navodio reči svoje Emi nego — Bžežinskog!
Mnogi su u izbornoj kampanji igrali na kartu zaoštravanja sovjetsko-američkih odnosa, i plašili Amerikance ratom i Rusima. A Amerikanci se plaše Sovjetskog Saveza, jer ga ne poznaju, jer je daleko, i jer o »Salt-u" mnogo i ne znaju. Zato je najveće iznenađenje bilo kad se na prijemu kod sovjetskog ambasadora u SAD, Anatolija Dobrinjina, povodom proslave šezdeset treće godišnjice Oktobarske revolucije, pojavilo više republikanaca nego bilo kad demokrata u vreme Kartera. Došao je i Ričard Nikson, koji je "svog" državnog sekretara Henrija Kisindžera sreo na stepenicama ambasade kako čeka u redu na rukovanje i čestitanje. "Poslodavac" Nikson pozvao ga je, i prošli su zajedno "preko reda" do ambasadora SSSR — kao u stara vremena. Tako se Niikson vratio u politički i diplomatski život preko sovjetske ambasade u Vašingtonu, i proslavu godišnjice Oktobarske revolucije pretvorio u vlastito slavlje.
Nikson je bio raspoložen, govorljiv, a kako i ne bi kad je mnogo ljudi iz njegovog kabineta dobilo poslove kod Regana! Nema konkretnih naimenovanja, ali se to već prećutno zna. U razgovoru s Dobrinjinom rekao je da je, bez obzira na to što je govorio tokom kampanje, Regan čovek od principa i da Regan veruje da će se odnosi dve sile razvijati uspešno.
S Niksonom su se mnogi rukovali, tako da je on Kisindžera malo bacio u zasenak. Za ovu priliku, Nikson je došao "običnim" avionom, jer specijalnog već odavno nema. Novinari su zabeležili da je kod ulaska u avion mnogo ljudi pljeskalo nekadašnjem predsedniku, a prijem je napustio oko dvadeset časova, izvinjavajući se što "juri" na aerodrom, da ne bi izgubio vezu za Njujork. Na prijem je došao, veli, zato što, Dobrinjina ceni kao dobrog ambasadora i prema njemu gaji prijateljska osećanja.
Kisindžer je zapitkivan o mogućnosti da postane ponovo državni sekretar. Smeškao se, nije odgovarao, ali tu mogućnost nije ni negirao. Za isto to mesto pominju se još dva imena: Aleksander Hejg i Džordž Šulc. "Ja se za taj po¬sao nisam prijavio, radio sam ga već jednom", rekao je Kisindžer, koji je zasad samo "jedan od sedamnaest" savetnika za spoljnu politiku Ronalda Regana. Prema sadašnjoj situaciji, bez obzira na to da li će Kisindžer povratiti staru slavu ili ne, udeo ovog političara neće biti zanemarljiv u kreiranju buduće spoljne politike SAD.
Uz piće i dobar zalogaj, prave se kombinacije. Uz pobednika idu oni koji su doprineli "njegovoj pobedi". Njih valja nagraditi. Tu ima onih koji su bili manje ili više odani, pa prema tome i mogu računati na ovakav ili onakav posao. Po procenama analitičara koji su plaćeni da misle i daju prognoze, i to dugoročnije, mesta u državnom aparatu popunjavaće se dva — tri puta. Prvo će u fotelje sesti oni koji su zadužili partiju, a posle šest meseci će mnogi uvideti da nisu dorasli za državničke poslove. Tada će doći oni "pravi", koji su sedeli i čekali četiri ili osam godina na priliku života. Mnogi će se vratiti u Belu kuću, možda i u iste kancelarije, i nastaviti politiku koju su počeli, pa bili ometeni dolaskom Kartera. Sedeli su oni sve te godine i pripremali povratak kao revanš "Votergejtu", jer kako inače objasniti geografsku kartu Amerike koja je pred našim očima na TV-ekranima tokom izbora eksplodirala od plavetnila (boja republikanaca) a samo ponegde i pomalo pocrvenela (boja demokrata).
Pobeda je dugo čekana i planirana.
(Mira Adanja-Polak, „Amerikanci“, 1. novembar 1980)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.