Ana Ivanović – 5. januar 2013.

 03.01.2013
Autor: Mira Adanja-Polak

Serija "Ekskluzivno", subota, 13:40, prvi program RTS-a

Toliko puta smo se sa Anom Ivanović radovali, a i tugovali kada nije uspela da ostvari svoj cilj. Sretala sam je u nekoliko navrata. Često i u avionu. Ali to nisu bili intervjui. Toliko puta je davala uglavnom kratke izjave koje su uzete u hodu, kao komentar na neku određenu situaciju i to je često bilo dosta kontrolisano čitavom armijom onih koji vode računa o njenoj karijeri.

Upoznala sam i gospodina Gavina Garsija, koji vodi računa o svemu što Ana treba da izjavi. Moje molbe da ja samo želim jedan običan razgovor nisu urodile plodom do onog momenta kada sam digla ruke i čekala da se to desi.

Roditelji Ane Ivanović ni po koju cenu nikada nisu želeli da se eksponiraju, niti da u ime svoje ćerke donose odluke, ali su verovali u moju želju da sa Anom razgovaram neopterećeno i obično.

Često su njeni odgovori do sada bili uvek nekako isti, pomalo ishitreni. Uvek je bila žurba pre meča,  posle meča… I onda, jednog jesenjeg dana, kada je Ana došla u posetu svojima u Beograd, dobila sam mogućnost da sa Anom Ivanović i njenim roditeljima provedem jedno poslepodne u Beogradu.

Njeni roditelji bili su tu pored nje tokom čitavog intervjua. Na liniji je bio njen menadžer iz Londona. Gospodin Gavin Garsi imao je poverenja u nas. Anini roditelji bili su sve vreme tu, vodeći računa da se nikada ne pređe linija poštovanja privatnosti do koje im je veoma stalo. Ana i njen brat rastu u porodici koja gaji vrednosti uzajamnog poverenja i poštovanja. Poštovala sam to, a razgovor je bio iskren, opušten i prijatan. Anu Ivanović u ovom razgovoru sagledavamo drugačije nego u svim njenim ranijim susretima sa medijima.
 
Razmišljam o tome da tako retko razumemo one od kojih očekujemo da samo pobeđuju. Često je gledalište nemilosrdno, jer očekuje samo pobede, a retko razume poraze i napore.

Foto: Mina Šarenac

Jedan komentar

  1. Boban Tepić
    |

    Poštovana gđo Miro. Ana Ivanović… pa milion tačaka, zareza, uzvika, usklika i čega sve ne u najpozitivnijem smislu reči, misli… Isuviše lepa, čestita, vaspitana, gospodstvena, odmerena i tako do u nedogled. U našim krajevima (po poreklu), a i Ana ima dobar deo svega toga u sebi, za „takvu“ se kaže i kažu „gorska vila“, a za one, tj. onog koga takva opčini da „ne zna gde dalje“ kaže se „vječna rana“… To i ja kažem, mislim… o Ani. Još milion reči, pogleda, misli ima da se kaže i napiše o „njoj“ i sve će se svesti na isto. Ana je Ana. Ona ista o kojoj je pisao (Brana Petrović), snevao, želeo…
    P. S. Na x načina sam hteo, želeo, pokušavao da napišem nešto o Ani i za Anu… Hteo sam preko njenog sajta, FB naloga, Twittera… Sve se svodilo na isto, nisam bio siguran da će ikad zbog svih okolnosti, ikada, barem pročitati ono što bih joj napisao. Ako hoćete, želite, prosledite joj ovu poruku, ispovest… ili, kad je vidite, recite joj onako neposredno da je ta vila gorska… i da je zasigurno vječna rana svim „zdravomislećim“ osobama kao što sam ja. Puno pozdrava, gospođo Miro, iz Novoga Sada.

Ostavite komentar

Error! This email is not valid.