Na granici Severne i Južne Koreje – 26. februar 2017.

„Mira Adanja Polak – ekskluzivno“, nedelja, RTS 2, 15.30

Čim sam stigla u Južnu Koreju, naravno da sam odmah želela da odem na čuvenu granicu prema Severnoj Koreji jer ta granica postala je u svetu kao najveća znamenitost zategnutosti i nerešenih pitanja između velikih sila.

Ono što sam videla nije mi delovalo ni strašno ni toliko razdvojeno koliko se o tome govori.

Istina je da postoje žice, zabrane, obezbeđeni prostori, ali saradnja među njima ipak postoji i zato sam bila izuzetno obradovana što sam imala mogućnost da razgovaram sa savetnikom predsednice Južne Koreje, gospodinom Li Dohunom, doskorašnjim ambasadorom Južne Koreje u Srbiji. Iznela sam mu svoje utiske i trazila neka objašnjenja o onome što sam videla na granici.

Na toj čuvenoj granici prema Severnoj Koreji gde iz Južne Koreje gledate u Severnu Koreju preko jednog zida – svesni ste da je jedna zemlja podeljena na dva dela.

Njihov Istorijski muzej pokazuje stradanja u ratu od 1950. do 1953. gde se isti narod bori između sebe. Velike su bile zrtve i tu je i spomenik koji je podignut da obeleži sva stradanja i da opomene da se to nikada više ne ponovi.

Mnoge porodice dugo su bile razdvojene trazeći svoje, ali to pamte više stariji, dok mladi hrle ka napretku, novim tehnologijama i visokom standardu. Sav taj neverovatni napredak Južne Koreje povezan je sa često teško razumljivom, skoro vojničkom disciplinom koja je mnogima teško shvatljiva.

Posetila sam Inopolis siti, gde se nalazi čuveni Kaist institut koji okuplja čitave timove naučnika i onih koji imaju ideje za napredak u nauci. Tu srećem tvorca najboljeg robota na svetu.

Profesor dr Džun-Ho O napravio je robota Huba, samoinicijativno sa svojom ekipom, a onda ga je država podržala ulaganjima u njegove projekte i nagradila velikom sumom kako bi motivisala njegova dalja istrazivanja.

Boraveći u Južnoj Koreji, shvatila sam da, pamteći samo poznate firme iz Koreje, saznanja o ovoj zemlji ostaju često nejasna i zamagljena.

Poseta centralnoj zgradi „Samsunga“ dokazala mi je da život već negde počinje virtuelno, a da će dodir ruke zameniti klik na ponuđenom displeju koji treba da vam dočara čak i emociju i da klikom dobijate i tako potrebnu lepu reč koju nadahnuto izgovara mašina. Sve je na klik – upozorenja, negodovanje, komplimenti, a ljudska reč počinje da bude pravi luksuz.

 

Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.

Ostavite komentar