Dosadna sam, pa šta?!

 01.06.2006
Autor: Saša Ristić, "Blic plus"

Poznata i priznata novinarka RTS-a za sebe kaže da je jednostavna žena. Neće biti da je tako. Pre će biti da je uporna i tvrdoglava. To najbolje znaju njeni sagovornici…

Gotovo je neverovatno koliko Mira Adanja-Polak, novinarka koju smo bezbroj puta videli kako oštroumnim zapažanjima i direktnim pitanjima zbunjuje i one sagovornike kojima to nikako nije u "opisu radnog mesta", ne želi da opisuje sebe.

Kako drugačije protumačiti njeno upozorenje: "Više volim da o tome kakva sam sude drugi, a ako baš hoćete moje mišljenje, reći ću vam: ja sam jedna jednostavna i dosadna žena!"

Koliko je jednostavna uverili smo se još dok smo zakazivali razgovor.

Prvo, nismo mogli da se dogovorimo gde ćemo se naći, a onda je tražila da je ne slikamo nego da ona nama da svoje "odlične" fotografije jer ne može sada još da ide i kod frizera. Kad smo to odbili, pokušala je da nas nagovori da slikanje bude neki drugi dan, jer ne može da se opusti u razgovoru dok joj se tu neko "vrti i škljoca oko ušiju". Nismo prihvatili, pa je ponudila kompromis: da se mi prvo "slatko ispričamo", a on, fotoreporter, da dođe pri kraju razgovora, "izotkida" dva-tri kvadrata i – milina jedna, bog da nas vidi.

Težak pregovarač

Najzad, kada smo konačno sve "zašrafili", zvala je da otkaže razgovor jer joj je nešto iskrslo. Na sve to dodajte i da nas je, umesto da nam za "Ličnu kartu" jednostavno kaže datum rođenja, uputila na svoj veb-sajt. Proverili smo i sutradan je, crveni od besa, pozvali da kažemo da tamo tog podatka nema!

– Ma, šta kažete, ko bi to rekao, hi, hi, hi?!

Toliko o jednostavnosti.

A da vam sa njom bude dosadno, to tek nema šanse. Kako da vam bude dosadna osoba koja sagovornika, univerzitetskog profesora, pohvali rečima: "Ovo ste pametno rekli!"

– A što da ne ako je to bilo pametno – ljutnula se.

Nije, ćerko, to za ženu

Dobro, kada nam je tako galantno i neoprezno ponudila da, umesto nje, mi sudimo o tome kakva je, sada neka stegne zube i trpi. Drž’ se, Miro, polećemo!

Da je upornost jedna od odlika koje krase njegovu najstariju ćerku Miru, dr prof. Solomon Adanja, urolog i hirurg na VMA, shvatio je vrlo rano. Dobijao je on protiv te njene karakterne crte mnoge bitke, ali rat je izgubio i kapitulaciju definitivno potpisao onog dana kada je morao da kaže: "Pa, dobro, ćerko, budi novinarka kad si toliko navalila i nek ti je bog u pomoći!"

– Otac je smatrao da sam pošla stranputicom, da sam na neki način izneverila porodičnu tradiciju. Stalno mi je ukazivao na to da novinarke puše kao Turci, žive noćni život, ne idu redovno na lekarske preglede, zapuštaju se, zanemaruju porodicu, razvode se… Govorio mi je: "Nećeš valjda da postaneš neko ko je to što jeste jer ništa drugo nije mogao da bude?! Ti moraš da imaš neku profesiju, a novinarstvo, pa još za žensko, to je koješta!" Tražio je od mene da se uzmem u pamet, završim fakultet, verujući da će me posle toga proći volja da se bavim novinarstvom. Morala sam da ga poslušam i završila sam psihologiju, i to dva smera: kliničku i marketing. Po diplomiranju, počela sam da se bavim, tačnije stažiram kliničku psihologiju, ali otac je video da nisam zadovoljna: "Dobro, reci mi, šta ti hoćeš u tom novinarstvu?" Objasnila sam mu da hoću da radim taj posao na originalan način, da ljudi u tome što radim prepoznaju moj rukopis.

Morao je da popusti, a da mu je ćerka uspela u svom poslu, profesor Adanja počeo je da shvata tek kada su ljudi na prijavnici bolnice tražili da ih primi "doktor Polak". To ga je "dotuklo".

– Došao je kući i rekao majci: "Izgleda da je naša starija ćerka možda na putu da ostvari ono što je htela!" Sestra Gordana postala je magistar biohemije, a "teško breme" porodične tradicije svalilo se na brata Đorđa, koji je, isto što i otac, hirurg urolog.

Novinarka terijer

Upornost i neutaživa radoznalost dva su sastojka bez kojih je teško umesiti dobrog novinara, a kada na njih dodate i netaktičnost, dobijete – Miru Adanju, novinarku terijera. Kada zagrize, ne pušta.

– Netaktična? Ja?! Jesam, pa šta! Uostalom, ni vi niste mnogo bolji kada dopuštate sebi da mi tako nešto otvoreno kažete! Ali, ja se ne ljutim, ja to poštujem. Uopšte neću sebi da dozvolim da razmišljam o tome da li sam taktična ili ne kada pred sobom imam cilj, na primer, intervju ili reportažu. Kada mi "lepo kažu" da gospodin nobelovac, ministar, poznati glumac, plemić nije raspoložen za razgovor sa mnom, ne primam to k srcu. Pod geslom "bićeš moj kad-tad", ja ga isto tako lepo stavim na spisak i povremeno pozivam. Ako treba, i dve godine! Jedina šansa da me skine s kičme jeste da me primi. Neki to shvate pre, neki kasnije. Nikada nisam imala osećaj da nešto ne mogu niti sam imala ikakvog zazora od funkcija i titula ljudi sa kojima sam razgovarala ili radila reportaže. Ja i danas verujem da mogu da intervjuišem svakog i da niko nema razloga da mi ne odgovara na pitanja. I u tome sam uglavnom uspevala. Netaktična i uporna jesam, svakako. I još nešto: nikada preda mnom ne govorite o rubrici koju nameravate da uradite. Zašto? Pa, ukrašću vam je istog trenutka, bez pardona i griže savesti. Reći ću vam još jedan detalj, ali vas molim da ne tražite od mene da ga elaboriram. Sina sam rodila tek iz devetog puta. Da li to dovoljno ilustruje upornost?

Plačem iza kamera

E, sad, ako ste pomislili da je naša sagovornica bezosećajni monstrum, u velikoj ste zabludi. To je fasada, ljuštura, ispod koje se krije pekmez ženica. Žureći Ulicom Džordža Vašingtona ka kolima, sreli smo potpuno nepoznatog čoveka koji je držao bebicu onako kako to Indijanci rade. Mira je zaustavila zbunjenog oca samo da vidi bebu, a onda smo nervozno cupkali u mestu čekajući da je sita izljubi: "Srce moje, vidi joj samo okice, molim te, vidi kosicu, lepotice moja, jao sto si satka, jao sto imas lepu kapicu…!" Tri su nas znoja oblila dok se tirada nežnosti nije okončala. Onaj začuđeni čovek ju je prepoznao, s osmehom je gledao šta se zbiva dok mu je na licu lebdelo pitanje da li sve to ide uz redovnu TV pretplatu. Umesto, kao i uvek, nedeljom u 16.02 na Prvom programu RTS-a, emisiju "Mira Adanja-Polak i Vi" mogao je da gleda u utorak u rano popodne na ulici – gratis.

– Znam, preosetljiva sam. Primer? Pa, evo, nedavno sam radila reportažu o jednoj našoj mladoj ženi koja je pilot u Americi. Dobila sam od njene majke pismo u kojem je stajalo: "Vi često putujete, pronađite moju ćerku Jelicu Matić. Ja sam iz jednog malog mesta ovde pored Novog Sada i niko mi ne veruje da mi je ćerka pilot u Americi. Kada idete u Ameriku, potražite je i pokažite ljudima da je ona pilot." Neko vreme posle toga dobijem imejlom poruku od drugarice pomenute devojke da se avion kojim je Jelica pilotirala srušio, da je ona povređena, da je dopola izgorela i da se nalazi u kritičnom stanju. Srećem se sa njom u kući njenih roditelja i vidim da su joj ruke izgorele. Snimanje počne i ja se zaplačem. Plačem jer mi kaže: "Ja ću i dalje da letim!", a ja je gledam i razmišljam o tome da, baš kao ona avijaciju, i ja volim svoje novinarstvo i da bi mi strašno teško bilo kada ne bih njime mogla da se bavim. Pa šta ako sam pekmez, šta ako sam preosetljiva, je l’ treba da se stidim?! Srećom, kada radim reportažu, snimatelju uvek mogu da kažem: "Isključi kameru, hoću da se isplačem!"

Poštujem snaju

Mira ni za živu glavu neće da priča o svojoj porodici. Ipak, ono malo što napominje stvarčice su od kojih će feministkinje da se nakostreše:

– Zna se ko je u kući najstariji, muž, ko drugi. Ja sam patrijarhalna žena i držim do toga. Muž je glava kuće i to poštujem. Mislim da je u osnovi svih bračnih razmirica upravo taj isforsirani sukob nadležnosti ta isforsirana potreba nekih žena da, bez ikakvog istinskog razloga, preuzimaju na sebe prerogative koji pripadaju muškarcima. Zašto, čemu, pa uloge su odavno podeljene! Svako nek igra svoju i – mir u kući. Kažem to po cenu da me optuže da sam konzervativna i tradicionalna. Ja se nikada ni sa jednim muškarcem nisam nadmetala i zato, valjda, nikada nisam ni doživela od njih poniženje ili neku drugu neprijatnost.

O ulozi majke Mira Adanja-Polak priča:

– Ne znam, mislim da sam bila dobar roditelj. Onako kako su vaspitali mene, sestru i brata, tako sam i ja vaspitala svoje dete. Teško je odupreti se modelu vaspitanja koji ste dobili od roditelja, a nešto, pravo da vam kažem, i ne vidim da je bio loš. Možda sam tu i tamo štogod morala da osavremenim, ali u osnovi to je to. Poštovala sam pravo sina na sopstveno mišljenje, nisam mu se mešala u život, nisam naturala savete, nastojala sam, a i danas se trudim da mu pomognem kad god to od mene zatraži. Poštujem snaju, a unuku obožavam. Pre neki dan bile smo nas dve na jednom dečjem rođendanu i tada sam je videla u akciji. Ušla je na nepoznat teren, među nepoznate ljude, u sekundi je našla čoveka kome će da se uspentra na krilo i koji će da joj iseče parče torte. Kada sam videla kako se snašla, rekla sam u sebi: "Ovo je genetika."

Lična karta

ROĐENA: u Budimpešti, neće da kaže datum
OBRAZOVANJE: diplomirala psihologiju
KARIJERA: čuvala decu, radila kao stjuardesa, zatim kao klinički psiholog, da bi početkom osamdesetih počela da radi kao novinar i voditelj na TV Beograd
PORODICA: udata, muž Martin Darko Polak, raketni inženjer, sin Marko, inženjer, snaja Sanja, lekar, unuka Lara

Zašto nosim šeširiće

– Razlog što me često viđate sa šeširićem krajnje je prozaičan: kamufliram lošu frizuru jer gotovo nikada nemam vremena da je doteram. Ovo danas je izuzetno, htela sam da ispadnem lepo na fotografijama kada ste već insistirali da me slikate. Skupu garderobu kupujem samo kada mogu da je dobijem – jeftino. Ne pada mi na pamet da silan novac arčim na krpice. Ima pametnijih razloga za trošenje para.

Jevrejski lobi

– To pitanje često mi postavljaju i uvek kada ga čujem, uverim se koliko je žilav taj antisemitizam. Kada neko mom uspehu u poslu pripisuje nešto čega nema, a oduzima ono čega ima, a to sam ja, to je moj trud, napor i lični pečat, onda to drugačije ne mogu da protumačim. Jedini lobi kojem pripadam jeste moja porodica, jedini i najjači. Samo on stoji iza mene svim srcem i kada mi sve ide kao po loju i kada doživim fijasko.

Jedan komentar

  1. Saša Ristić
    |

    Draga Miro, sasvim slučajno krstareći po Internetu natrapao sam na ovu priču koju sam pisao o tebi za „Blic puls“. Nešto kasnije si mi se javila i sugerisala da se manem posla koji sam do tada radio i da se vratim novinarstvu. Pa, evo, poslušao sam te. Javio sam se na konkurs za urednika „Jevrejskog pregleda“ i primili su me. Tako ti ja te novine, koje, verujem, dobijaš, uređujem već godinu dana. Nadam se da si primetila da je „Jevrejski pregled“ živnuo. Što se tiče komentara na ovaj tekst – nemam ga. Kako da komentarišem ono što sam napisao? Puno te pozdravljam!

Ostavite komentar

Error! This email is not valid.