Ekskluzivno je u meni

 15.12.1998
Autor: Veselin Kljajić, "Kuća stil"

Po obrazovanju – psiholog, po zanimanju – novinar, po opredeljenju – ekskluzivac. Govori više jezika, radi na više meridijana, autor je „više“ emisija, intervjua i članaka jer ih ne broji. Baš kao ni poznate i slavne, savremenike i potomke, arhive i tajne. Obožava istoriju, divi se ruskoj carskoj aristokratiji, ali je više „engleski“ tip. Naravno, pre svega – Jevrejka. Letenje je naučilo odgovornosti, novinarstvo lojalnosti, a porodični koreni da nikada ništa ne potpisuje. Svoju slobodu kupuje vrednoćom, a poštuje doslednost, istrajnost i prijateljstvo. Raduje se putovanjima, ali ne i danu koji im prethodi. Iznad svega voli svoju porodicu, dom smatra svetinjom, a ljuti je nepravda. Uživa u tišini i zelenilu, užasava je prepuna agenda, dok nepristojnim smatra selidbe, ulaženje u privatnost i pitanje: „A ko ti je bio ono?!“ Salatu od peršuna pretpostavlja mnogim specijalitetima, a, inače, voli da zna šta je u tanjiru. Još uvek ume da zaplače, neprekidno se čudi, ponekad oduševi, a „pada“ na prstenje i „tužne priče“. Dama koja je ekskluzivno otvorila mnoga tuđa i poznata vrata, ovoga puta za vas ekskluzivno otvara – svoja.

Kuća: Kada se uzima anamneza (ovo ti govorim kao psiholog), obično je najvažnije da znaš gde je neka osoba rasla, kako je rasla, iz koje kuće dolazi. Postoji jedan nemački izraz Kinderstube – dečja soba – i iz nje potiče sve. Ništa u životu to ne može da nadoknadi. Ako je tu dobijeno ono što treba da se dobije, znači, redovno hranjenje, pažnja roditelja, razumevanje, razvijanje individualnosti, mogućnost samostalnog odlučivanja itd. Za mene je kuća sve. Ceo život sam provela pokušavajući da kopiram tu svoju roditeljsku kuću. I sve ono što je iz nje ostalo (nakon smrti mojih roditelja) danas je faktički u mojoj kući. A to me, pored ostalog, čini stabilnom i sigurnom – na nesigurnim prostorima. Još nešto: moja kuća nije novinarska kuća. Ovde ne zvone telefoni, ovde je mir, tišina. Sve je uredno, ispeglano, nema zaostatka veša, nema ručka za tri dana, nema da neko ne stiže, da je neko zapostavljen i da je nešto drugo važnije od ove kuće i ljudi u njoj.

Neki odgovori ili nepristojno kao – novinarstvo

Imala sam sreću da se udam na vreme (u 25., prim. aut.), da rodim u poslednjem momentu (u 32., prim. aut.), a sve to je jako važno da bi neka žena bila kompletna. Da ostanem sa istim čovekom u braku, da ostanem u istoj matičnoj kući u kojoj sam se zaposlila, da gledam okolo na izazove, a da faktički ostanem – verna. I da na neki način obaram postulate o novinarima: da su prevrtljivi, da ih je lako kupiti, zavesti, da ih je lako promeniti. Znači, morala sam u svojoj kući da pokažem da ja neću biti onaj profil žene novinara kako su to moji roditelji videli. Zato sam morala da završim neki drugi fakultet (psihologija – prim. aut.), da govorim nekoliko jezika, da imam drugi posao i da budem osigurana da neću biti gladna, pa tek onda da se bavim – novinarstvom. Naime, moj otac je za žene u novinarstvu govorio: „To su žene koje ne idu kući na ručak. One puše, piju, primaju pozive nepoznatih muškaraca za izlazak, da im prave društvo…“ Imao je običaj da mi se unese u lice i pita: „A kako se te žene zovu? A ko su te žene?“ Smatrao je da, baveći se novinarstvom, čovek dobija neke lažne predstave, iluzije o svom značaju. Da samim tim što razgovara sa nekim značajnim ljudima pomisli ili poveruje da i on sam može da bude važan kao i ti ljudi koje intervjuiše. Zato sam ja jako rigidna u svojoj profesiji i ne brkam lončiće. Ne pokušavam da od osobe koju sam intervjuisala napravim – prijatelja. Ja vrlo autokratično zadržavam svoje mesto. U poslu koji radim poštujem sledeće: ako mi osoba kaže ovo je za Vašu informaciju, ja nikada do sada to nisam prekršila. Mislim da sam čak tri puta u životu bila u situaciji da se jako obogatim, zahvaljujući takvim informacijama, time što bih, na primer, odala nešto (govorim o intervjuima u svetskim razmerama). A to, ipak, nisam učinila. Lojalnosti radi – naravno.

Skica za portret

Niko ne bi rekao: …da sam tradicionalna, konzervativna, osetljiva, isuviše emotivna za posao koji radim. A sve to jesam. Ljudi me znaju kao prodornu, sposobnu, agresivnu na profesionalnom planu. Ali niko ne bi rekao da sam potpuno nemoćna na privatnom. Naročito ako treba nešto da uradim za ličnu korist. Tu sam potpuno imobilisana.

Drugi o meni: …verovatno bi rekli da idem preko mrtvih da bih do nečega došla. To je ta identifikacija sa mojom profesijom. Kažu još (to sam skoro čula i baš me zamislilo) da sam – asocijalna. Znači da ako imam izvesnu distancu prema ljudima i ne družim se na naš način (a to je ono: maksimalna bliskost i prijateljstvo puca za tri nedelje, dotle da ljudi i ne govore) – ja sam asocijalna. Da li? Ja sam jako topla i prijateljski nastrojena osoba, ali držim do svoje i tuđe privatnosti. Nikada mi neće pasti na pamet da pitam svoju drugaricu, na primer: „Gde si bila danas posle podne, šta si radila?“ Ili: „S kim si ono bila u kafani, ko ti je to, šta si danas kuvala za ručak?“ i sl. Engleska škola – prvo privatnost.

Ja sam: …osoba koja prioritetno zna šta neće, a šta hoću, o tome mogu da razmišljam. Neću nikom da pripadam. Hoću da odgovaram samo sebi, svojoj savesti, kriterijumima, svom moralu, svojoj etici. Zato i uživam u svojoj kreativnoj nezavisnosti. Imam izuzetne pregovaračke sposobnosti, jer se jako užasavam konflikta. Naime, tu je već povučena linija, iskopan rov, neka voda je tu, koju ne možeš da prebrodiš. Užasavam se administracije i tog nekog administrativnog reda. U kreativnom smislu vrlina mi je emotivnost, prodornost i neiscrpna motivacija. Da… i još uvek umem da se oduševljavam. Mana mi je što mislim da sve treba da bude kako ja mislim. To je neka vrsta overcontroling-a. Mana mi je što sam vrlo često razočarana i stalno se nečemu čudim. Ponekad kao da ne znam gde živim, u kakvom svetu. Zato umem (a i to je mana) da „padnem“ na tužnu priču. Pronicljiva Mira ispadne lakoverna. I, na kraju, velika mana mi je što postoje stvari preko kojih ne prelazim. To su izneveravanja: prijateljstva, odnosa partnerstva, pripadnosti i dogovora. Kod mene su to karakterni propusti i to se ne prašta. Ja nastavljam da komuniciram, naravno – ali tu sam nešto važno već – odsekla.

Mozaik – u pet slika

Slika prva: Moje detinjstvo provedeno je u Bulevaru JNA br. 2 sa Gordanom i Đorđem (brat i sestra – prim. aut.) i najvažnija stvar je to što smo imali dvorište?! Naime, tu sam dobila svoju prvu lekciju iz spoljne politike? Pošto mi je otac bio vojni lekar i radio na VMA, došavši kući s posla pitao bi me: „Miro, jesi li opet danas bila u ruskoj ambasadi?“ Ja sam rekla: „Jesam“. „Ta, dobro, jesam ti lepo rekao da ne možeš da se igraš sa tom decom, shvati, otac ti je vojni lekar – ti ne možeš da sediš u ruskoj ambasadi“. „Ali ja volim kako kuvaju, volim svoje drugove, volim…“, objašnjavala bih. Govorio bi: „Ti si devojčica, ali moraš da znaš – kad tata dođe kući i kaže kako je imao 40 pacijenata – to je vojni podatak.“ Tada sam prvi put u životu shvatila da, kada me neko pita – bilo šta – da ja nikada ne dajem nikakve podatke. I to mi je, veruj mi, puno koristilo u životu. A u Ambasadi sam kasnije na pitanja odgovorala ovako: „Zdravo, Miro, kako ti je tata?“ – „Hvala, dobro“. – „Je li umoran, puno radi?“ – „Tata ne radi“ – odgovorim i produžim dalje. Naravno, to su one užasne godine kada je ova zemlja bila (baš kao i danas) pod strašnim pritiscima. To je jedna sličica.

Slika druga: Shvatila sam da je strašno problematično družiti se sa strancem. Meni je cela porodica u inostranstvu i stalno su nam neki ljudi dolazili i to je stalno bio neki problem – da neko dođe iz Kine i Japana, iz Njujorka… i stalno je bilo nekog objašnjavanja. A mi smo, u stvari, jedini ostali na Balkanu. Cela moja porodica je iseljena: Australija, Engleska, Amerika, Nemačka, Švajcarska, Holandija, Danska, Rusija itd.

Slika treća: Jako sam rano shvatila da sam Jevrejka. I to na ovaj način: kada se nešto dogodi (sećam se dobro događanja na Univerzitetu), moj otac dođe kući i kaže ženi: „Mariola, gde su deca? Sledećih sedam dana deca ne mogu da idu nigde“. Mi pitamo: „Tata, ali zašto?“ – „Zato što, kad su pomeranja – Jevreji ne idu nigde. Jevreji sede kod kuće. Zašto? Zato jer su na kraju uvek Jevreji krivi“. Kakve to sad ima veze pitaš se ti? Evo: ja sem svog čeka u banci i pisama koja pišem – ne potpisujem nikad ništa?! Jer sam od malih nogu naučila da ja ne mogu da se grupišem. Ni sa čim. Jer moram da budem korisna, vredna, najbolja i da na taj način – kupujem svoju slobodu.

Slika četvrta: Pre novinarstva letela sam u JAT-u kao stjuardesa šest meseci. Zašto je to važno? Zato što sam prevazišla tu svoju distanacu prema ljudima kroz veliki protok i količinu informacija kao i kroz isti tretman prema svima. Potom, razvila sam osećanje pedantnosti, odgovornosti i tačnosti. Jer ja sam užasno tačna. U svemu.

Slika peta – karijera: Hronološki bi to izgledalo ovako: nisu me hteli, pa neće me, pa me i dalje – neće! Zaista me dugo, dugo nisu hteli. A ja sam sve htela odmah i tako i nikako drugačije. Jedino ko mi je pomogao bila je – produkcija. Bio je jedan producent, zvali su ga Čombe, gotovo legenda Televizije, i on je govorio: „Samo ti budi tu, nikad ne znaš šta može da iskrsne.“ Godinama sam gajila sledeći način dolaženja do ekrana: sedim ispred producentske sobe, nešto se hitno javi, pa neko ne zna jezik, onda ja odem do aerodroma da uzmem izjavu i, kad on kaže, ko god bio on: „…Odnosi između JU i Francuske…“, ja se tu primaknem jer znam da tu rečenicu niko ne može da iseče. I uvek se vidi malo nosa i moj dežurni prsten sa ametistom na malom prstu – koji je dugo bio simbol da je to Mira Adanja-Polak. Posle su došli intervjui sa mnogim poznatim i slavnim, putovanja, Beogradski program, serija „Ekskluzivno“, emisija „Put droge“ i sl. Pisala sam za mnoge časopise i još uvek sam ekskluzivac u nekim svetskim magazinima… i to je to. Ne, zaista, ne znam ni koliko članaka, ni emisija, ni intervjua. Jer, kada to počnem da brojim, onda je to jedna vrsta usporenja, sumiranja. A to – neću.

Misoni – u WC-u

Ovaj enterijer jeste odraz mene, pa čak i u tom smislu da ja u njemu nemam potrebu da nešto pokazujem, demonstriram. Ovde nisu važne stvari, one mi ne znače mnogo. Važni su ljudi. A sem toga, kod Jevreja postoji neki red. Zna se šta dobiješ, šta kome pripada izlaskom iz kuće, šta posle smrti roditelja… Kao i u drugim stvarima, uostalom. Daću ti primer. Znaš, kad vidim ono da najbolje parče mesa dobija dete, ja sam uvek – zblanuta. Zna se da najbolje parče mesa dobija – otac. Onda se služi majka, onda sin, pa svi ostali. Postoji red. Ali, kao što vidiš, u mom prostoru ne vlada neki apsolutni red. To ne volim. Baš kao što se ništa ne restaurira, presvlači i sl. Fotelje moje majke, na kojima sedimo, ovako su izgledale i pre pedeset godina?! Kažem, stvari mi nisu važne, ali volim neke sitnice, detalje, kao što je ova kopča nekog rimskog vojskovođe ili ovi zvončići. Ne zbog antikvarne vrednosti koja je nesumnjiva, već zbog priče koja tu stoji, zbog događanja, dakle, ne zbog predmeta samog. Ili ove šoljice u vitrini, taj porculan. Nema on neku vrednost, nije neka marka, ali je nekim čudom preživeo jedno dvesta godina, sve te selidbe, putovanja, potucanja – i sad je tu. A važna mi je – tišina. Vidiš da ovde čak ni muzika ne svira. Na centralnom mestu nije slika nekog od ovih velikih imena, već jedan mladi autor koji će tek biti, verujem, veliki i poznat. Prosto mi se baš ta slika dopala i zato je ona tu. A, da, još nešto. Ja smatram krajnje nepristojnim – seliti se. Kad god čujem „Selimo se“, pitam: „Šta se dogodilo? Zašto?“ Pa, kažu – bolje je. A ja… ne znam. Kako bih bez komšiluka? Kako ću bez pekara koji mi kaže: „Mali je krenuo u školu, da znate da je pojeo kiflu… vratio se za odmor i video sam pretrčavao je ulicu…“ Slušajte, to je jedan tako savršen sistem koji ja ne bih smela da napustim. Kako? Nije ti dosta, hoćeš nešto – ekskluzivno. Dobro, evo: kupatilo, na primer?! U njemu je glava (art deko) devojčice za koju se priča da je, u stvari, to glava moje mame, tu su neke slike i dva zlatna peškira sa Kosova koje je tata dobio. A u WC-u je Misoni – njegov poklon – slika, meni sa posvetom. Zašto, zato što svuda stanuješ, svuda živiš.

Sreća, autoritet i kupaći kostim

Sreća je zelene boje: Za mene je sreća da uvek gledam u nešto zeleno, da pored mene bude neko sa kim uopšte ne moram verbalno da komuniciram, ne moram ni da ga dodirujem, ali da osećam neku vrstu razmene emocija, fluida, razmišljanja. E, to najčešće imam u vikendici na Srebrnom jezeru. Meni je zadovoljstvo taj neki mir, nirvana, nedogađanje. Ja se užasno plašim događanja. Kad vidim kod nekog ispunjenu agendu i puno događaja – užasnem se. Pazi, kad dođem kući, ja sam iscrpljena, ne mogu više ništa da stvorim, napišem, da pročitam. Druženje me pak ispunjava, ali samo u onoj meri u kojoj ima interakcije, u kojoj dajem i dobijam. Ne mogu i neću samo da dajem. Puno preživljavam i inače funkcionišem na iznutra, ne na osnovu spoljnih stimulansa. Prosto, ekskluzivno je u meni.

(Ne)pristojnost kupaćeg kostima: Za mene je ideal neka ruska aristokracija. Moj otac je govorio: „… Plaža… uopšte te ne razumem. Kupaći kostim pred ljudima koje si intervjuisala? Kako možeš da letuješ sa ljudima koje ćeš tek intervjuisati? Objasni mi kako zadržavaš autoritet u kupaćem kostimu, a intervjuišeš, npr. državnika? Diviš se carskoj ruskoj porodici, dobro, vidi: svi su živeli na selu, daleko od grada, došli u pozorište, odslušali operu i vratili se u svoju daču! Uzgred, ne možeš da vidiš pristojnu porodicu koja se javno svlači na plaži?!“ I tako ja danas pristojno sedim u avgustu u Beogradu, a tek u septembru ili oktobru idem na letovanje.

Novinar=kuvar: Volim da jedem esencijalne stvari, jednostavna jela, povrće pre svega. Na primer, paradajz sa morskom solju, preliven maslinovim uljem, ili salatu od peršuna. Ne volim da jedem ono što ne vidim, kao, recimo, neku salatu koju treba da razvrstam da bih videla šta je sve u njoj. Ne. Volim da znam šta je na tanjiru i često ulažem ogromne napore da svojim prijateljima objasnim da ekskluzivni, jako dobar restoran, uvek ima jako, gotovo neverovatno jednostavna jela. Volim i umem da kuvam, jer to je blisko – novinarstvu?! Novinarka koja ne zna da kuva – piši propalo, nema rubrike!

Crno-belo: Dopada mi se što je i Beograd konačno počeo da se oblači kao i ja: crno i belo! Znači to su uglavnom moje boje. Za ekran smatram krajnje nepreporučljivim cifranje i razgolićivanje. Razgolićuješ se, valjda, pred nekim koga voliš, a ne pred – nacijom. Volim jednostavne krojeve, čuo si malopre da i sama sa drugaricom vršim prepravke, ušivam dugmiće i sl. Volim i fini nakit, ali uglavnom samo prstenje. Kada je nešto novo, onda mi to tako visi u ormaru i mesecima se samo – odmeravamo. Ja imam mogućnosti da mi poznati svetski kreataor nacrta i sl. i, kad mi se dopadne, ja to sebi i priuštim, ali to nikada nije markirano. Ne znam, dakle, da li imam svoj stil, ali pokušavam da se uskladim, da napravim taj neki balans.

Ipak – rezime

Najvažniji su, ipak, zdravlje i umetnost življenja. Dakle, živeti pun život. Zdravo i ispunjeno do kraja.

3 komentara

  1. Radmila Lazarević
    |

    Divim se Vašem zalaganju i uspešnom radu u svom poslu, mislim da treba proći još mnogo decenija da se rodi takva osoba kao Vi. Srećna je zemlja što Vas ima, mislim da se sa mnom slaže i ponosi cela nacija! Treba imati još takvih osoba kao što ste Vi da bi plenilo i zasijalo naše čovečanstvo, da bi nam vrata sveta bila širom otvorena. Ponosimo se vama, zato nam još dugo živite u zdravlju i veselju! Volimo vas i s nestrpljenjem očekujemo novu emisiju sa novim informacijama!

  2. Marija Tonevska
    |

    Moje divljenje Miri i verovanje u njenu iskrenost koja pleni koja nije glumatanje i afektiranje. Volim sve ekskluzivno što je vezano za nju. Čini mi se da će proteći jako mnogo desetleća, a da se novinar njenog kalibra na ovim prostorima neće pojaviti.

  3. Slovena Džigurski
    |

    Vi ste moj uzor za uspešnu i kvalitetnu osobu. Dugo Vas slušam i gledam i učim iz te pozitivne agresivnosti i upornosti pa primenjujem kod sebe. Malo je danas kvalitetnih ljudi, ali je bitno biti priznat, a ne poznat. Želim Vam sve najbolje. Pozdrav!

Ostavite komentar

Error! This email is not valid.