Još verujem u dobre vile

 12.07.2008
Autor: Katarina Joković, "TV novosti"

Emisija koja nosi moje ime obavezuje me da ne izneverim svoje principe, a to je da emitujem stvarno ono što mislim da treba da pokažem. Ne mislim da sam uvek po volji svih, ali se trudim da svoje kriterijume ne snižavam. To nije uvek lako, ali onog momenta kada čovek raskrsti sa nižim osećanjima, da svi moraju da ga vole i da svima mora da se dopada, sve je mnogo lakše. Ovako autorka emisija "Mira Adanja-Polak i vi" i serijala "Ekskluzivno" – Mira Adanja-Polak, pred letnju pauzu, odgovara na pitanje koliko (ni)je teško opstati u novinarstvu, oprašta li greške drugima, ali i sebi, na šta je ponosna, odakle joj energija…

Kao diplomirani psiholog, uspevate li da ne propustite kroz "psihološko sito" sagovornike i koliko Vam zapravo ta stručnost pomaže u dolaženju do bitnih stvari?

Svakodnevno imam vežbe na samoj sebi koje se ogledaju u uzdržavanju od nepristojnog ponašanja, da ne odgovaram na grubosti koje su svuda oko nas, da sagovornika pitam ono što je bitno, oslobođena od svega što na taj razgovor može da utiče. Znanje psihologa koristim da izvučem od sagovornika suštinu, da njegov iskaz dovedem do perfekcije u odgovoru. Televizija ne trpi duge monologe. Često mi govore da sagovornika prekidam i da mu ne dam da govori. Ja zapravo želim da mi samo odgovara na pitanja, a ne da mi iznosi neke svoje teorije koje ni gledalište ni ja ne razumemo.

Kažete da Vam stizanje do ekskluzivnih ljudi (a bilo ih je mnogo) nije bio problem, da je sve teklo zapravo nekako glatko i normalno. Da li ste nekada sledili i ono "ako treba da se desi – desiće se"?

Meni se stvari često "dese". To jeste neka novinarska sreća. A možda znam da čekam duže od drugih, pa se to što hoću i dogodi. Retko govorim šta spremam. Desetak godina sam pokušavala da dođem do jednog intervjua, a dogodilo se to odjednom, tako što mi je osoba sama napisala pismo da je gledala program i da želi da me sretne. Posle je, naravno, sledio razgovor. Ne žurim i nikada nisam jurila. Još verujem u dobre vile.

Šta je za Vas dobro novinarstvo, a ko dobar novinar? Srlja li danas naše zanimanje u "potpuno žuto"?

Često kažem da sam od novinarstva uzela ono najbolje. Uvek sam radila ono što volim, i to se poklapalo sa ukusom gledališta, jer bez toga ništa nije izvesno. Dobar novinar je onaj koji svoj posao radi savesno, ne menjajući ubeđenja, uz maksimum nezavisnosti. Ne mora da bude od svih hvaljen, ali mora biti poštovan za svoj rad. Dobar novinar mora imati svoju etiku i treba da se uzdrži da ne uđe u to "žuto" što će da proda novine. Ne treba raditi nešto zbog čega vas posle boli stomak.

Jedna ste od retkih novinarki koja veoma dobro vodi i privatnu "karijeru"…

Uvek sam znala šta neću u ovom poslu. Znala sam da mi je privatan život izuzetno važan i da je to što osećate i na koga možete da se oslonite osnovna stvar u čitavom životu, bio on običan, jednostavan, ili život nekih velikih karijera. To sam naučila veoma brzo intervjuišući velika imena u svetu. Završi se intervju, pogase se svetla, mnogo slika ispred mene kao dokazni materijal nečijeg uspeha, a duša prazna. Ja to vidim i sebi sam rekla – to neću.

Čitate li nekada forume koji se tiču Vašeg imena (lika i dela)? Na jednom od njih su neiscrpno prepričavali prilog pred koncert "Rolingstonsa", kada ste najavili razgovor sa Kitom Ričardsom (od pre 20 godina u Londonu), a razgovor nije vođen sa njim? Opraštate li sami sebi greške?

Greške lakše praštam drugima, prelazim preko njih, ali znam gde i kada mogu da ih očekujem. Svoje greške pamtim, ali opraštam. Do greške u imenu jednog od članova "Rolingstonsa" došlo je zbog pogrešno označene kasete još pre dvadeset godina.

Da li biste mogli da živite bez novinarstva? Šta Vam je ono donelo a šta oduzelo?

Nikada ne znate bez čega ne možete dok se to ne dogodi. A zašto bih bila bez novinarstva?! Pa sve samo od mene same zavisi. Svakog jutra se budim sa toliko ideja koje samo naviru, a sve dok je tako, ne brinem. Pitate me šta mi je donelo novinarstvo…? Dobila sam ono što sam želela, a to je da radim posao koji mi ide, koji radim sa lakoćom i istim žarom kao i prvog dana. Radoznala sam, uporna i mnogo volim ono što radim. A složićete se da je to dobar osećaj. Šta mi je oduzelo? Baš ništa! Ne osećam da sam nešto žrtvovala niti da sam bila osujećena u bilo čemu. Sve je teklo lepo, polako, zasluženo i sve kako treba da se čovek ne oseća nezadovoljno.

(Ne)viđeni ponos

Na koje emisije iz serijala "Ekskluzivno" ste najponosniji?

Na one koje još nisam emitovala, jer su one samo moje i niko ih nije video. Imam ih nekoliko koje čekaju jesen, a od onih koje su viđene mnogo volim "Ljubavne strasti Barbare Kartlend", jer je to njen poslednji intervju koji je dala pred smrt, a živela je 96 godina. Taj razgovor obiluje životnim mudrostima (na programu je 6. septembra). Volim emisiju "Unuče poslednjeg ruskog cara", jer je to dugo i ozbiljno istraživanje britanskih obaveštajnih službi o mogućnosti da je sin ruskog cara ipak ostao u životu. Ali, kada govorite o ponosu, onda je to svaki program "Mira Adanja-Polak i vi" koji se emituje uživo, a gledaoci često misle da je snimljen.

U cveću je spas

Održavate li i dalje psihofizičku kondiciju u teretani? Kako se Mira Adanja-Polak opušta od rada, ljudi, stresa?

Imam jedan mali ritual posle žive emisije "Mira Adanja-Polak i vi", u kojoj uvek ima cveća u studiju. To cveće nosim kući i onda ga aranžiram, oporavljam od vrućine i jakog svetla u studiju. To me odmara i raduje. A u teretanu idem redovno, jer moram imati dobru kondiciju kako bih putovala, obavila snimanja i intervjue, vratila se i to emitovala. E, za to su potrebni kondicija i uredan život sa što manje stresa.

Ostavite komentar

Error! This email is not valid.