Kad mi kažu ne, sednem i čekam

 21.10.2009
Autor: "Nedeljni telegraf"

Vodim se principom svoga oca: u jednoj ruci riblje ulje, u drugoj čokolada.

Čitam po štampi o eventualnom poskupljenju struje, a ne volim nagađanja. Okrećem broj telefona dr Ace Markovića, predsednika Upravnog odbora Elektroprivrede Srbije, i pitam ga: hoće li struja poskupeti ove zime i kako će se to odraziti na siromašniji deo stanovništva?

Odgovore su dobili gledaoci jedne od poslednjih emisija "Mira Adanja Polak i Vi", koja se emituje subotom na RTS-u. Sutradan je čitava štampa to pitanje postavljala istom čoveku.

Naša međunarodno priznata novinarka tako već godinama bira priče zbog kojih gledaoci nemaju želju da promene kanal. Osim ovog živog programa, autor je i dokumentarne serije "Ekskluzivno".

– Živi program koji radim u sebi uvek sadrži i poneki mali ekskluzivitet. To je radi kontinuiteta. Radim ga sa maksimalnom odgovornošću, a napetost mi je kao i prvog dana, da sve bude ispeglano tako da mnogi misle da je program snimljen. Uvek znam šta je moglo bolje i drugačije. Ja sam sebi najnedobronamerniji kritičar. Sa tim živim. Nikada niko ne može da mi kaže da je nešto dobro, ako ja znam da nije.

Mnogi ljudi su u razgovoru s njom otkrili i lice i naličje. Iza njenih kamera bili su emotivniji, pričljiviji i iskreniji nego što su hteli. Ruku pod ruku prošetala je i sa Henrijem Kisindžerom, Karlom Pontijem, Sofijom Loren, Vilijem Brantom, Džefrijem Arčerom, Indirom Gandi, Orijanom Falači, Kurtom Valdhajmom, Dejvidom Rokfelerom…

Ni sama ne ume da definiše svoju "moć" da ih raspriča:

– Drugi kažu da ja uspevam da izvučem iz ljudi ono što ostali ne mogu. Ne zaboravite da isključivo intervjuišem one koji me interesuju i od svakog nešto naučim. Nisam fascinirana njima, samo poštujem vreme koje su odvojili kao i posao kojim se bave, zbog čega sam ih i pozvala. Na pri-mer, kad sam nedavno intervjuisala Severinu, rekla mi je: "To me niko nikad nije pitao." A ja ne bih sad mogla da vam ponovim šta sam je to pitala. Možda samo drugačije vidim ljude.

Romanove jurila "godinama"

Uvek ima i onih koje još nije "uhvatila", a njihova imena ne želi da izgovori. Sujeverna je. Postoje tri-četiri osobe koje je trenutno intrigiraju. Dve su iz iste države, a retki kojima je otkrila njihova imena. Veruju da su šanse da, kao novinar sa ovih prostora, dobije intervju od njih -skoro nepostojeće. Međutim, ona zaobilazi atašee, uvek direktno i lično dolazi do svojih sagovornika, jer želi da osoba koju traži sama proceni da li će joj dati intervju:

– Nije me mrzelo da napravim album svih svojih intervjua, preveden na tri jezika. I mislim da ću dobiti te željene priče. Možda one na kraju uopšte neće biti toliko interesantne za gledalište, ali mene su bitne. Ako se to poklopi sa željama publike, još bolje. Takve dve meni važne emisije biće uskoro i emitovane. Jedna se zove "Ponos engleskog novinarstva", u studiju britanske televizije ITN razgovaram sa tamošnjim svojim pandanom – Džonom Snouom. U stvari, ja pričam svoju priču, i kao da držim čas novinarstva.

Druga priča odvela ju je u dom Britanca koji je ceo život bio veoma blizak britanskoj kraljici. Primio ju je u svojoj kući i pokazao retke sačuvane dokumente i slike. Kada je taj čovek skupljao podatke, nije bilo interneta. Na kraju ga je i zbunila pitanjem da li mu je supruga ljubomorna, s obzirom na to da je život posvetio drugoj ženi. Ostao je bez reči.

I kad su joj govorili "ne", sedela je i čekala. Ljudi oko Zbignjeva Bžežinskog, bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost Bele kuće, odbili su je:

– Ja sam ostala da sedim. Nedaleko odatle Bžežinski je vodio neke razgovore. Prošlo je sat, dva, tri. Video je da sedim i pitao ko sam. Rekli su mu: "To je novinarka kojoj smo rekli da nećete moći da razgovarate s njom, ali ona i dalje čeka". Posle četiri sata, sam je došao do mene i dao mi intervju. On vodi državu, a ja program.

Uvek se vraća

Iako se čini da mnogo putuje, Mira Adanja Polak kaže da po svetu provodi malo vremena. Mnogo se priprema i istražuje, zato je sve jednostavno i deluje lako kada se nađe pred sagovornikom. Kaže da je to naučila radeći kao stjuardesa u JAT-u. Nikad joj nije palo na pamet da ode odavde. Zašto? Roditelji su je sa 11 godina poslali da vidi svet, s porukom da nikad ne pomisli da ode. Govorili su joj: "Ćerko, neko mora i te ljude koji su otišli da sačeka kad se vrate".

Međunarodno priznata novinarka otkriva koji su sagovornici ostavili najjači utisak na nju

Svako radi svoj posao. Prema mišljenju naše sagovornice, o prvoj dami velike Jugoslavije postoji pogrešna slika.

– Jovanka Broz je nekoliko puta bila aktuelna. To sam uradila onda kada je mene tištala ta nepravda. Ona je samo udovica Josipa Broza Tita i svedok mnogih istorijskih zbivanja. Mene je interesovala Jovanka Broz kao osoba. Nisam bila opterećena pričama, ali sam shvatila da su nam o njoj pričali priče. Ona je jednostavna žena koja je povređena sa razlogom.

Interesovali su je Romanovi kada se time niko nije bavio, a veliku satisfakciju doživela je kada su svi o tome govorili i pisali. Sačekala je DNK njihovih kostiju i taj film zalepila na kraj dokumentarne emisije. To je za nju bila najveća nagrada. Dugo je pokušavala da dođe do njih, zato što su se mnogo selili. Našla ih je u vreme dok Rusija još nije pokazivala interesovanje za svoju carsku migraciju:

– Jedina sam sa ovih prostora došla do Romanovih, kao i mnogih ruskih intelektualaca. Neki više nisu živi. Bila sam i na ruskom groblju u Parizu i u domu za stare Ruse. Svi Sloveni na koje sam naišla na Zapadu, setni su. Čim se pogase reflektori, izbije baš velika količina sete. Obogate se, kupe kuće, automobile i onda bi da im bude kao kod kuće. Pa, ne može…

Mira Adanja Polak prva je sačekala i princezu Jelisavetu Karađorđević posle decenija izgnanstva. Bila je tada samo princeza koja ne govori srpski. Danas su velike prijateljice, a i dalje pričaju na engleskom, iako Jelisaveta govori maternji jezik. Kako kaže naša sagovornica, Jelisavetu boli istorija i činjenica da sve što ovde započne, ne može da završi. To je, kako kaže, baš prava reč – bol.

Nepoverljiva Mici Lou

Pod posebnim uslovima – da joj se ne vidi lik – na razgovor je po prvi put pristala kneginja Eva Marija Karađorđević, našoj javnosti poznatija kao Mici Lou. U svom domu u Kaliforniji, vratila se u trenutak kad joj je na rukama umro kralj Petar II Karađorđević, i pokazala joj testament koji menja istoriju naše zemlje i dublje objašnjava porodične odnose Karađorđevića.

– Nisam joj puno verovala, iako mi je pokazala važne spise. Jako je nepoverljiva, zbog ranijih iskustava s ljudima koji su se predstavljali kao novinari. Njena priča je mnogo idealizovana – smatra naša sagovornica.

Veliki utisak na nju ostavila je i Gordana Bajloni, koja je tražila da se intervju emituje posle njene smrti. Tako je i bilo. Bila je to priča cele građanske mase koja je nestala posle rata. Mira Adanja Polak se priseća onog što joj je gospođa Bajloni govorila i zbog čega veruje da se istorija ponavlja:

– Dok sam joj nabrajala šta su sve imali, obe smo se pitale da li je to bila njihova jedina greška. Pričala sam joj da se Srbrja promenila, da je mnogo drugačija od one koju je napustila. Da sad mnogi imaju fabrike, banke, a ona mi je, onako šeretsi, rekla: "Pa, i njima će to oduzeti".

Ne razmišlja o tome da li menja slika o nama pričajući s onima koji vuku važne svetske konce. Nikad nije doživela opasku na činjenicu da dolazi iz Srbije niti je zbog toga bila odbijena:

– Ne nosim sa sobom taj naš teret. Možda sam i promenila sliku, a da to ne znam. Kroz moje susrete se provlači to da ljudi ne mogu da se načude kako smo neefikasni. Zato veoma iznenađeno reaguju na moju tačnost, pa često čujem: "Vi ste došli pet minuta ranije", "Možete da kažete tačno kada ćete to emitovati", „Hoćete li stići", nakon intervjua, "Već ste to uradili?". Nedavno sam sa švajcarskim predsednikom Hansom Rudolfom Mercom uradila intervju za sedam minuta. Kad dobijete od Švajcarca pohvalu da ste efikasni, precizni i tačni, onda je to vredan kompliment.

Ovaj posao za nju nije samo novinarstvo, već misija:

– Želim da menjam ovde nešto. Da kod ljudi probudim lepa i plemenita osećanja, jer im je sve teže. Ja kao da im šaljem dobre vibracije. Vodim se principom svog oca. Kad smo bili deca, morali smo da pijemo ribljje ulje. On je u jednoj ruci držao kašičicu ovog odvratnog zejtina, a u drugoj kockicu čokolade. Gledala sam samo u slatkiš i bilo mi je lakše da progutam ulje. Tako i ja u emisiji, kad treba da se kaže i proguta nešto teško, prvo kažem nešto lepo.

Mira Adanja Polak radi i kao konsultant spoljnopolitičkog deska britanske televizije ITN – Chanel Four News. U ulozi producenta, ratnih 90-tih obezbedila je jedini intervju s tadašnjim predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem, koji je ITN emitovao u više od 60 zemalja. Intervjui za istu kuću s generalom Ratkom Mladićem i Radovanom Karadžićem, uključeni u specijalne emisije o Srebrenici, doneli su ITN-u veliki broj prestižnih međunarodnih priznanja i nagrada:

– Prišla sam im potpuno rasterećena, najprofesionalnije moguće. Sagovornicima se uopšte nisam bavila. Jedino što sam tražila bilo je da se ništa ne izbaci. Intervjui su rađeni u najosetljivija vremena, posle Londonske konferencije i Dejtona. I tada sam bila svesna da je to što radim istorijski važno, što se danas i dokazuje. Sutra bi otišla i u Hag da porazgovara sa Karadžićem. Međutim, misli da, iako bi sa njim uradila životnu priču, ona bi svakako bila sa političkom konotacijom, a ona to ne želi.

Ostavite komentar

Error! This email is not valid.