Beogradska novinarka Mira Adanja-Polak neguje sasvim osoben reporterski i urednički stil. Poznata je po svojoj upornosti, spremnosti da pomogne, istražuje. Često putuje i susreće naše ljude rasute po svetu. Diplomirani psiholog, potiče iz ugledne beogradske porodice, oca lekara i majke istoričara umetnosti. I sama ima stroge porodične nazore. U njenim emisijama uvek ima nečeg posebnog, intrigantnog ili, bar, ona to ume tako da prikaže. U razgovoru koji sledi, Mira Adanja-Polak govori o sebi, ali i o drugima, naročito o ljudima koje je upoznala praveći svoje emisije.
Na mnogim putovanjima imali ste prilike da sretnete naše ljude. Kakve utiske nosite? Koliko su, istinski, uspešni, zadovoljni? Žele li da se vrate ili je reč o nostalgiji?
Veliki broj reportaža koje sam radila bilo je posvećeno emigraciji i to onoj iz Rusije posle Oktobarske revolucije. Slovenski narodi su odlazili kada su morali. Naši ljudi takođe. Mislim da se nikada nisu prilagodili i odlazak prve generacije je uvek neka vrsta žrtve za narednu generaciju koja treba da se uspešnije asimilira.
U svim iskazima i njihovim željama da se prikažu u otadžbini uvek se jasno vidi želja da se po svaku cenu dokaže kako su se snašli – a nisu. Poslovni uspeh i standard nisu im nadoknadili ono što oni žele u tuđini. Tu mislim na prihvatanje, jednakost, socijalnu afirmaciju. Deca ljudi koji su otišli iz zemlje nastavljaju tu muku jer su iz porodice već povukli tu traumu neprilagođavanja. Često sam čula: ne družimo se samo sa našima…
Niko vam to neće tek tako priznati, ali ovo što sam zaključila jeste istina. Znači, nisu zadovoljni iako kažu da jesu. Mogu biti uspešni, ali im to ne nadoknađuje izgubljen identitet. Nostalgija bi zato bila suviše jednostavna reč za jedan komplikovan emotivni doživljaj gubitka nekih emocija koje u velikom svetu moraju biti potisnute.
Zašto se dijaspora „ne ponaša“ onako kao mi očekujemo? Ponekad se čini da se otadžbina „ne razume“ sa onima koji su otišli.
„Otadžbina“, uslovno koristim ovu reč, oduvek se ponašala eksploatatorski prema dijaspori. Uvek je iseljenik, iz osećanja neke krivice zbog napuštanja domovine, slao pare onima koji su ostali i koji ništa drugo ne rade nego kukaju da nemaju i svoje stanje stalno prikazuju mnogo gore nego što jeste. Mnogi ljudi žive od pomoći iz inostranstva koja stiže posle „nežnog pisma“ punog kukanja.
Dijaspora ili ljudi u inostranstvu se uvek osećaju eksploatisanima. Neko dođe, sedi kod njih u gostima na njihov račun, pozajmljuje pare, stalno nešto kupuje jer kod nas „ničega nema“. Taj odnos je godinama uigravan i on funkcioniše. Retko ko će reći da je taj dolar ili euro koji ljudi traže zarađen sa velikom mukom…
Poznato je da je naša zemlja u teškoj ekonomskoj i privrednoj situaciji. Da li dijaspora može da pomogne i na koji način? Kako vratiti mlade talentovane ljude?
Mnogo puta do sada je od dijaspore traženo da pomogne, a da se ona mnogo puta osetila izneverenom, da ne kažemo i prevarenom. Naši ljudi koji žive u inostranstvu promenili su pravila ponašanja, pa očekuju da se dogovorenog pridržavaju obe strane. Bili su često „upotrebljavani“ pa sada pokazuju strahovanje. Boje se ulaganja, zebnju izaziva nepostojanje pravne države, pa su mnogo oprezniji nego ranije. Bojim se da stari načini neće moći mnogo da pomognu u njihovom „zavođenju“. Raspad Jugoslavije je u njihovim dušama doprineo i nekoj vrsti ozbiljnijeg „odljubljivanja“ od zemlje. Dođu, posete zemlju i sa manje emocija primaju kukanja svojih rođaka i prijatelja i stalno ističu, jer to i vide: pa vi jako malo radite…
Mislim da smo alergični na različitosti, na mlade talente, na izdvajanja. Ljubomora je prisutna. Zarade nisu primerene kvalitetu. Mlad čovek hoće da bude plaćen za svoj rad, hoće da živi normalno, neće stalno da zavisi od roditelja i zato se može vratiti samo ako neko uvidi da mora visoki kvalitet i da plati. Biće važni ljudi koji svoje ideje mogu da realizuju. Još uvek smo u tranziciji ovde i to mladi ljudi znaju. Mnogi školovani i talentovani danas prave imidž drugim zemljama. Dođu preko leta i konstatuju da je ovde za njih još sve uvek isto.
Zašto je pomoć iz dijaspore često samo deklarativna, kad se uvek ima utisak da ti naši ljudi rasuti po svetu imaju dobru volju da nešto urade za domovinu?
Sve ostaje na obećanjima, jer je kod nas mnogo toga prazna reč. „Vidimo se sutra u pet“. To uopšte ne znači da će se te dve osobe uopšte sresti. „Javi mi se sutra telefonom“ – ništa ne znači. Reči i obaveze imaju drugo značenje. I zato naša obaveza prema izgovorenim rečima ne postoji i mnogi problemi u komunikaciji sa Zapadom proizilaze iz tih naizgled „sitnica“. Obeća se, a ne ispuni se, a svet to ne toleriše kao ni naši ljudi koji su se tamo već izmenili. I zato sada oni pažljivo odmeravaju. Jeste, vole otadžbinu, ali gledaju prvenstveno svoje interese.
Kakva su iskustva sa intelektualnom i kulturnom elitom? Mogu li oni koji su stekli afirmaciju u svetu da pomognu u predstavljanju naše kulture u svetu?
Postoje izuzeci, naravno, ali se kod nas prikazuju poneki ljudi iz inostranstva kao uspešni, a da to, ustvari, po kriterijumima zemlje iz koje dolaze – uopšte nisu. Oni mogu biti imućni, mogu biti dobri u poslu, a da uopšte nisu utkani u javni život zemlje u kojoj žive. Kada takvi dođu da u našoj zemlji sebe predstave, onda meni, na primer, ništa drugo ne ostaje osim da ih hladno posmatram. Da bi neko u inostranstvu mogao da radi na publicitetu svoje matične zemlje, on ne mora da živi u toj zemlji, ali mora da ima kontakte i važna poznanstva kao i suštinsku prihvaćenost u toj sredini. Tada nije važno da li živi u toj zemlji, jer stranac više ceni stručnjaka ili profesionalca koji ostaje u svojoj zemlji trudeći se da je izmeni i da joj pomogne.
Kako Vas naši ljudi prihvataju kad vas sretnu? Koje su Vaše emisije ostavile najveći utisak na njih?
Pre dva dana nasred Beograda sretnu me Miki i Brigita iz Švedske – kažu gledaju program koji radim, a koji se emituje i na satelitu. To me uvek raduje. Emisije koji su ostavile utisak su one koje imaju i moje emocije. Serija o Karađorđevićima je zapažena jer je otkrila deo nama nepoznate – naše istorije. Priča o Karlu Maldenu i njegovom rođendanu, koja govori o našem čoveku koji jeste napravio veliku karijeru u Holivudu i koji je ostao potpuno autentičan ističući svoje poreklo i koji je svoju decu podigao kao da ih je gajio ovde u Srbiji. Ima toliko emisija, možda je bolje da drugi govore o tome.
Često snimate priloge o članovime kraljevske porodice, o Karađorđevićima?
Ova poslednja o Mici Lou, ženi koja je bila udata za kraljevića Andreja, brata kralja Petra, imala je veliki odjek. To je dosta nepoznata porodična priča koja nikada do kraja nije ispričana. Eva Marija Karađorđević je živela nekada u Vrnjačkoj Banji, a tokom rata je otišla. Posle emisije javljali su se ljudi koji su o njoj pričali iz tog perioda i to je vrlo zanimljivo. Možda ću to nastaviti da istražujem. Ona jeste jedna čudna i veoma inteligentna žena u čijim rukama se nalazi dokumentacija od velike važnosti, a koja je na više načina osporavana i dokazivana na američkim sudovima.
Ko je na Vas, prilikom tih susreta po svetu, ostavio najsnažniji utisak, a koga biste što pre zaboravili?
Na mene je ostavila najdublji utisak Amalija Rodrigez, koja mi je pred smrt dala možda najekskluzivniji intervju koji sam ikada uradila. Već sutradan u tom istom Lisabonu srela sam se sa gospođom Gordanom Bajloni, pravom lepoticom i u tim poznim godinama, koja mi je pričala o događajima i stvarima koje nisam znala o Beogradu, o građanstvu, nekom lepom životu u njemu, srpskoj tradiciji. Imala sam tu sreću da budem kod nje u gostima ceo dan. Mnogo toga sam saznala. Dr Branko Bokun je osoba sa najintrigantnijom biografijom, sa kojim sam u Londonu snimila, do sada, tri emisije, a obećao je da će konačno reći sve – do kraja. I to su ljudi koje ja čekam i kojima se divim zbog sačuvanog identiteta, dostojanstva i neverovatnog umeća življenja.
Kakvi su Vaši planovi za leto? Hoće li biti novih iznenađenja u emisiji „Ekskluzivno“?
Već krajem maja premijerno ću prikazati emisiju „Bogijeva sestra“, koju sam realizovala u Holivudu, u kojoj je prikazan jedan susret brata i sestre koji se nisu videli 50 godina. Tokom leta, kao i prošle godine, u istom terminu subotom repriziraću najtraženije emisije iz ciklusa „Ekskluzivno“.
Kako usklađujete porodični život i putovanja?
Ne putujem tako često kako to izgleda na ekranu, ali za nekoliko dana puta, zbog velike i detaljne pripreme, snimi se dosta emisija i priloga. Usklađivanje kao pojam ne postoji. Mislim da su to prioriteti. Ima dosta toga što ne radim, ali ja nikada ne lenčarim. I kada sam naizgled opuštena, „mozak mi stalno radi“. Imam stalno ideje koje me teraju da ih realizujem.
Vredi li biti uporan, da li ste nekada odustali?
Ne znam da li vredi, ali kažu da jesam uporna. To nije upornost radi upornosti. Ne mogu da odustanem ako u nešto verujem. Odustajem kada vidim da šut sa rogatim ne može. Ne inatim se nikada, to samo troši energiju.
Kako pripremate emisiju? Imate li neke svoje male rituale?
Isto kao kada kuvam. Sve sakupljam, slušam, sugestije primam. Sva pisma čitam. Sa svima razgovaram. Onda stavljam sve na sto i ide ono što je najbolje, što ima neku emociju, što ima univerzalno značenje. Uvek imam tremu kako će da ispadne i uvek mi je sve po prvi put. Saradnici su mi kritičari koji me opominju, zauzdavaju i čuvaju me od mene same. Nikada ne ostajem kasno uveče pred emisiju, a, ne zaboravite, odricanja nisu mala. Petak uveče, a emisija je u subotu… pa vi vidite.
Koliko često se javljaju gledaoci na e-mail? Šta pišu, traže li pomoć, da li se žale?
Dosta imam pošte jer ja na tu poštu odgovaram i pojedine teme i ličnosti stavljam na ekran i pokušavam da ih rešim. Na sajtu: www.adanja-polak.com, koji ističem u programu, dajem mogućnost da gledaoci komuniciraju i sugerišu ono što je važno da se čuje i vidi. Tu i merim posećenost sajta i ne mogu da se požalim na gledanost mojih emisija.
Šta biste poručili našim ljudima u belom svetu?
Ono što kažem i mom bratu, koji je lekar u Torontu: da smo mi tu i da ih čekamo. Kada me pitaju zašto nisam otišla, uvek kažem da neko mora i da ostane kako bi neke stvari menjao.
(Branislava Stošić, „Puls“, 15. jun 2003)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.