Rizik ljubavi

 01.01.1997
Autor: D. Milanović, "Radio TV revija"

„Ima kod nas na televiziji novinara kojima se, kada sebe prvi put ugledaju na ekranu ili kada ih prepozna komšiluk, zavrti u glavi…“

Mira Adanja-Polak je novinar na beogradskoj televiziji već dvadeset godina. Majka jednog sina, supruga inženjera. Ime ove novinarke uvedeno je u američke i evropske enciklopedije novinarstva. Prva je kročila na nuklearni nosač aviona „Nimic“ i prvi je novinar koji se rukovao sa obolelima od side u čuvenoj emisiji „Rizik ljubavi“. Uradila je poslednja intervju sa Indirom Gandi, razgovarala sa Jovankom Broz na samom početku svoje karijere prilikom otvaranja Dečijeg sela u Sremskim Karlovcima da bi nedavno objavila i veliki intervju s njom. Prva je kod nas donela istinu o carskoj porodici Romanov, a u intervjuu sa Antoni Samersom iznela dokaze o ubistvu Merilin Monro. Za vreme embarga s njom su razgovarali lord Oven, lord Karington, mnogi vojni analitičari i stratezi tumačili su i poveravali joj svoja predskazanja.

Svi se sećamo njene emisije „Put droge“. Mira Adanja-Polak nam je priložila i našu princezu Jelisavetu i njenu kćerku. Za „Rojaliti magazin“ u Londonu objavila je seriju napisa o dinastijama istočne Evrope, kao i ekskluzivni intervju sa vojvotkinjom Leonidom, udovicom vojvode Vladimira Romanova.

Uskoro ćemo gledati njenu ekskluzivnu emisiju „Ljubav Mileve Ajnštajn“. Šta je to u novinarstvu što Miru Adanju-Polak goni na rad i potrebu da ostavlja trag?

Kome se vrti u glavi

– To je potreba da ispunim neku emisiju i da pred sobom opravdam idealizaciju svog posla, jer se novinarstvom bavim kao pozivom koji za mene ima maksimalne ciljeve. Naravno, ja ih sebi postavljam i trudim se da ih ispunjavam.

Šta je po njenom mišljenju televizijski novinar?

– Televizijski novinar mora da bude svestan odgovornosti i kompetentnosti svake reči koju izgovori. Odgovornost je ogromna i ja se uvek „divim“ ležernosti s kojom neki upotrebe ekran i pitam se da li imaju mogućnost da provere ono što rade. Svi valjda imamo video-rikorder i čudi me što novinari ne pregledaju materijal da bi mogli da se koriguju. Sve što uradim pregledam i to mi je najbolnije, jer tako vidim svoje propuste. Na televiziji radim živi program koji mora da odslika život Beograda i ekskluzivni dokumentarni materijal koji beleži nešto što se dogodilo, nešto što se izdvaja iz konteksta i zadržava pažnju gledalaca.

Za ovu novinarku nema jezičkih barijera. Proputovala je svet. Kako iz njenog ugla izgleda strana televizija u odnosu na našu?

– Malo je novinara u svetu koji mogu da vode program, tu mislim na one koji su na ekranu a da su u isto vreme i autori. Voditelj koga angažuje jedna televizija ima iza sebe urednika koji do tančina osmišljava program. U inostranstvu sam videla briljantno osmišljen živi program koji naizgled deluje improvizovano a u stvari se iza do tančina sve zna, zatim dokumentarni program koji deluje savršeno a sve je to zahvaljujući mašineriji koja stoji iza njega. U svetu za uspeh novinara odgovoran je urednik slike, montaža i kompletna produkcija. Kod nas se produkcija smatra nebitnom, a novinar sebe bogomdanim. Kada se prvi put ugleda na ekranu, kada ga prepozna komšiluk ili mu strina javi da joj je drugarica rekla da ga je videla na televiziji, zavrti mu se u glavi…

Uniforma za voditelja

A kako izgleda konkretan posao ove novinarke?

– Radim Beogradski program utorkom i trudim se da taj program bude događaj toga dana, da govori o nečemu što se prećutkuje ili da ukazuje na problem koji se ja trudim da rešim. Gašenjem svetla u studiju ne prestajem da se bavim datim problemom i moja potreba da ga dovedem do kraja uglavnom uspe. Što se tiče dokumentarnog programa, to je ekskluzivan materijal koji ide svake poslednje nedelje u mesecu na Prvom programu i to su emisije koje imaju dalekosežna značenja.

Može li se živeti od rada na televiziji?

– Ja sam televiziji dala sve a od nje nikada ništa nisam uzela. Uvek ću realizovati svoju ideju. Uzdržaću se u nekim drugim stvarima, ali ću zadovoljiti svoju potrebu za istraživanjem. To košta, a ja ne mogu sama. Sva sreća da imam i druga znanja sem novinarstva koja mi pritiču u pomoć da popunim budžet i da iz jednog prevoda ili projekta koji sam uradila za neku „tezgu“ ostvarim emisiju.

A šta Mira Adanja-Polak misli o „lepoti“ našeg ekrana?

– Ako gledalac konstatuje šta je voditelj obukao, onda voditelj mora da se zabrine. Oblačenje novinara koji drže do sebe definisano je na televiziji, to je neka vrsta uniforme i mora biti u funkciji emisije. Kao što je jasno propisan i glas i ritam kojim voditelj otvara ili zatvara emisiju ili kad izgovara važnu vest. To se jasno zna.

Mira Adanja-Polak je prošla kroz sve žanrove na televiziji. Kakve su njene želje i šta namerava dalje?

– Možda jedan univerzalan dnevnik sa satelitskim uključenjima i direktnim komunikacijama, ne sa dopisnicima već sa akterima svetskih zbivanja, bez kompleksa i bez snishodljivosti, s poštovanjem sagovornika, ali s pravim, suštinskim pitanjima.

Ostavite komentar

Error! This email is not valid.