Već smo navikli da Mira Adanja-Polak stigne do ličnosti do kojih je teško doći, da uspeva da se javi sa mesta na koja se novinar teško probija, da kopa po tajnama skrivenim godinama i decenijama i da sve to podeli sa nama, TV gledaocima. Navikli smo i da se, posle svojih ekstravagantnih putovanja i ekskluzivnih reportaža, vrati u Beograd i svakog utorka u šest popodne pojavi u ulozi voditelja Beogradskog programa. I da se, kao da juče nije pila kafu sa belosvetskim moćnicima i zvezdama, ustremi na nekog nespremnog komunalca, tražeći da jasno i glasno, pred svima kaže zašto u nekom prigradskom naselju pucaju vodovodne cevi i da na licu mesta obeća da se to neće ponoviti. Zahvaljujući Mirinoj upornosti i snalažljivosti za našu televiziju govorili su Henri Kisindžer, Dejvid Rokfeler, Robert Maknamara, Armand Hamer, Lorens Iglberger, Žiskar d’Esten, Graham Grin, Frederik Forsajt, Piter Justinov, Art Bačvold, Mstislav Rostopovič, princeza Jelisaveta, Sofija Loren, Eli Vizel, Oriana Falači… Poslednjih deset godina njena preokupacija, koju povremeno deli sa nama, je istraživanje života ruske carske porodice.
Kako ona u svemu tome uspeva, koja je njena tajna.
– Ja nikada nisam ulagala posebne napore da dođem do ekskluzive. Niti jurim niti hvatam za rukav poznate. Radi se prosto o različitom načinu prilaženja osobi, načinu koji je prikazuje u nekoj novoj svetlosti. Poznate ličnosti su uglavnom suve, nemaju neko unutrašnje bogatstvo koje bi moglo da me zaintrigira. Ekskluziva je više što donesem, nego čega ovde nije bilo. Takođe, nikada nisam imitirala strane novinare. Ponekad sebe podsećam na kuvaricu koja ume da skuva, ali ne ume da prenese recept drugome kako da to pripremi. Za mene je nešto ekskluzivno samo dok radim, dok to nosim u sebi, dok je na montažerskom stolu. Kad se emituje, mene to više ne zanima. Dešavalo mi se da imam otpor da nešto što sam snimila pokažem. Zato što mi to razbija veo tajanstvenosti koji mi je važan.
Jedini kriterijum – gledalište
Stiče se utisak da je to što Vi radite rezultat jedino vaše volje, opredeljenja, pa i karaktera.
Ja sam prošla kroz fenomen prihvatanja i odbijanja Mire Adanje-Polak. Zahvaljujući tome kakva sam, kako sam odgajana u roditeljskoj kući, nisam se promenila. Malo je uticaja izvršeno na mene. Radila sam po svome jer sam osećala da tako treba da radim. Nikada nisam bila očajna što mi neko ne aplaudira. Jednostavno, ne funkcionišem po principu pohvale i pokude. Ja sebi dajem prelazne ocene. I, naravno, gledalište. To su za mene jedini kriterijumi. Sama sam ispekla to što radim, nikome nisam dužna, ni od koga nisam zavisna, nikome se nisam savila, niko me nije mazio. Jedino zavisim od svojih saradnika. To su Mirjana Maksimović, Dejan Đenđeši, Zdravko Radović, Nebojša Vašić. Uostalom, ne putujem samo ja. I drugi novinari putuju. Ali ja ne pravim turističke razglednice. Ja svoje gledaoce vodim na svoja putovanja.
Osim u Jugoslaviji, gde niste dobili nijedno zvanično priznanje za svoj rad, radite za strane novine i televizije. Tamo dobijate niz nagrada i pohvala.
Kada sam počela da radim za jedan veliki svetski časopis, mene urednik nije pitao za prvu rubriku koju sam donela. Postavio mi je pitanje: „Gospođo Polak, da li vi meni možete garantovati da ćete mi svakog meseca dati isti kvalitet, istu ekskluzivnost, u isto vreme, iste dužine?“ Ja sam rekla da mogu. Njega nisu interesovali pojedinačni blesci. Kad investiraju u nekoga, stvore njegov lik u novinama, oni žele da najmanje godinu ili dve budu sigurni da će imati nešto što niko drugi nema. Pisala sam o ruskoj carskoj porodici, o crnogorskoj kraljevskoj lozi, prva sam u inostranstvu prezentirala našu kraljevsku dinastiju. Meni je ta vrsta pisanja odgovarala pošto potičem iz građanske, aristokratske sredine. Tako na neki način branim sredinu iz koje dolazim.
Često, novinarski podvizi Mire Adanje-Polak se pripisuju njenim „jevrejskim vezama“. Navodno, Jevreji su pravilno raspoređeni svuda po svetu, a poznato je da oni jedni druge pomažu.
Da li je jevrejska veza različita od srpske, crnogorske, bosanske? To je za mene nacionalizam. Tačno je da Jevreji pomažu jedni drugima, ali niko ne može da uradi posao za vas. Nikada nisam grabila, otimala, nikada nisam bila alava. Nisam skromna, ali nisam ni alava. Sve ove godine živim u Beogradu, nisam se selila. Meni pomažu ljudi koji znaju moje pretke, oni koji moju porodicu poznaju odavno. Moji roditelji su zadužili veliki broj ljudi, otac kao lekar, a majka kao likovni kritičar.
Važno je da mi veruju
Već godinama vodite Beogradski program. Za razliku od kolega koji su takoreći juče došli u Televiziju i nisu ostavili traga u srpskom novinarstvu, niste postali ni glavni a kamoli odgovorni urednik?
Meni nikada nije bilo važno formalno napredovanje u poslu. Meni je važno da se ono što ja radim gleda, da je različito, da mi se veruje. Ne postoji elitističko novinarstvo. Postoje stvari kojima se pomaže ljudima i one koje su same sebi svrha. Na ekranu se to lepo vidi.
Osim onoga što plasirate u Beogradskom programu, Vaše ekskluzivne emisije uglavnom idu u kasne sate kad ljudi spavaju.
Kad bih se borila za gledanije termine, svu energiju bih potrošila samo na to. Svako misli da ima nešto prioritetno, da je ono što on radi najvažnije… Ali ja mislim da će doći moje vreme. Uostalom stvari se popravljaju. Sad me već puštauju u jedanaest. Nije uvek dobro dobijati stalno udarni termin. Tako se ono što je loše bolje vidi. Treba se dobro pripremiti za izlazak pred gledaoce u osam ili pola devet. Teško je izdržati tu eksponažu. Kad bih uhvatila zlatnu ribicu, ja bih poželela da moje emisije budu na programu u deset uveče. Za to sam spremna. A još nisam sve ispekla da bih se stalno pojavljivala u osam.
U Beogradu ima desetak televizija, neke od njih jako cene i forsiraju baš Mirin specijalitet – ekskluzivnost. Ipak, Vi već godinama ostajete verni RTS-u.
Moj ostanak u RTS nije pitanje vernosti nego mog uverenja da nešto mogu da promenim. Rad u Beogradskom programu je za mene obaveza. Ja to ne računam kao novinarsku karijeru. Beogradski program radim kao što bih radila u nekom komunalnom preduzeću. To je moja obaveza prema sredini u kojoj živim. Ako ja jednog dana, u jednoj emisiji, probudim savest nekih ljudi koji opslužuju pedeset, šezdeset ljudi, onda sam ja završila posao za taj dan. A ako donesem nešto iz sveta i pokažem u Beogradskom programu, onda ja otvaram vrata, pogotovu u vreme sankcija. Vidim to kao misiju održavanja veza sa svetom grada u kome živim, koji je moje opredeljenje, iz koga nisam otišla. A prelaženje iz jedne u drugu televiziju je nezadovoljstvo samim sobom. Moje je da posao uradim najbolje što mogu, da budem maksimalno slobodna. Ja ću učiniti sve da ubedim urednika da nešto ide, pa ako toga ne bude u sledeći utorak, to neće biti moja krivica. Ali, ja ću da ostanem na Beogradskoj televiziji koja ima najjače predajnike, koja pokriva najveću teritoriju, koja je državna televizija. U Americi ima dvadeset televizja, u osam sati počinje dvadeset emisija. Zašto bi novinar o tome vodio računa? Njegovo je da najbolje moguće uradi svoj posao. Na televiziji nema laži, gledalac uvek vidi kad ga foliraš.
Otkriće u Nišu
Svaki čovek u svojoj profesiji teži određenim standardima, ima svoj motiv i cilj koji želi da postigne. Za novinare je to istina…
Celog života tražim brilijant bez greške. Ako je to prijateljstvo ono mora biti pravo, ako je talenat mora biti čist, ako je to ljubav ona mora biti fantastična. Vidim stvari čisto. Mislim da sam idealista. Ja istražujem savršenstvo, nalazim ga u svetu i u ljudima. Ne mogu da prihvatim karakterne greške. Obično ljudi vide fizičke greške, a ja zapažam greške karaktera. I sa tim ljudima ne mogu da komuniciram.
Ovih dana vratili ste se posle dužeg boravka u Londonu i Njujorku. Čuli smo, u Njujorku ste zajedno sa princezom Jelisavetom Karađorđević pomogli održavanju jednog spektakla sa koga je prihod otišao u dobrotvorne svrhe, ovoga puta za „Rudo“, proizvođača ortopedskih pomagala. Na nekoliko univerziteta u Sjedinjenim Američkim Državama održali ste predavanja o novinarstvu u Istočnoj Evropi i promenama političkih sistema u tim zemljama. Ipak, sa najvećim oduševljenjem pričate o predavanju koje ste nedavno održali mladim novinarima u Nišu…
U ovom našem poslu se gube ideali. Mnogi u njega ulaze misleći da donosi popularnost. U Nišu sam srela prave profesionalce koji su bili zainteresovani samo za suštinske stvari u novinarstvu. Zato od sada, uz London i Njujork, stavljam Niš.
(Ljiljana Jovanović, „Radio TV revija“, 2. jul 1996)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.