Svaki novinar mora sebi da polaže račune, jer time brani profesiju za koju se opredelio

 31.07.2017
Autor: Nikola Stojanović, "Adria Daily"

Mira Adanja Polak je međunarodno priznata novinarka, voditeljka i producentkinja. Diplomirlala je psihologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Autor je više od 200 dokumentarnih emisija i urednik u Radio-televiziji Srbije (RTS). Konsultant je spoljnopolitičkog deska britanske televizije „ITN – Chanel Four Newsˮ, a bila je i lični konsultant poznatog američkog novinara Pjera Selindžera. Takođe, ekskluzivni je novinar londonskog „Royalty Magazineˮ i saradnik je za „Dictionary of Artˮ, u delu koji se odnosi na znčajna umetnička dela u zemljama Istočne Evrope.

Upisana je u: Međunarodni biografski centar „Kembridžˮ, Internacionalni zbornik ličnosti dostignuća, Zbornik Britanske unije slobodnih novinara…

Autor je i voditelj kultne emisije „Mira Adanja Polak ‒ ekskluzivnoˮ.

Koliku dozu riskantnosti nosi bavljenje istraživačkim novinarstvom?

Nikada nisam razmišljala o rizicima svog posla. Uvek sam radila ono što me je zanimalo i retko prepoznavala rizike. Možda su mi drugi i ukazivali na to kada se ponešto i emitovalo, uglavnom i često prerano, ali tome nisam nikada pridavala posebnu važnost. Imala sam neki svoj put, gde sam sledila svoje vizije.

Da li je Vaš dečji san bio da jednoga dana budete uspešna novinarka, odnosno TV voditeljka?

Želela sam da budem novinar koji menja svet, koja može da dođe do koga poželi, da ne bude važno iz koje sam zemlje, već samo ono što sam zamislila da ostvarim.
Uvek su me zanimali ljudi koji imaju nešto da ispričaju, što može koristiti drugim ljudima kao nečije iskustvo.

Za potrebe Vaše kultne televizijske emisije „Vi i Mira Adanja Polakˮ (sadašnji naziv „Mira Adanja Polak ‒ ekskluzivnoˮ) snimili ste reportaže na različitim mestima širom sveta. Šta je od svega što ste uradili u svojim reportažama na Vas ostavilo poseban utisak?

Mene pamte po nekim ekskluzivama, a ja sebi dajem prelazne ocene za repotrtaže u prvim transplantacijama, prvim donorima organa, dizanje svesti sredine u kojoj živim i radim, menjala sam i neke zakone socijalne zaštite, pomoć nekim ljudima da realizuju svoje talente, da dajem instrumente, koje dobijam od gledalaca, deci koja ne mogu da ih kupe a imaju talenat za muziku. To su one stvari koje ja danas izdvajam.

Tema koju novinari stalno zapostavljaju, a po Vašem mišljenu je veoma značajna jeste?

Autentične situacije oko nas, kako se dolazi na red za operacije, kako doći do željenog lekara, kako odobrovoljiti ljude na šalteru, kako naučiti lekara da se sa pacijentom ponaša lepo, kako rubrikama opomenuti… Kritikovati, ali dati i pouku kako se neke stvari ne bi ponavljale.

Kada je to bilo skoro neostvarljivo, uspeli ste da intervjuišete brojne eminentne ličnosti iz sveta nauke, politike, umetnosti, kulture, biznisa… Sa kojim sagovornikom Vam je najdraži intervju?

Sa Jovankom Broz, Orijanom Falači, Gabrijelom Garsijom Markesom. Vi nabrojite koji je za Vas poduhvat, jer su za mene ti intervjui isti… Emitujem, napišem i stavim u arhivu.

Međunarodno ste priznati, dao bih sebi slobodu da kažem i najbolji srpski novinar, te samim time dobitnica brojnih nagrada i priznanja. Možete li, iz nekog Vama posebnog razloga, neku od njih izdvojiti?

Mislim da nemate prave podatke ‒ dobila sam nagaradu „Miša Anastasijevićˮ za moj rad u Novom Sadu, priznanje OUN-a za ambasadora, zato što sam prva u svetu govorila o sidi.

Nemam ja puno naših nagrada, više su to neka inostrana priznanja. Kod nas sam dobila mnogo zahvalnica, od onih kojima sam svojim radom doprinela da se usavrše da ljudima bude bolje.

Kako biste opisali novinarstvo u Srbiji 21. veka?

Skoro da nema reportaže, kao da se za nju više nema vremena.

Nije na meni da sudim. Neka svako za sebe oceni ono što radi i neka sebi odgovara za svaki tekst i svaku izgovorenu reč. Svaki novinar mora da sebi polaže račune, jer time brani profesiju za koju se opredelio.

U čemu je glavna razlika između američkog i balkanskog novinarstva?

Nema tu velike razlike. Postoji ono što je dobro i ono što ne valja. Možda su samo različita pakovanja i oblici prezentovanja. Možda nemamo najbolje naučene veštine ovog zanata jer nema ni onih koji bi naučili nove generacije osnovnim postulatima. Za to je uvek potrebno vreme, savest, nezavisnost, manje strahova i više entuzijazma.

Ono što bi mladi novinari, odnosno voditelji trebalo da znaju pre nego što krenu da se bave ovim poslom je?

Da je novinarstvo, kako ga ja vidim, ozbiljan i važan posao! Da svaki novinar mora da bude spreman da se uvek osvrne unazad na sve što je radio, da se nikada ne zastidi ni jednog teksta, ni jednog priloga i da uvek može da gleda u oči svog sagovornika, bez opterećenja i straha, siguran u ono što radi, imajući uvek u vidu da i pogrešna reč može da ubije.

Kako vidite svet kulture i umetnosti za 50 godina?

Ja volim savremenu umetnost i volim što uvek mogu da sama zamislim ono što je umetnik želeo da mi kaže. Ta sloboda stvaranja, koja je potpuno slobodna i koja nema granice, za mene je veliko zadovoljstvo.

Volim da otkrivam talente, a kada oni naprave uspeh, ja se tome neizmerno radujem i sebi kažem: „Znala sam da je to nešto posebnoˮ. To mi se u poslednje vreme često dešava, a pozivi na izložbe u svetu, onih kojima sam ukazala poverenje na početku, jeste za mene najveća nagrada.

Miru Adanju Polak možete pratiti i na njenoj zvaničnoj „Fejsbukˮ stranici, odnosno na njen veb-sajtu. Takođe, gospođu Adanju Polak možete da kontaktirate i putem mejla mira@adanja-polak.com.

(Nikola Stojanović, urednik i novinar „Adria Daily”)

Jedan komentar

  1. Prof. dr D. Velimirović
    |

    Jedan od najboljih intervjua koje do sada pročitah! A bogami, već mi je 60 ljeta…

Ostavite komentar

Error! This email is not valid.