Sve što hoću, hoću jako i stvarno

 23.09.2007
Autor: Slavko Trošelj, "Politika"

Mira Adanja-Polak priča o svojim emocijama, ali i o susretima s Ričardom Niksonom, Endijem Vorholom, Jovankom Broz, Amalijom Rodrigez, Orijanom Falači…

Dovoljno je reći samo njeno ime, pa da ceo svet zna o kome je reč. Mira Adanja-Polak je novinarsku profesiju, posebnim intervjuima i nizom dragocenih priča i akcija, dovela do najvećih visina. Po onome što čini u Radio-televiziji Srbije, a i po onome ko sve prenosi njene emisije, ona se, vrlo često, obraća i TV gledaocima na svim kontinentima. Veliko je zadovoljstvo pratiti njene emisije „Mira Adanja-Polak i Vi”, kao i specijalnu seriju – „Ekskluzivno”. U ovo se možete uveriti i danas od 16 časova. Ovoga puta njena emisija će, izuzetno, biti emitovana na Drugom, a ne na Prvom programu RTS-a.

U pripremi ovog teksta za „Politiku”, Mira Adanja-Polak nije postavljala pitanja, odgovarala je na njih. Pričala je o porodici, strahu, emocijama, vrlinama, snovima…    

Gde ste, i u kom okruženju, došli na svet?

Rođena sam u Budimpešti, kao prvo od troje dece doktora Solomona Adanje, urologa, i Katarine, istoričara umetnosti i likovnog kritičara. Moji roditelji su se upoznali u Beogradu. Otac je, kao lekar, po pozivu, došao u jevrejsku porodicu moje majke, koja je doputovala iz Budimpešte u posetu bolesnoj tetki i rođacima u Srbiji… 

Kad ste došli u Beograd?

Moji su bili u logoru, a mene je, u Subotici, čuvala jedna dobra žena, moja pomajka. Sa njom sam živela pet godina. Tada sam govorila samo mađarski. Roditelji me, posle izlaska iz logora, nisu mogli odmah dovesti u Beograd. Nisu imali osnovne uslove za život. Beograd sam videla tek pred polazak u školu.

Šta posebno pamtite iz tog perioda?

Moja majka je, kao dobar znalac nekoliko jezika, bila prevodilac u Baču, gde su se vodili pregovori o unutrašnjim i spoljnim granicama Jugoslavije. Tada je govorila: „Mi nećemo imati izlaz na more, zato ćemo kupiti lepo imanje kod Gradišta, uz jezero. To će biti naše more”. I sad je to stvarno tako. Imamo to imanje i to naše „more”. 

Ko sad čini Vašu porodicu?

Udata sam za inženjera Martina Darka Polaka. Imamo sina Marka Polaka, inženjera, snaju Sanju Dedić-Polak i unuku Laru Polak, koja će me, verujem, naslediti u ovom poslu. Ona ima tri godine i uvek primeti ono što drugi ne uočavaju…

Čime ste se bavili pre ulaska u novinarstvo?

Bila sam šest meseci stjuardesa u JAT-u, a posle toga šef stjuardesa u Aviogeneksu. Sva putovanja sam koristila za opis mesta u koja sam stizala. Pisala sam za više listova. Imala sam jedanput, mislila sam, pravu, ekskluzivnu, priču o bežanju Kineza čamcima iz Kine. I tada sam se sudarila sa aktuelnom politikom u Jugoslaviji. Urednik mi je sve objasnio sa dva pitanja: „Iz kog režima beže Kinezi? A u kom režimu mi živimo? Znači, nema priče o bežanju Kineza od komunizma. Razumeš”?

Kako ste došli u Televiziju?

Učestvovala sam na konkursu. Ponudili su mi samo honorarni rad, ali su me, posle kraćih pregovora, primili u stalni radni odnos. Po savetu roditelja, proučila sam pravilnik konkursa, pa sam „zapretila” direktoru Dušanu Miteviću da ću, ako me ne primi u stalni radni odnos, uzeti advokata i oboriti konkurs…

A kako su Vas dočekali?

Jako dugo nisam startovala na televiziji. Više sam bila prevodilac, a manje novinar. A kad sam bila izveštač, na TV ekranu se, dok sam uzimala izjave, video, ponekad, samo moj prsten na malom prstu, diktafon i povremeno deo nosa. Ali nisam se predavala. Išla sam dalje korak po korak…

Zašto ste, ponekad, agresivni?

To se događa samo u situacijama kad neko umanjuje mentalnu snagu gledalaca i moju moć rasuđivanja. Tada moram tu osobu da pritisnem. Ova moja agresivnost je ciljana. Tako se borim protiv neistine. Umem tada da kažem sagovorniku: „Nemojte mene da gledate. Ne govorite istinu. Pogledajte u kameru i recite to ljudima kojima se obraćate. Neka Vas oni dobro čuju i vide…”

Da li Vam pomaže jevrejski lobi?

Meni pomaže svaki lobi… A sad ću Vam reći šta je antisemitizam. To je i kad neko umanji moj kvalitet, i vrednost onoga što radim, činjenicom da mi neko pomaže… I reći ću Vam još nešto: Da me ovo niste pitali, ljudi bi Vam zamerili. Zato ostavite u tekstu i ovo pitanje i ovaj odgovor.   

Kako rešavate probleme?

Ništa ne radim na silu i po svaku cenu. Umem da čekam. Trenutno imam nekoliko dugih čekanja. Nekada čekam da neko više nema obavezu prema instituciji u kojoj je… Tako sam, za emisiju „Neprocenljivo”, sačekala tri godine da čovek koji je pratio trgovine umetničkim predmetima u „Skotland jardu“ izađe iz tog posla… Tako ja to radim. Uostalom, sve što hoću, hoću jako i stvarno. Ja sam svoga sina dobila samo zato što sam to jako želela…

Šta pripremate za jesen?

Bilo mi je omogućeno da se sretnem sa naučnicima, dobitnicima Nobelove nagrade, u najvećem centru za eksperimente u svetu, u Cernu, u Švajcarskoj. Biće to posebna emisija! 

Koliko umete da čuvate tajne informacije?

Dolazim u situaciju da saznam istinu, ali sagovornik me zamoli da je ne saopštim, a informacija mnogo vredi. U principu, nikad nešto što mi je rečeno da je „of rekord” nisam upotrebila. Ali, upotrebila sam to kao depozit da od te osobe koja mi je odala tajnu dobijem nešto drugo, pre ostalih novinara.

Koju pravu priču ste imali, a niste je objavili?

Imala sam dve takve priče. U jednoj sam postupila svesno, a u drugoj nesvesno. Reč je o dvojici ljudi, o Ričardu Niksonu, bivšem predsedniku Amerike, i Endiju Vorholu, ikoni umetničkog pravca pop-arta. Sa Niksonom sam bila uz njegovu samrtničku postelju. To mi je omogućio moj ujak, lekar u Vašingtonu. Ali, nikad nisam mogla nešto da uradim što je emitovano jako teško. A to je bilo baš tako… A moj „slučaj Vorhol” je prost: pričala sam sa čovekom na prijemu, u toku inauguracije Regana za predsednika Amerike, a nisam znala ko je on…    

Koji Vaši intervjui su imali emotivni naboj?

To su moji susreti sa Jovankom Broz, Titovom udovicom, i Amalijom Rodrigez, najboljom portugalskom fado pevačicom svih vremena. U susretu sa Jovankom bila sam potpuno zatečena činjenicom da nam je ova žena predstavljana na potpuno drugačiji način od onoga kakva je u stvari… Do intervjua sa Amalijom Rodrigez, a to je bio njen poslednji intervju u životu, došla sam pravim čudom, samo zahvaljujući sobarici u mom hotelu, koja je poznavala njenu kućnu sobaricu! Sobarice su ugovorile taj intervju…

Od sedam vrlina koje pripadaju i Vama?

Od hrišćanskih samo ljubav, ali ne i vera, i nada, a od klasičnih mudrost, pravda, i uravnoteženost, ne i hrabrost.

Da li Vam se neki sagovornik udvarao?

Nije. Slušajte, nije, stvarno nije. A znate zašto nije? Jer, ja uvek biram… Uostalom, žena je ta koja daje prolaz. Žena je ta koja otvara ovu mogućnost…  Ali, ne zaboravite da sam ja u novinarstvo ušla kao udata.

Koliko posao utiče na Vaš privatni život?

Trudim se da uopšte ne utiče. Ipak, citiraću muža: „Kakav je to nepristojan svet koji zove telefonom između tri i pet… Šta, ti ne dolaziš na ručak… Neko je zvao, a nije se predstavio, a kad je čuo da nisi tu, zalupio je slušalicu… Kakav je to svet u kome si ti…”

Sa kim su Vas poredili?

Sa italijanskom novinarkom Orijanom Falači. Ona je imala ogroman uticaj na razvoj moje profesionalne karijere. Kad je došla u Beograd, bila je u SKC-u. Uspela sam da joj doturim papir na kome sam napisala: „Ja sam Vaša koleginica. Hoću intervju sa Vama. Pozovite me u bilo koje doba”. I pozvala me je sat i po posle ponoći. Kad sam došla u hotel „Metropol”, zatekla sam je u fotelji, okruženu fantastičnim buketima cveća. Bila je potpuno sama. Dala mi je intervju, a ja sam tada znala da to neću – neću veliku međunarodnu karijeru po cenu da ostanem sama.    

Koji sportski razgovor posebno volite?

Sa Sergejem Bubkom. Sreli smo se u Monaku. To je bio čovek koji je s motkom preskočio najveće visine na svetu. Uz osmeh mi je posvetio deo svog vremena. Zadivio me savršenim ponašanjem. Zadržao je slovenski duh uprkos činjenici da je prihvatio sve ono što su od njega tražili. Ostao je neverovatno spontan, šarmantan, neopterećen slavom i novcem.

Šta Vi sportski radite?

Tri puta nedeljno idem na vežbe u teretanu. Moj trener je Gojko Dobriša. Iz Kotora je. U teretani sam tačno jedan čas i 20 minuta. Sve te vežbe mi drže kondiciju. I imam potrebu za sportskom masažom. Uz to i plivam, mnogo plivam. Sportska aktivnost mi daje snagu za sve što radim.

Čega se plašite?

Zlih ljudi. Imam sposobnost da osetim njihovu negativnu energiju. I kad to osetim, ja se izmaknem. Uvek to činim po cenu da budem nepristojna i nevaspitana…

O čemu „sanjate”?

Uvek isto: da sam pored nekog koga volim… da smo sami… da mi je jako prijatno… da  ćutimo…

Da li ste nešto mogli da učinite, a niste, pa Vam je sad žao?

Ono što sam mogla da učinim, nisam mogla i nije mi žao.

Ostavite komentar

Error! This email is not valid.