Popularnost i gledanost njene emisije nikad nisu bili dovedeni u pitanje. U moru konkurencije i lošeg programa, Mira Adanja-Polak uvek je aktuelna, dosledna sebi i profesionalnoj etici. Ona skromno kaže da je to posledica čiste sreće, jer se gledalištu dopada to što izabere da mu prikaže, a nekako se i ukusi nje i publike uvek poklapaju. Pored svih promena, koje su nam se dešavale proteklih godina, kako u državnom vrhu, tako i na RTS-u, emisija "Mira Adanja-Polak i vi" ostala je sinonim dobrog ukusa i visokog profesionalizma, svake subote iznova potvrđujući da njena autorka pripada svetskoj novinarskoj eliti.
Svoj posao sam uvek radila najodgovornije što sam umela. Nikad nisam mislila da mije to jedino moguće zanimanje, jer ova profesija podrazumeva visoku organizaciju, producentske sposobnosti, dobar izbor tema i specifičan odnos sa ljudima s kojima se radi. Sva moja energija odlazila je u tom pravcu, a neke spoljašnje promene nisu me mnogo doticale. Održao me je profesionalan odnos koji sam sebi zadala, kao i urođena selektivnost, koja određuje gde ću, zapravo, trošiti tu energiju, šta je delokrug mog posla. Znam gde mije mesto i nikad nisam težila pozicijama koje mi ne pripadaju, niti sam od sebe zahtevala sposobnosti koje ne posedujem. Znala sam šta mogu a, iznad svega, znala sam šta ne umem i šta ne mogu. Moj život nije okrenut samo novinarstvu. Ono mi nije pojelo dušu, i nisam ostrašćena time što radim.
Ko poželi da krene stopama slavne novinarke, imaće pred sobom težak zadatak, jer, pored profesionalnih, mora da poseduje i neke osobine, koje su podarene odabranima.
Trebalo bi da imate cilj, ali sigurno morate voleti svoj posao. Uz to, za novinara ništa nije gore ako nema sređen privatni život. Profesionalne osobine dolaze do izražaja kada su zadovoljene lične potrebe. Uvek sam imala vizije i možda idealizovane slike sredine u kojoj živim. I danas me iznenađuju neke surovosti oko nas, ne mogu baš sve da ih razumem. Tu ne pomaže ni iskustvo, ni obrazovanje. Često se i sama pitam da li danas pravo novinarstvo još postoji, jer se sve može prikazati drugačije nego što se dogodilo. Nema dovoljno potrebne etike i mnogi se bave novinarstvom kao prolaznom profesijom. Ovaj posao jeste težak, a još teže je dugo ga raditi ako nije stvarno opredeljenje, ako nije životni poziv. Ja sam to želela i spremala sam se tako da niko nije mogao da kaže kako sam neobrazovana, neobaveštena, da ne govorim jezike ili ne poznajem materiju. Ni danas mi nije lako kad moram da sedim i čitam o tome kako se proizvodi vakcina, samo zbog jedne rečenice koja mora biti tačna, jer ću je izgovoriti na ekranu. Merim svaku reč, jer je to odgovornost prema gledalištu.
Bila je prva, koja je domaćem auditorijumu donosila ekskluzivne intervjue, približivši nam, tako, najmoćnije ljude planete.
Od početka sam ostvarivala kontakte sa profesionalcima, a bila sam svesna da se oni u svetu retko menjaju. Tu i tamo, neko od mojih poznanika postao bi veliko ime. Intervju mi je uvek bio zagarantovan, jer su znali da dugo čekam i da dobro ciljam. Retko sam jurila za trenutno važnim ljudima, za koje znam da su samo eksponenti nekih drugih, mnogo umnijih. Više su me privlačili oni koji imaju poruku i misiju, od kojih sam učila. Poneki intervju bio bi kao cela godina učenja na fakultetu.
Glad za dobrom pričom nikad je nije dovela u životnu opasnost, iako često postavlja i pitanja, na koja drugi ne smeju ni da pomisle.
Nema te priče koja je vrednija od ljudskog života. Urednik jedne velike svetske televizije uvek je govorio reporterima da je njihov glavni zadatak da vode računa o sopstvenoj bezbednosti. Sebe nisam svesno dovodila u takvu opasnost, niti mislim da je to nešto, što treba da određuje kvalitet novinara. Od te čuvene priče, zbog koje su mnogi izgubili glave, mnogo su važniji zdravlje i mir sa samim sobom, saznanje da nemate gorak ukus u ustima jer ste nekog nepravedno osudili ili povredili, da znate da ste uradili najbolje što ste umeli, možda nekom pomogli. I da uvek imate osobu, kojoj je toplo oko srca kada je zagrlite.
Kao i većina kolega, ne voli kad joj rokovi "sede na glavi", ali ih uvek ispunjava. Na pitanje da li će joj biti dosadno kad ode u penziju koju, valjda, svi osim novinara željno očekuju, Mira kaže:
Dok god novinar ima ideja, ne povlači se. Meni nikad nije dosadno. Stalno mi se nešto vrzma po glavi, svaka reportaža me ponovo obraduje. Za novinara treba biti rođen, i ne pomaže nikakva škola ako on nema talenta. To vam je kao kuvanje profesionalnog kuvara i kuvanje dobre domaćice koja, jednostavno, zna dobro da kuva.
Šta ti je, Miro?!
Kada sam, jedne subote, ušla u studio i, pred emitovanje programa, prišla čoveku u teget odelu i rekla mu: "Vi ste moj sledeći gost, hajde da se malo podsetimo večerašnje teme", on mi je, uz smešak, uzvratio: "Miro, šta ti je, pa ja sam čuvar studija!" Uvek se setim ove anegdote, jer sam, pred početak emisije, u stalnoj tremi i strahu kako će uspeti uživo.
(Snežana Ilić, „Sofia“, 27. oktobar 2008)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.
Poštovana Miro, upravo sam pročitala Vaš intervju. Za mene on je upravo bio vredan kao jedan semestar na fakultetu. Podelili ste sa nama i važne tajne i umeća novinarskog posla. U svom radu ja se instinktivno rukovodim nekim, pre svega, ljudskim, kulturnim normama o kojima ste pričali. Naravno, gledaoci procenjuju. S poštovanjem.