Njujork, kao da ga ne poznajem. Postao je suroviji. Svi kažu skuplji, a meni u poređenju sa Beogradom jeftin. Kažu da su ljudi sumorni, a meni deluju u odnosu na naše ljude raspoloženo. Sve je relativno.
Posle duge šetnje morate da odete na izvesno mesto, ali poučena iskustvom takva mesta izbegavam po ulicama i javnim mestima, jer znam šta će me zateći. Ovde svi klozeti mirišu, žene vam dodaju pomadu za ruke i kažu vam imajte ugodan dan. Ali to svakom kažu kao automati.
Ulazim u banku i pomislim da ću taman da pročitam novine, ali red se munjevito smanjuje. Pred očima mi je broj i uputstvo: Pozovite ovaj broj telefona ako ste u ovoj banci čekali duže od sedam minuta – dobijate 10 $.
Dolazim na zakazani sastanak. Osoba me čeka i stižem u minut! Sekretarica me posadi na stolicu, munjevito mi izdiktira sve varijante posluženja: kafa sa mlekom, sa šećerom, sa veštačkim zaslađivačem, čaj u svim varijantama. Intervju ako ste pripremljeni traje oko deset minuta. Tom prilikom niko nije pokušao da nas uznemiri ili postavi neko pitanje. Za našeg čoveka to bi bilo „hladno me je primio“ ili „nije bio ljubazan“. Toliko paranoidnih mehanizama uključio bi naš čovek. Ovde je sve to vrhunska profesionalnost koja omogućuje savršenu efikasnost.
Naši ljudi me saleću. Ako je jedan saznao gde sam odsela i ako je to hotel, onda to zvuči veoma neobično. Jer, nema bolje varijante nego se uvaliti kod poznanika koga ste jedva dva puta videli. Ako je on u Americi, a možda još poslat da reprezentuje zemlju – onda to naš čovek doživljava kao opšte dobro. Uvaljuje mu se u kuću, telefonira sa njegovog telefona, zaposeda njegovo kupatilo, traži informacije o najboljem i najjeftinijem šopingu, ne ostavlja pare za svoje čeznutljive telefonske pozive sa otadžbinom, odlazi kući i obavezno ogovara domaćina. Ali ljudi koji tako žive u Njujorku i prihvataju tu vrstu obaveza, znaju da im je to uključeno u radno mesto. Jer, ne daj bože ne primiti svoga. Moguć je i gubitak posla, jer nezadovoljni posetilac kod kuće može svašta i da ispriča.
Zašto svi u Americi misle da ste iz zemlje došli gladni i da ste željni da jedete neke domaće specijalitete. Zašto svoju nostalgiju najviše manifestuju otimačinom novina i svežih vesti?
Ipak ima jedna stvar koja do kraja ostaje nejasna. Obično roditelji pošalju, ako su boljestojeći, dete u svet, u Ameriku, da nauči nešto. Dete je kod kuće bilo kako-tako. Roditelji su i odlazili u školu, pa i do razredne češće, a dete jedva vrlo dobro… U Americi naš mali Jugosloven jedan u deset hiljada dobija pravo na upis u jedan od najučuvenijih univerziteta, briljira matematiku, sve mu ide od ruke.
Jedna učiteljica priča da kada vidi dete koje je različito, postaje pomalo nefer prema drugima u razredu. Počne da se bavi njegovim specifičnostima, istražuje dok mu ne pronađe tu njegovu žicu iznad proseka. Jer ako ima genijalnog učenika u razredu, ona dobija dodatno finansiranje.
Moja prijateljica promenila je boju svojih zidova u stanu. Pitam je zabrinuto da li je imala neki požar?! Takva rekonstrukcija, a živi sama. Kaže da voli da promeni i nameštaj i zidove, a neće da se seli i čudom se čudi što to meni deluje neobično. Nakon godinu dana polovina mojih prijatelja ne stanuje na istoj adresi, niti radi na istom mestu. Polovina se razvela, polovina doživela kompletnu metamorfozu… Kaže: Blago tebi, tamo kod vas se svašta dešava. Prošao je ovaj rat u Iraku. To je bilo zanimljivo prva tri dana, ali stvarno je CNN preterao, sve je posle bilo isto, nikako nije mogla da se privikne na te ranjenike, pa su posle ranjenici dolazili kući. Sada je Irak gotov: Ima li kod vas nekih uzbuđenja?
Amerika očajava u svojoj svakodnevici. Vaš reporter izgubio je i osećaj za šoping a to je definitivno najaktuelnija i najspasonosnija mobilizaciona snaga američkog življa. Sada i otmene robne kuće rade vikendom. Jer, šta raditi kada se ne šopuje. Muževi sreću žene u petak uveče i konstatuju da sa njima i nisu proživeli neki posebno impresivan bračni život.
Vreme Uskrsa sve je ljude pretvorilo u zečeve, koji su držeći uskršnja jaja preplavili Ameriku. Izobilje je uvek na slici, a na svakom ćošku je velika realnost koju su doneli Kinezi. Od zeca je preuzet i način ishrane. U Americi niko ne jede meso. Na svakom ćošku Kinezi su napravili prave biljne kuhinje gde je sve po istoj ceni i štogod stavili u svoj plastični tanjirić koštaće isto. Jer, lepo su izračunali neće svi jesti artičoke, špargle, palminu srž i pečurke. Amerikanac će jesti kao beli zec salatu i šargarepu.
Restorani uvode pravu demokratiju u nejednake američke džepove. U tim priručnim ručavaonicama srešćete izvršnog direktora banke kako ruča za istim stolom sa nekim portirom iz susedne stambene zgrade. I jedan i drugi imaju samo po dvadeset minuta vremena za ručak. Taj jedan sat za vreme ručka je jedino slobodno vreme u životu zaposlenog Amerikanca. To je vreme kada on treba da pojede nešto, da evenutalno kupi ženi poklon za rođendan, da načini i preljubu, ode i nabavi neku sitnicu.
Sve je u radu i verovatno zbog toga svaki psihoterapeut ima najviše problema sa pacijentima koji ne rade. Jer, u radu je spas.
Televizija je uvela posebnu obrazovnu emisiju. Kako se razvesti?, koja u jednoj igranoj formi u sudnici daje instrukciju kako da se bračni par razvede i da tako uštedi i novac i vreme. Možda je brak i opterećenje u Njujorku gde opslužujete poslodavca tokom nedelje, a bračnog partnera tokom vikenda.
Ljudi još uvek pričaju samo sa sobom na ulici. Oni najsiromašniji prate nekog turistu ne bi li iskamčili koji dolar. Treba da ih vidite kada vam vraćaju kusur od pedeset dolara ili ono komešanje kada razmenjujete novčanicu od 100 dolara.
Svaka porodica koja drži do sebe ima pomoć jer dete koliko god je odraslo ne možete puštati da ide samo do škole i nazad. Strah je nešto sa čime ovde sva deca rastu od malena, pa nije čudo što se Njujorčanima drugi deo Amerike čini pomalo dosadan. Samo u pričama izgleda privlačno usamljeno ostrvo sa palmama. Njujork živi od neuroze, rada, uspeha i para. Biti siromašan ili bolestan i star je u Njujorku više nego strašno.
Tek sam sada otkrila put dijamanata na 48. ulici. Toliko puta sam tuda prolazila, a tek sada zapazila da je čitava ulica prekrivena draguljima i dilerima koji znaju vrednost svakog blještećeg kamička na ruci žene koja ovde drži do sebe. Ulicu poseduju Jevreji, prepoznajete ih po dve kovrdžave lokne koje im padaju niz lice. To su oni ortodoksni, najveći umetnici u brušenju dijamanta. Jedan broj je ovde u Njujorku, drugi u Tel Avivu, a treći u Amsterdamu. Nema dijamanta koji vredi, a da nije prošao kroz njihove ruke. Tu se može prodati nakit, ako ste ostali bez para, ali za njega dobijate trećinu vrednosti. Možete novac i uzeti na zajam, ali ćete ga vratiti sa velikom kamatom. Danju 48. ulica vrvi, a uveče je avetinjski prazna. Izlozi su pusti, sve je u sefovima.
Ja ugovaram sa neumornim i ljubaznim sekretaricama svoje zakazane i nezakazane intervjue i po ko zna koji put konstatujem: Kome treba sva ta jurnjava i dokazivanje?
Verovatno najviše meni. Jer, u radu je spas.
(Mira Adanja-Polak, „ZaM“, 22. april 1991)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.