Nepodnošljiva lakoća prodiranja

 06.07.1990
Autor: Mirjana Radošević, "TV revija"

Kako se novinarka TV Beograd zadržala u kratkom i oštrom razgovoru sa Raisom Gorbačov, kako se našla na desetom mestu liste putnika „spejs šatla“, kako funkcionišu njene jevrejske i druge veze, i zašto joj kolege zavide, nemajući načina da se posvađaju s njom.

Možda neko neće da poveruje, ali Mira Adanja-Polak nije dala više od pet intervjua. Više voli da ona pita. Kako uspeva da uvek ode na pravo mesto ili da razgovara sa pravim ljudima, uvek pre svih? Na Berlinskom zidu je bila pre svih. Njena je prva „rupa“.

„Onog trenutka kada se na jednom mestu nađe jako mnogo novinara, mene to ne interesuje“, kaže Mira Adanja-Polak. Bila je na licu mesta u San Remu kada su izmeštali posmrtne ostatke kralja Nikole. Prva je to zabeležila, ostalo je po njoj bio samo „transport“.

Doživela je da joj Saša Zalepugin drži svetlo dok je ona radila! Mira Adanja-Polak radi i za njega. Tada u Londonu ona mu je bila organizator, Saša – osvetljivač! Nekoliko puta je bila gost u američkoj emisiji „Panorama“. Sada je pozvana da popuni formular za enciklopediju ličnosti koje su uspele u svom poslu a to je imalo međunarodnog odjeka.

Mira Adanja-Polak, novinar Beogradske televizije, svetski putnik. Kako uspevate u tome?

– Uvek trčim tamo gde je žarište, ali žarište koje je unapred, bar pet-šest meseci pre drugih. Ja stvarno nemam šta da tražim tamo gde se nalazi dve hiljade novinara. Odlazim vođena čistom intuicijom. Već u startu, verovatno zbog selektivnosti mojih roditelja, morala sam da naučim da procenjujem i analitički mislim. Čitajući informacije mogu da izvršim neku vrstu predviđanja. To se pokazalo sa Berlinskim zidom, sa grofom Fon Štaumfenbergom, sa intervjuom sa Eli Vizelom o holokaustu pre pet godina.

Sudar sa Raisom

Nekad vam se zamera i izvesna agresivnost kao, recimo, u susretu s Raisom Gorbačovom u Narodnom mzeju u Beogradu?

– Ja svoj stav prema gospođi Gorbačov zadržavam i danas. Ne mislim da su to jako velike promene koje su tamo urađene. Gospođa Gorbačov i ja se znamo odranije. Mi smo se srele prvi put u Londonu, gde se gospođa Gorbačov potpuno drugačije ponašala nego u Beogradu. Bila je drugačije obučena, imala drugačiji način nastupa sa novinarima…

Opušteniji?

– Ne, snishodljiviji, nežniji, želela je da se dopadne. Ovde se nije trudila. Ja sam, verovatno, vrlo spontano reagovala jer sam očekivala istu vrstu kontakta, kao u Londonu a dobila sam nešto potpuno različito. I pošto sam bila pri tom pritisnuta svim mogućim obezbeđenjem koje je došlo sa njihove strane na teritoriju moje zemlje, na šta sam uvek jako osetljiva, u situaciji kada njihovo obezbeđenje isključuje svetlo i kameru, ja sam reagovala kako sam reagovala. Mada jeste moglo da bude i izmontirano, ali ja to nisam montirala.

Često vas šalju da budete i „presretač“ na aerodromu poznatih ličnosti iz sveta?

– Niko mene ne šalje.

Tražite da idete?

– Ne, sama odem. Ekipa nikad nije problem.

To su obično samo informativni razgovori, ne pripremate se za intervju.

– Tačno. Ja prepuštam takozvano „visoko“ ozbiljno novinarstvo onima koji pišu razne feljtone, koji „češljaju“ istoriju, koji u svom novinarstvu imaju potrebu da pokažu kako mnogo znaju. Nema potrebe da demonstriram svoje znanje. Ja smatram da se to podrazumeva kod osobe koja je školovana. Ja nemam komplekse da sam, na primer, došla iz porodice koja nije mogla da mi da znanje, da sam živela na nekoj periferiji, ja sam vrlo dobre škole završila da bih, po rečima mojih roditelja, otišla u zanimanje koje ne služi na čast kuće. Jer ja sam prvo morala da se izborim u okviru svoje porodice za neki prioritet. Pre mene su i moja sestra i moj brat i po kvalifikacijama i po stručnosti. Ja sam najneuspelija baveći se zanimanjem za koje ne trebaju neke velike škole. Morala sam da završim i fakultet, da se silno dokazujem da bi me pustili da odem u novinarstvo.

U Rusiju – slobodno

Koja vas je ličnost impresionirala?

– U dilemi sam da li da kažem nešto što će se dopasti čitaocima ili ne, ali ja nikad nisam fascinirana svojim sagovornicima. Više volim da pričam sa prijateljicom, da iskomentarišem neku najobičniju glupost, da pročitam neki „ljubić“, dakle sve nešto veoma jednostavno. A poznate ličnosti ja gledam da dobro iskoristim. Ja se uvek prema njima postavljam ravnopravno. Ja ne mislim da oni meni nešto čine, jer svaka osoba koja daje intervju mora da za to ima neki interes. Kao što ja sada imam interes da izađe ovaj intervju, jer je to plus za moju emisiju koju sam snimila u Izraelu, i koja će biti emitovana 2. jula na Prvom programu, o najvećoj migraciji koja postoji u novom svetu. Migraciji Jevreja iz Rusije u Izrael, događaju koji više kazuje nego svi razgovori Istoka i Zapada. „Šalom, ili dobrodošli“ ili „Ruski Jevreji u Izraelu“ je naziv ove emisije u mojoj seriji „Ekskluzivno“. To je serija o Rusima, iako nikad nisam bila u Sovjetskom Savezu. Nikad. Ali ja pre svega imam slovensko srce, pa onda jevrejsko. I za mene je najveća tragedija jednog naroda, tragedija ruskog naroda. Mislila sam da će Gorbačov uraditi nešto za tu rusku emigraciju kako je na Zapadu uradio Vili Brant.

Kako to da do sada niste otišli u Sovjetski Savez a na spisku ste među prvim putnicima za „spejs šatl“?

– Jednom je ruski ambasador rekao za mene da bih ja i kad bi me zatvorili u telefonsku govornicu, pravila rubrike. Želim slobodno kretanje. Imala sam nekoliko poziva, ali ja hoću potpuno slobodno kretanje. Dok to ne dobijem, ne idem.

Zar to nije izazov?

– Nije za mene, ja volim slobodno kretanje.

Porodične veze

Da li je istina da ste na spisku prvih putnika „spejs šatla“?

– Jeste.

Koja ste po redu?

– Deseta.

Da li je to ekipa novinara?

– Nije. Ja sam to dobila po drugoj liniji, po liniji prihvatanja nekih određenih imunoloških ispitivanja gore u kosmosu. Jer ja ako ne mogu po novinarskoj, idem po drugoj liniji. To je projekat gde bi prvi put u životu trebalo da imam saglasnost porodice.

Mira Adanja-Polak ne voli da razgovara o prošlosti, o razgovorima i emisijama koje su bile: bilo da je reč o Markesu, sa kojim je razgovarala u Sao Paulu pre nego što je dobio Nobelovu nagradu, sa Gremom Grinom, sa Karterom, ali nije bila ni u Kini, ni u Africi…

– Volim da dođem do velike stvari u takozvanim velikim demokratskim zemljama. Gde je navodno sve otvoreno. Volim da u Americi uzmem nešto što niko nema. Volim da, na primer, u Velikoj Britaniji otkrivam – podmornice. Ono gde ne može da se ide, a navodno sve može. Za novinara nema slobodne zemlje, svaka zemlja štiti svoje interese. Mi se samo igramo određenih slobodarskih igara. Međutim, u svemu je potrebno i nešto što se zove novinarska sreća. Ja odem privatno u Dansku, i u njoj se sudare tankeri! U Danskoj, u kojoj se već trista godina ništa ne događa. Ta novinarska sreća je velika stvar koja me prati. Za mene je centar sveta, međutim, uvek bio i ostaće – London. Tu nema boga. Tu se susreće Istok i Zapad, to je najteža zemlja za novinarstvo. Nema teže. Tamo možeš da imaš koliko hoćeš para, da stanuješ u najelitnijem delu, a to ti ne daje nikakvu „propusnicu“. Moj princip je da uvek odsedam u najboljim hotelima.

Ko to plaća?

– Ženu koja izgleda kao ja, ljudi to ne pitaju. Ako ne može da obezbedi nekoga ko će da sponzira sve njene zahteve… Ja uvek nađem načina.

Mnoge vam kolege zavide na tome?

– Ja mislim da mi zavide na nečem drugom: ja nemam nikakvih obračuna ni sa kim, i ni sa kim nisam ni u kakvom ratu. Imam duševni mir, na tome mi zavide, i na istrajnosti da izgrađujem do perfekcije ono što hoću da uradim. Imam kolege koji me čekaju u inostranstvu, imam televizijske kuće koje mi izlaze u susret sa čitavim studijima koje mi stavljaju na raspolaganje. Stalno sarađujem sa londonskom televizijom. Ali nemam nikakav recept, svaki događaj mi je nekakva druga receptura. A kad je reč o „vezama“ u svetu i ovde, onda su tu najviše učinili moji roditelji. Kad mi je majka umrla, mislim da je tada umrlo i mecenstvo, jer naša kuća je bila otvorena za vrhunske umetnike ne samo naše već i iz sveta. Dolazili su nam na večere. Otac i majka su mi sve trasirali: mi svi jedan za drugog radimo. Međutim, reći ću i nešto drugo, kakve su te moje „veze“. Podsetiću te da si mi dala telefon Danila Kiša u Parizu, i rekla mi doslovno: „Miro, idi kod Danila, razgovaraj sa njim, mislim da bi ti sa njim napravila jedan izuzetno topao razgovor, mislim da bi tebe primio“. To je bilo doslovno tako. Bila sam u Parizu i donela intervju i svi su se pitali zašto je on to baš meni dao. Mislili su da je jevrejska veza. Mislili da to sve objašnjava. Ali, moram da kažem da imam i saradnike sa kojima izvanredno funkcionišem.

Da li ste na svim tim događajima nekad bili i u životnoj opasnosti?

– Po meni za novinara postoji samo jedna opasnost: da mu, iz sopstvene ili tuđe gluposti, bude oduzeto pravo da radi. Veće opasnosti od te nema, oduzeti novinaru pravo da radi.

Ostavite komentar

Error! This email is not valid.