Nisam živela svoj život – meni je Tito bio sve

 24.10.2013
Autor: "Novi magazin"

Petnaest godina nakon smrti Josipa Broza, novinarki Miri Adanji-Polak pošlo je za rukom da nekoliko puta poseti Titovu udovicu u njenom “privremenom smeštaju”, u vili u Bulevaru mira u Beogradu. Jovanka Broz bila je svedok najvažnijih događaja u nastanku i razvoju Jugoslavije, a u seriji ispovednih intervjua govorila je o svojoj ljubavi prema Titu, njegovoj smrti, njenoj izolaciji i borbi da dokaže istinu.

Bilo je neophodno da prođe petnaest godina od smrti predsednika Jugoslavija Josipa Broza Tita za moj prvi susret sa Jovankom Broz. Sedela sam u salonu vile u Bulevaru mira u Beogradu i nisam imala ništa manju tremu nego kao kada sam 1975. godine, kao mlad novinar, kao bez glave otišla u Novi Sad na otvaranje „Dečjeg sela“, procenivši da bih mogla da se probijem do nje. Mirko Milutinović, čovek iz protokola Josipa Broza, omogućio mi je da joj se fizički približim u zgradi Skupštine grada Novog Sada. Obratila sam joj se lično, najsmešnijom rečenicom u svojoj novinarskoj karijeri: „Molim vas da me ne odbijete za intervju, došla sam iz daleka, čak iz Beograda…“

Nakon intervjua, neki ljudi su uzeli trake, preslušali ih i ja sam do Beograda donela prvi intervju, sa nekoliko rečenica, objavljen u tadašnjem centralnom dnevniku. Nacija je prvi put čula glas Jovanke Broz, a ja sam od tada imala samo jednu želju – da se sa Jovankom ponovo vidim.

TOPLINA I SRDAČNOST: Dugo sam čekala taj susret. Čovek koji je čuvao Jovanku dao mi je posle upornih molbi njen broj telefona i rekao: “Vi zovite, pa ako prihvati da vas vidi, ja nemam ništa protiv.”

Preko pejdžera sam dobila poruku da dođem u jedan zemunski restoran u kojem sedi baš ona i da mi je to „prilika“. Doletela sam, ali nisam primetila nikakvo neobično uznemirenje, niti bilo koji znak da je Jovanka Broz tu. Zapazila sam je u jednom ćošku, okruženu razdraganom porodicom. Prilazim. Neprijatno mi je jer ručaju. Porodica je na mojoj strani, dobijam isti onaj telefon koji sam već imala, ali ga nikada nisam okrenula, i zakazujem posetu.

U trenutku kada je moj taksi stao ispred vile, zaustavio se još jedan automobil. U vilu je ušao čovek u plavoj košulji – isti onaj koji će mi kasnije otvoriti kapiju kada sa buketom cveća budem ušla u dvorište.

Petnaest godina prosto ju je izbrisalo iz naših sećanja i sa novinskih stubaca, ali njeno lice koje mi se smešilo izgledalo je nestvarno. Njena crna kosa, savijena u prepoznatljivu punđu, nimalo nije izgubila na sjaju. Pokreti su joj ženstveni i otmeni. Uzdržanost jeste njena karakteristika, ali toplina i srdačnost su autentični.

Sačekala me je domaćinski, toplo, sa divno serviranim sendvičima, čajem, tortom i ponudom da pojedem sladoled ako želim. Posmatrala sam kako vešto i sa mnogo stila poslužuje čaj, kako znalački nudi mleko ili limun. Prinosi mi čaj. Imam jasnu sliku – Jovanka je isto tako prinosila čaj i maršalu. Tada su razgovarali. Bila mu je najbliža. Jedina ga je poznavala.

Kaže mi je da je dobijala moja pisma i poruke koje sam slala preko ljudi za koje sam verovala da su s njom u kontaktu. Sećala se da sam joj prišla te 1975. godine u Dečjem selu u Sremskoj Kamenici.

Vila u kojoj je stanovala bila je prostrana i u to vreme lepa. Pripada državi, a ranije je služila za reprezentaciju. Lepo je uređena i prepoznajem nešto od ukusa nekadašnje prve dame koja je na isti, prepoznatljiv način uređivala i rezidenciju u Užičkoj ulici broj 15. Zavese su navučene na svim prozorima. Jovanka kao da ne želi da gleda kroz prozor.

“Dugo nigde nisam izlazila”, svedoči. “Pitate zašto? Zato što čak nisam imala šta da obučem kad sam došla ovde. Ponela sam samo crninu, pošto su me na brzinu izbacili iz kuće. To je bilo ono proleće ili leto, a kad je došla zima, već sam bila u mogućnosti da malo izađem, jer sam taj šok nekako preživela. Meni su i sva dokumenta bili uzeli kada su provalili u moje prostorije. Onda su zaplenili sve, do telefonskog imenika. Ovde sam došla a da nisam imala nijedan broj telefona da se nekome javim. Ja te brojeve telefona nisam pamtila, jer nisam imala potrebe za tim. Bila je to kompletna izolacija. Bila sam okružena sa nekih petnaestak milicionera i sve što je dolazilo oni su budno motrili i vrlo retko su propuštali bilo koga. Živim sama, a ljudi koji su zaduženi da me čuvaju dolaze i odlaze. Na početku je bilo osam policajaca, ali nije bila jedna žena da mi pomogne da spremim kuću.”

Pitam je da li sama ide u kupovinu. “Da, imam tu u blizini dve-tri male prodavnice. Najčešće mi pomaže rođaka. Organizovala sam tako da mi ona ponekad nabavi ponešto od robe koja može da stoji, kao pirinač i neke takve stvari, ili odem ja s njom, pa u kola.”

Prepoznaju li vas ljudi?

“Uvek, i skupljaju se. Puno se skupljaju oko mene kad se negde pojavim. Nemaju nikakvu zadršku, naprotiv, zastanu i kažu: ‘Drugarice Jovanka, kako ste?’ Kada hoću da izađem, treba da obavestim ljude koji me čuvaju i onda odlazim obično do mojih rođaka, koje najčešće viđam, i do nekih prijatelja. Ponekad izađem u grad da pogledam neke izloge i krećem se uglavnom u okviru ove bašte koja je opasana visokim zidom. Obilazim Titov grob. Ranije niko sa mnom nije razgovarao i nikada nikoga nije bilo kad bih dolazila. Sada se desi da kada ja dođem, tamo bude nekih čuvara i da mi upute poneku reč i kažu ko je dolazio. Ja sam komunikativna i volim da razgovaram s ljudima. Moj izgled je možda bio odbojan jer sam se tako štitila od ljudi oko sebe. Bila sam supruga maršala Tita. Sada, kada mi se sve to događalo, ja sam odlučila da živim iz inata – moram sve da izdržim jer će se na kraju videti da sam bila u pravu u mnogim stvarima.”

“Zatvarajte, ide Jovanka”

Jedanput sam otišla da obiđem Titov grob i bila je tu neka delegacija. I sad, ja sam došla, a još se zadržala ta delegacija. Mimoišla sam se s njima i stala pred kućom. Iz kuće je neki Luka Perišić, koji je valjda bio postavljen za domaćina, počeo da viče osoblju: „Zatvarajte, ona dolazi“. I one žaluzine i ono sve preda mnom zatvara se kao da sam ja neki razbojnik koji će sad ići da pljačka tamo. Drugi put sam slučajno isto tako ušla u Titov kabinet. I sad, ja nailazim, a tamo vidim neku komisiju. Valjda je nešto pregledala, tada nastade tutnjava: „Zatvarajte, ide Jovanka“.

Njena sudbina me je dirala i nisam želela odmah da zaronim u pitanja na koja samo Jovanka Broz ima odgovor. Pokušala sam, dok je sedela ispred mene, da je vratim na pijedestal koji su joj dodelili kao mladoj partizanki samo da bi vodila računa o maršalu Titu.

Vremenska distanca nije otupela sećanja i emocije. Još zna da se koketno nasmeje i kaže da je razlika u godinama između nje i Tita bila vrlo velika, da ispriča kako je jednom rekla Kardelju, Titovom najbližem drugu, kako ona stoji iza Tita i da ona sve čini da njemu bude dobro. Seća se kako je Kardelj bio začuđen njenom hrabrošću da tako nešto izjavi. Kaže da sedamnaest godina nije bila na letovanju. Želela je da ode do Splita dok još nije počeo rat jer zna da se tamo izdaje neka državna vila. Želela je, svojevremeno, da ode na Brione, ali ni tamo nije bila poželjna. Vezana je za Beograd i poneki put s rodbinom ode van grada.

ODNOS SA TITOM
: Svaki put kada bih se vratila sa nekog putovanja donosila sam joj poneki znak pažnje, razmišljajući šta bi je obradovalo. Iz Londona sam joj jednom donela dobar čaj i fin keks, drugom prilikom očišćenog fazana i malo guščije džigerice. Tada se slatko nasmejala i rekla: “Da samo znate kako to dugo nisam jela”.

U posete kod Jovanke Broz dolazila sam više puta. Poslednja tri susreta beležila sam sama fotoaparatom. Naša viđanja bila su u razmacima od po dva meseca jer sam u međuvremenu često putovala. Razgovarale smo o običnim stvarima, a sve sam beležila na malom magnetofonu, pripremajući se za snimanje televizijske emisije do koje nikada nije došlo.

“Nikada nisam mislila o budućnosti”, govorila mi je. “Toliko puta meni moji rođaci, poznanici, prijatelji kažu: ‘Pa što se nisi pobrinula, pa što sebi nisi nešto obezbedila?’ Ali, evo nešto iskreno da vam kažem. Nikada nisam poželela, na primer, da gradim za sebe nekakvu kuću ili nešto. E sad, i da sam napravila ovde na Dedinju kokošinjac, rekli bi da je to vila na Dedinju i uzeli bi je. Mislila sam da će ovo društvo, valjda, ceniti nekada i te moje zasluge, ako ih je bilo. Jer, koliko sam ja mogla, znala i umela, trudila sam se da za ovu zemlju i za ovaj narod nešto doprinesem.”

Nikada nisam imala dilemu u vezi s njenim odnosom sa Titom. Bilo je jasno da su se iskreno i duboko voleli i da nikada nije bilo loših aluzija niti ružnih reči.

“Mene je mnogo pogodila smrt moga muža. Meni je Tito bio sve. Volela sam ga. Nisam živela svoj život već sam uvek stajala iza njega jer sam mislila da tako treba. Imala sam samo njegove prijatelje, ali ne i svoje. Ja sam bila Titova žena i sa tim sam živela. Žena književnika Krleže Bela Krleža bila je starija od mene i često mi je govorila neke stvari i savetovala me je da mislim o sebi i o svojoj budućnosti, ali ja to tada nisam razumela. Ja sam samo igrala na jednu kartu: da sam supruga maršala Tita. Nikada nisam verovala da može da mi se dogodi to što mi se dogodilo.”

Govorila je da je jedina istinski poznavala Tita. “On nikome nije dao da dođe blizu. Imao je običaj da prasne i tada bih mu se sklanjala sa očiju. Kada bi bio ljut na neke od svojih saradnika, prvo bi se na meni iskalio. Kada bi se smirio, kao da nikada ništa nije bilo. Imao je običaj da uvek kad je nešto tako delikatno, to strpa meni u torbu jer ja ću to čuvati. Večito sam nosila tako nekakve torbice i sad on to meni stavlja unutra i onda idemo na ručak sa strancima ili na neke sastanke.”

Interesuje me može li da se seti Titovog odlaska u bolnicu u Ljubljanu?

“Ne, jer ja nisam bila tamo kad se to odlučivalo i kad se to događalo. Samo mi je rečeno da će Tito ići na operaciju noge. Tada sam bila u kući u Užičkoj. Tita su stalno vodali amo-tamo. Šetali su ga po celoj zemlji samo da se ne bi slučajno desilo da se sretnemo. Sećam se jedanput, Tito je dolazio u kuću. Bio je tu jedan Kostić, ordonans ili sekretar, i on ide ispred njega, a ja sam u kući. Imala sam jednu kancelariju, a do nje je bila biblioteka koja je delila Titov kabinet i tu moju kancelariju. Ulazi Kostić, molim vas, zatvara sva vrata do mene da slučajno ne bi došlo do nekog kontakta između nas. To je bilo baš poslednje.”

Možete li da se prisetite trenutka kada ste čuli da je Tito umro?

“Teško je sada tako. Meni je to saopštio sekretar komiteta iz Hrvatske Dušan Dragosavac. Došao je samo na trenutak, bila sam u salonu u Užičkoj. On se najavio preko dežurnog oficira i onda kad je ušao nije rekao Tito je umro ili slično, već: ‘Ono je gotovo! ’Ah, kako sam se osećala? Ne znam ni sama kako sam se osećala. Dok je bio u bolnici, nisu mi dozvoljavali nikakav pristup. Oni su jednostavno, što kažu, udarili rampu i rekli da sam ja ta koja će ga uznemiriti.”

RASPAD DRŽAVE: U prvom trenutku nije se plašila za sebe. “Nije mi bilo ni na kraj pameti. Prva misao mi je bila – šta će se sad desiti sa tom našom zemljom. I sam Tito je pokazivao strahove po tom pitanju. Ne znam, zapravo, godinu kada je to bilo, ali pre dolaska na čelo partije slovenački funkcioner Stane Dolanc držao je govor negde u Mariboru, čini mi se, sastavu oficira. Govorio je kako treba služiti vojsku u svojoj republici, da komanda treba da bude na slovenačkom. Titu su dostavili jednu zabelešku o tome i Tito mi kaže: ‘Evo, tamo neki Dolanc ne da hoće da razbije vojsku, već hoće da razbije zemlju’. On nije poznavao Dolanca, uopšte nije znao ko je. Nedugo posle odlazimo negde kod Maribora na lov na puhove. Tamošnji rukovodioci nalože jednu ogromnu vatru i ti se ljudi postroje oko te vatre da se mi s njima pozdravimo. I sad predstavljaju nam te ljude i kažu Titu da je to Dolanc. A ja zapamtila to ime iz depeše. Ja upozorim Tita kad smo već prošli. Kažem: ‘Evo, to ti je tamo neki’. ‘Koji’. Pa, kažem, eto taj što tamo sedi. ‘Ma nije valjda’. Od tada uopšte nije mogao, niti je želeo da sretne, niti da čuje za tog čoveka. I sad se ja pitam kako je i na koji način Dolanc došao na čelo partije?”

Koliko vi imate tajni i da li je to precenjeno ili vas zato čuvaju što bi neka vaša svedočenja mogla da obrnu tok istorije – pitala sam je.

“Ta moja svedočenja, da su data u pravi čas, mogla su obrnuti kompletno ovo što se događalo kod nas, ali toga sada više nema. Mnogi su radije mislili da sam ja smenjivala Titove saradnike i mene okrivljavali, ali to je isključivo činio on sam i niko više. Pripisivali su mi mnogo toga. Da sam ruski špijun, pa da sam američki špijun, pa da radim za Hrvate. Uvek su me blatili. Nikada nisam bila dovoljno dobra Srpkinja. Nisu mi verovali i ja sam čitav život s tim živela”.

Soba u kojoj smo sedele bila je hladnjikava, žalila se na slabo grejanje, a ja sam joj ponudila da odem i pokušam da joj to nekako sredim u razgovoru sa ljudima koji održavaju njenu zgradu. Tada mi je kazala: “Nemojte da idete, tamo rade ljudi koji su ranije radili kod Tita i mene, a ja nisam baš uvek s njima bila dobra, pa mi to sada oni vraćaju”.

Čovek koji je čuvao vilu nije me dirao. Ne verujem da je bilo kome rekao da sam dolazila. Bio je dobroćudan i imala sam utisak da mu nije baš najjasnije zašto je tu. I zaista, zašto je ta žena bila zatočena i držana u izolaciji tolike godine?

IZOLACIJA I PROGON
: “Petnaest dana po smrti moga muža, bila sam u našim odajama u Užičkoj. Odjednom su upali neki ljudi koji su počeli da se raspoređuju po našim sobama. Dvojica su došla i rekla mi da moram sve naše stvari da im predam, bez pogovora i otpora. Rekla sam da to neću da učinim bez službenog naloga. Tada mi je jedan od njih pokazao svoju ličnu kartu, ali ja nisam nju ni pogledala i tražila sam samo nalog koji nisu imali. Tražili su da im predam ključeve, inače će početi da razvaljuju. Iza vrata se nalazio telefon i ja sam brzo pozvala svoju sestru. Ni sama ne znam kako je uspela da se probije od obezbeđenja i kako je došla. Nas dve su sklonili i okružili ljudima koji su nas tu držali izolovane, dok su drugi sve uzimali i odnosili iz naših ormana. Silom su me odveli iz kuće u kojoj sam provela trideset i pet godina i uveli u ovu vilu na zadnja vrata. To je ostao moj privremeni smeštaj. Odnosili su se prema meni na najuvredljiviji način.”

Govorila sam joj da želim da zabeležim kamerom ono što je istorija i što samo ona zna. Kada sam joj pokazala intervju koji sam s njom objavila u engleskom magazinu "Rojalti", pogledala ga je i bilo joj je drago, ali nikada nije pokazivala niti posebno ushićenje niti bes u komentaru nekih situacija.

Bila je puna poverenja, a naši razgovori nisu ulazili duboko u politiku, niti u te zamršene odnose. O odlascima kod Jovanke Broz baš nikome nisam govorila. Molila sam je da to ostane tajna jer sam po svaku cenu želela da bez pritisaka završim započeto.

Jednog dana ja više nisam mogla do nje i to sam razumela. Čudilo me je kako sam uopšte uspela da te naše susrete održim van očiju onih koji su bili tu da paze.

Poslednji put kada sam bila, osetila sam nešto u vazduhu i upitala “da li vam je neko dolazio iz ove moje branše”. Dosta se snebivala i rekla da su bili neki stari poznanici. Znala sam da je ono što imam konačno. Znala sam da ne smem da čekam.

Tako je nastala emisija “U poseti Jovanki Broz”, gde su delovi razgovora snimljeni na malom magnetofonu koji je bio samo pomoć za moguću televizijsku emisiju.

Za mene je to bila i ostala autentična prva ispovest žene Josipa Broza Tita jer sam je tada i sada samo tako doživljavala – i saznala mnoge tajne koje samo čovek koji voli jednu ženu njoj poverava. Njena torbica u koju je Tito uvek stavljao sve poverljive papire mnogima će ostati nedostupna.

Na kraju poslednjeg susreta pitala sam je: “Da li smo mi sada same?”

“Ja to nikada ne znam. Ovde svi imaju ključeve. Dolaze i odlaze kad hoće. Sada ne znam ima li koga.”

Kada sam krenula, pošla je sa mnom niz stepenice. Otvorila je kapiju. Provirila sam napolje, nije bilo žive duše. Drvoredi na Bulevaru mira nisu umanjivali letnju jaru. Na samoj kapiji upitala sam je zašto nas dve sada ne bismo otišle na kafu. “Ne sada, ne danas, to nikako ne bismo mogle sada”, rekla je. Zašto, pa nikoga nema?

“To se ne može.”

Daje mi ključ od kapije da je ja zaključam sa spoljne strane. Ključ sam bacila nazad preko visoke ograde.

8 komentara

  1. Alexandar Sokolov
    |

    Velika Vam hvala za ovu izuzetno interesantnu priču o Jovanki. Još uvek čuvam kod kuće fotoalbum iz 70-ih „Njihovi dani“ (poklon jugoslovenskih prijatelja) koji ću sigurno predati u fondove Ruske nacionalne biblioteke u Peterburgu. Još jednom hvala, gđo Adanja-Polak.

  2. Snežana Nikolić
    |

    Poštovana, divim se Vama i Vašoj karijeri i Vašoj skromnosti i elokvenciji.

  3. Snežana Šerer Ristanović
    |

    Draga gospođo Miro, Vi ste oličenje jednog velikog na prvom mestu čoveka kojem s poštovanjem kažem da ste jedinstven novinar u celom svetu, a ipak ste naši, naše bogatstvo koje bi svi poželeli da mogu da imaju u svojoj sredini. Hvala Vam što postojite. Ono što ste Vi postigli to nikada više niko neće moći kao Vi! I Jovanka je bila jedna velika, jaka ličnost, a ipak samo žena, dostojna divljenja, supruga vladara jednog naroda koji je Tito podigao na pijedestal, i da nije bilo njega, možda danas niko i ne bi znao za nas. Da li će ovaj narod ikada naučiti da ceni vrednosti, a ne da pljuje po njima?

  4. Slađana Knežević
    |

    Gospođo Adanja-Polak, Vi ste jedno divno stvorenje koje je oličje prave dame, obrazovane i duševne, za našu zemlju i ceo svet. Redovno gledam Vaše emisije. Intervju koji ste odradili sa pok. Jovankom Broz je od velike dragocenosti i značaja za našu zemlju. Veliki pozdrav i puno sreće u daljem radu.

  5. Radojka Bosanac
    |

    Poštovana gospođo Adanja-Polak,
    Izuzetno cijenim Vaš način rada, Vašu osobnost, pa ako hoćete, i Vaš topli ljudski osmijeh koji Vam sigurno otvara i „željezna vrata“.Čini mi se da ste jedino upravo Vi bili dostojni razgovora sa prvom damom, nažalost, uništene naše domovine Jugoslavije. Gospođa Jovanka nikako nije zaslužila svu ovu veliku patnju i nepravdu. Zadovoljstvo mi je gledati Vaše emisije, jer su Vaši prilozi toliko autentični i posebni… Svaka Vam čast.
    S poštovanjem!

  6. Nebojša Damjanović
    |

    Ne znam, nikad nisam voleo nešto posebno Tita, ali ovoj ženi, Jovanki Broz, verujem, intuicija šta li je, ali je tako. A što se tiče Vas i Vaših emisija i intervjua koje pravite sa svojim sagovornicima, bilo stranim, bilo domaćim, mogu reći samo jedno – savršeni su i neverovatno zanimljivi, niko na takav način ne navodi sagovornika da nam se poveri kao što to činite Vi. Svaka Vam čast. S poštovanjem.

  7. Marina Jovičić
    |

    Poštovana gospođo Adanja-Polak,
    Oduvek sam se divila Vama i Vašem radu kao novinara. Po opisu kako i koliko dugo ste radili intervju sa gospođom Broz sve je izgledalo kao nekakva nemoguća misija. Zahvaljujući Vama saznali smo neke stvari koje možda i nikada ne bismo čuli, videli, pročitali… Uspeli ste da nam otkrijete delić jedne životne sudbine koja će uvek biti intrigantna za sve nas koji smo rođeni i živeli u jednoj državi koje više nema.

  8. Đorđe Grković
    |

    Gospođo Adanja-Polak!
    Svaku subotu gledam Vašu emisiju. Vaši prilozi su super! Prava dama ste!
    Što se tiče moje zemljakinje gospođe Jovanke Broz, nije zaslužila to što joj se dogodilo. Ponekad vjerujem da pravda pobjeđuje. Sada to više ne vjerujem. Svijetom vladaju jaki i bogati, oni o svemu odlučuju, a pokvarenosti nema kraja.
    Srdačan pozdrav!!!

Ostavite komentar

Error! This email is not valid.