Strah od pedesetih

 25.01.1995
Autor: Mira Adanja-Polak, "Politika"

Mladost i lepota ne traju dugo. Zato žene moraju da imaju sopstvenu moć, moć koja proizilazi iz ekonomskog i političkog uspeha, da budu značajne i u kulturi, a ne da zavise samo od moći zaljubljenog muškarca. To je veoma kratka i relativna vrsta moći koja na kraju i nije baš zadovoljavajuća. To je moć roba, prelepog ali, ipak, roba – kaže slavna spisateljka Erika Džong.

Kao svi pisci i ljudi od sujete i Erika Džong želi da se dopadne. Na zakazani intervju dolazi u mini suknji tačno u minut. Dolazi sa svojim šminkerom koga ja plaćam. Zaintrigirana činjenicom da se njena knjiga „Strah od pedesetih“ pojavila i kod nas bila je više orna za ćaskanje nego za intervju s predumišljajem. Naš susret zabeležen je na video traci onako kako će teći večeras u dokumentarnoj seriji „Ekskluzivno“, na Drugom programu Televizije Srbija.

Kada ste napisali ovu knjigu, da li ste zaista osećali strah od pedesetih? Svakako vas neću pitati koliko imate godina.

– Svaki rođendan koji u sebi sadrži okrugao broj godina veoma je šokantan. Tada mislimo da će se sve u našem životu izmeniti svejedno da li se radi o 30, 40, 50, 60. ili 100. rođendanu. To nije tako! To je predubeđenje koje je zastrašujuće, ali stvarnost je vedrija. Tu nema straha – kaže Erika Džong.

Veoma je zanimljivo da mlada osoba od 25 do 28 godina, verovali vi to, Erika, ili ne, u stvari, zavidi ženi kao što ste vi? Znate li to?

S izgubljenom lepotom nestaje i moć

– To nisam znala. Mnoge mlade novinarke dolaze da me intervjuišu i kažu mi: „Vi ste tako smireni i bezbrižni, vaš život je dobro organizovan, imate muža i ćerku“. Tada ih upitam: „Koliko imate godina?“ Odgovaraju „25 ili 35“. Kažem im tada da je to veoma buran period života, da je to vreme ogromnih „prevrata“ koji s godinama nestaju – nastavlja Erika Džong.

Ne bih mogla ponovo da imam 25 godina. A vi?

– Razmišljam o tome kakva sam bila sa 25 godina? Te godine za mene predstavljaju produženu adolescenciju. Burne godine. Nisam mogla da se odlučim da li ću da budem pisac ili ne. Bila sam primorana da objavim sa 27 godina prvu knjigu poezije i ispunilo me je osećanje nezadovoljstva i konfuzije.

U svojoj knjizi puno ste pisali o prolasku žene kroz sindrome klimaksa. Kako vi prevazilazite sve te uspone i padove?

– Mislim da se žene prirodno boje starenja jer to u našoj kulturi povlači i gubitak moći. Veći deo moći još dolazi kroz muškarce, plašimo se kada izgubimo privlačnost, jer tada gubimo i moć. To nije opsena, to je stvarnost. Žene gube moć kada izgube mladost i lepotu.

Moć roba

– Sve bi to bilo drugačije kada bi imale sopstvenu snagu i političku i ekonomsku – nastavlja slavna književnica. – Zaista se moramo i za to izboriti, jer se tada ne moramo plašiti godina. Na neki način strah žene u tim godinama je i opravdan, jer ako je navikla da moć crpi iz činjenice da je najmlađa devojka s minićem u nekoj prostoriji, tada zaista gubi moć.

Ali to ne može dugo da traje?

– To zaista ne traje duto i zato kažem da moramo da imamo sopstvenu moć, moć koja proizilazi iz sopstvenog ekonomskog i političkog uspeha, sposobnosti da se bude značajan i u kulturi, a ne zavisiti samo od moći muškarca koji je zaljubljen u vas. To je veoma kratka i relativna vrsta moći koja na kraju i nije baš zadovoljavajuća. To je moć roba, prelepog ali ipak roba.

Šta mislite o odnosu muškarca i žene. Da li su u tom odnosu godine uopšte važne. U knjizi opisujete veoma zanimljive odnose, odnose mlađeg muškarca sa starijom ženom. Da li je u vašem slučaju on bio u stanju da vas prati?

– Mislim da bi žene morale da budu otvorene u odnosima sa mlađim muškarcima. Mislim da razlika u godinama ne treba da nas deli.

Vršnjak je najbolji partner

– Otkrila sam da mi najviše odgovara da budem sa osobom mojih godina. Konačno, to je ono što sam želela. Razumemo se u mnogim stvarima – nastavlja Erika Džong. – To nije slučaj kada ste u vezi s mlađim muškarcem. Ono što sam otkrila tokom veze s muškarcem mlađim 15 do 20 godina jeste da je veza u početku zaista dobra. On me obožava više no ijedan muškarac mojih godina. Prvih nekoliko godina ste kao boginja, a zatim različiti životni statusi postaju veliki problem. On želi da nađe svoj identitet i često se oseća kao da je u mojoj senci. Oseća se pregaženim jer moja karijera napreduje, a njegova tada počinje. Počinje da oseća muški nemir. Pita se: „Ko sam, da li sam još nešto osim Erikinog ljubavnika?“ Posle nekog vremena veza postaje nemoguća, jer ako je zdrav, normalan muškarac, tada želi sopstveni identitet i osećaj samozadovoljstva.

Da li ste još u kontaktu sa svojim muževima, ljubavnicima, muškarcima koji su vam nešto značili?

– Da, sa nekim od njih. Prirodno je da sam prijatelj sa ocem moje kćeri. Morali smo da se ponovo sprijateljimo jer moramo da odgajamo ćerku zajedno. Lepo je što smo opet postali prijatelji. Drugi muškarci? Neki su mi ostali prijatelji, neki su sada prijatelji moga muža, a neki su zajednički prijatelji. Sve to zavisi od osobe s kojom su se oženili.

Kako vas prihvataju žene? Da li vam zavide?

– Mislim da postoji ogromna zavist među ženama. Žene su željne slave, ali je retko dobijaju. Žene pisci su zato veoma grube jedna prema drugoj. To izgleda ima neke veze s činjenicom da su žene još zarobljenice. Postoji neka vrsta haremskog sindroma i misle da može samo jedna da bude miljenica. To nije tačno. U svojoj knjizi ja im upravo govorim da moraju već jednom da postanu – saveznice!

Ostavite komentar

Error! This email is not valid.