„Nema intervjua zbog kojeg bih ‘prodala’ svog sagovornika niti reportaže u kojoj ću snimiti ono što mi je on rekao da ne slikam“, kaže poznata novinarka Mira Adanja-Polak, čiju seriju „Ekskluzivno“ gledamo poslednje srede u mesecu na programu TV Beograd.
U 4.30, jednog jutra krenula je iz Londona. Prvo stajalište bilo je Pariz, ostala je jedan i po sat i snimila reportažu za TV Beograd. Na surčinski aerodrom sletela je u večernjim satima, odjurila do svoje kuće i te večeri, već u 20 sati pojavila se na jednoj pozorišnoj premijeri. Ovakav vratolomni tempo spada u gotovo redovne radne dane poznate novinarke Mire Adanje-Polak. Televizijski gledaoci, osim „Beogradskog programa“ utorkom koji uređuje i vodi, imaju prilike da svake poslednje srede u mesecu gledaju njen ciklus emisija pod zajedničkim naslovom „Ekskluzivno“.
Za početak ovog razgovora, molim Vas da kažete šta je bila ideja vodilja kroz sve ove godine novinarstva, kojem ste posvetili svoj život?
– Oduvek mi je bilo važno, kaže Mira Adanja-Polak, da zadržim visoku profesionalnost i da ostanem u profesiji. Strogo sam se čuvala da me neko ne pobrka sa pojmom javne ličnosti. Za to je, naravno, veoma teško izboriti se, jer su kod nas pomereni kriterijumi. Žena novinar uopšte ne mora da bude lepa, niti, kao osoba, da bude napadna. Ona mora tako da radi, da uvek može da se ponovo vrati osobi sa kojom je radila intervju ili pravila reportažu. Znate, nema intervjua zbog kojeg bih „prodala“ svog sagovornika i nema reportaže u kojoj ću snimiti ono što mi je sagovornik rekao da ne slikam. Nijedna suza, nijedan nesrećni momenat ili svađa u nečijoj kući – nije za novinarstvo. Takvo novinarstvo ne upražnjavam.
Kakav osećaj imate kada posle izvesnog vremena ponovo pravite intervju sa istom osobom? Interesuje me to pitanje poverenja koje može da postoji ili ne postoji između novinara i njegovog sagovornika.
– Nekada sam jurila za sagovornicima. Sada je drugačije, oni običio zovu mene. Ako su iz inostranstva, pozovu telefonom ili mi napišu pismo, recimo da će nekoliko dana biti u Budimpešti i da bi želeli da se sretnemo.
Šta vas je sve ove godine održalo u samom televizijskom novinarskom vrhu?
– Mislim da je presudno to što sam uvek okrenuta televizijskom gledalištu. Ono je najmerodavnije. Kada posmatram ono što sam do sada uradila, mogu da kažem da ništa nisam uradila savršeno. Ne bih mogla da izdvojim celinu, već samo segment od recimo dva ili tri minuta i da prokomentarišem: „Vidi, kako je ovo dobro ispalo“. Ne mogu reći: „Vidi što sam ovo dobro uradila“, već „ispalo je dobro“. Nisam uvek zadovoljna svojim razgovorima ili reportažama.
Kakav je osećaj novinara kada, kao što je slučaj sa Vama, radi ono što nosi etiketu „ekskluzivno“?
– Tu etiketu su mi drugi dali. Ja nikada svesno ne idem za ekskluzivnim intervjuima. Uvek nastojim samo da pronađem ono što je interesantno televizijskom gledalištu.
Ko spada u Vašu omiljenu kategoriju sagovornika: umetnici, prinčevi i princeze, ili obični ljudi?
– To su ljudi koje ja nisam nikada intervjuisala – oni su moji prijatelji. Ima ih ovde, ima ih u Engleskoj, u Americi, u Parizu. Njima je stalo da ono što radim bude dobro. To je vrsta pravog mecenstva, što i ja pokušavam da negujem kada su u pitanju osobe kojima je takva vrsta podrške potrebna. Postoje mladi ljudi kojima pomažem. Zadovoljstvo mi je kada dođem na promociju knjige ili premijeru i znam da sam i ja tome doprinela, da to ide ka visinama uspeha. To je za mene plezir, ali je to i moja tajna.
Naporno radite. Kako se relaksirate?
– Znate, živim veoma dosadno. Dosadno, za one ljude koji misle kako treba da živi osoba koja se bavi poslom kojim se ja bavim. Potpuno sam slaba, neuračunljiva i neoprezna prema ljudima koje dugo znam. Imam dugogodišnje prijatelje među onima sa kojima sam išla u školu. Naravno, ostvarujem i profesionalne kontakte, ali to nisu prijateljstva. Relaksiram se tako što ništa ne radim ili menjam dugmad na starom sakou. Prezirem kupovinu nove odeće. Kad stigne neka nova moda ili detalj, teško prihvatam, moram da se „srodim“ sa tim gledajući dotični predmet i, ako mi se mnogo dopadne, onda padnem kao sveća!
Šta Vas čini srećnom?
– Kad se probudim, prva kafa, prvi telefonski poziv, „dobro jutro“ mojih najbližih. Čine me srećnom sitnice, detalji, mali pokloni, koji su korisni. Volim da sednem i popijem kafu sa prijateljicom. Ushićuje me kad kod nekoga prepoznam talenat, ljudske sposobnosti koje su natprosečne. Zapamtila sam misao Koko Šanel, koja je rekla: „Žena koju nikada niko nije voleo i koja nikada nikoga nije volela, živela je promašen život“. Emocija je dominantna u životu čoveka. Fatalnost koju gaje neke nove generacije, koja je uglavnom usmerena na privlačenje suprotnog pola, ledeno je hladna i ostavlja jednu vrlo nezadovoljnu generaciju žena.
Šta mislite o ženama danas?
– Vidim ih kao mučenice. One u životu prolaze kroz dve faze: prva faza je zavođenje, kada ih muškarac sa našeg podneblja zavede kao nijedan na svetu i druga faza kada se za njega udaju. Tada nastupa period realnosti, u kojem on, bez ikakvog objašnjenja želi da nastavi sa starim načinom života, a njoj stvori osećaj krivice da je loša supruga i još gora majka samo ako ima naviku da sa komšinicom pije kafu!
(Svetlana Đokić, „Politika“ 7 TV dana, 1. februar 1995)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.