Gde su ključevi strategije NATO-a?

 15.07.1980
Autor: Mira Adanja-Polak

    Za razumevanje strategije NATO-pakta (verujem, i ma koje vojne strategije) trebalo bi da se "srodite" s nekim terminima s kojima moj domaćin u Vrhovnoj komandi savezničkih snaga u Šejpu, pukovnik Deril, operiše tako da imam utisak kako govori na meni nepoznatom jeziku.

    Smenjivanje slajdova na projektoru prate njegove polurečenice: "Krstareći projektil za bombarder B-52; "Postavljanje projektila "trajdent" 1 u neke od postojećih podmornica do 1981", "Rakete MX"; "Bojne nuklearne glave"…

    Ovu terminologiju slušala sam dva-tri sata, uz slajdove projicirane na deliće sekunde, i više nisam znala da li samo gledam naoružanje na platnu, ili svi ti avioni i projektili jurišaju iznad moje glave. Trgao me je glas pukovnika Derila, uglađenog engleskog džentlmena, koji me je veoma kolegijalno upitao: "Ima li nešto što Vam nije jasno?!"

    Gospodine pukovniče, jasno mi je da se mnogo plašim.

    Metod zastrašivanja i jeste deo NATO-strategije. Ali, ne morate da osećate strah. Mi Vam sve ovo prikazujemo samo zato da vidite kako mi imamo čime da odbranimo Evropu.

    Vi ste, svakako, sve predvideli. Ali, recite, kad se jedna raketa uputi ka nekoj od zemalja-članica, kojom brzinom možete da reagujete?

    Brzo, veoma brzo! Postoje celi signalni sistemi koji su najsavremeniji, u svetu, sazdani na elektronici najsavršenijeg dometa, koji registruju sve što se približava ma ikojoj od članica NATO-pakta. Ponosni smo na elektronski sistem odbrane, za koji je utrošeno tri stotine miliona dolara. Ovaj sistem je sastavljen od radara, kompjutera i elektronskog prenosa podataka. Kad se letelica pojavi na monitoru, taj podatak odmah ide u kompjuter koji automatski obaveštava komandni punkt o tome je li to letelica koja se očekuje na horizontu ili "neidentifikovani leteći objekt". Tada kompjuter određuje vrstu akcije, već prema situaciji.

    Da li sve može da razrešava elektronika, ili možda i ljudski um tu može da se "umeša"?

    Upravo ta neizvesnost (za protivnika), to kako ćemo reagovati u nekoj situaciji, garantuje našu odbranu. To je deo taktike i strategije.

    Ko odlučuje kada ćete upotrebiti nuklearno oružje?

    O tome odlučuje Komitet za planiranje odbrane. Tada se konsultuje politički deo NATO-pakta, ali se o tome razgovara samo s predstavnicima Velike Britanije i SAD, jer oni imaju nuklearno oružje, i oni o toj vrsti akcija odlučuju i imaju poslednju reč. I Francuska ima nuklearno oružje, ali pošto u sastavu NATO-pakta nema vojnu snagu, o ovome se s njom ne razgovara.

    Kod koga su ključevi centra za uključivanje nuklearne bombe?

    Na to ne možemo da Vam odgovorimo, ali je sve to organizovano po sistemu ključeva velikog sefa u kojem stoji veliki novac, pa vlasnici imaju ključeve.

    Za koje vreme možete pronaći vlasnika tih ključeva?

    Brzo, veoma brzo!

    Razgovarajući sa stručnjacima, saznali smo da se raketa lansirana s jedne strane može zaustaviti na pola puta, presretačem raketa. Jer, čim se lansira, njen trag se vidi na sistemu komplikovanih uređaja NATO-pakta. O svojim najnovijim presretačima raketa u NATO-paktu ćute, ali zato, veoma raspoloženi za razgovor, objašnjavaju da su Sovjeti opravo konstruisali uređaj koji može s pola puta da vrati izbačenu raketu. Kažu da se raketa garantovano vraća u mesto odakle je ispaljena, ali nije još razrešen sistem kako da pri povratku ne razori mesto odakle je krenula!

    Ima se utisak da je cela Vrhovna komanda savezničkih snaga u Šejpu podeljena na dva dela: na deo gde su ljudi "potrebni", i na deo gde se može bez njih.

    Pred komjuterizovanim sistemom, jedno odeljenje za nove vojnike dodeljene savezničkim snagama deluje smešno. Posle silnog naoružanja koje ste videli, kad više ne znate jeste li u podmornici ili vas lansiraju na drugi kontinent – a imate i priliku da vas presretne neka druga raketa — vojnik koji popunjava desetak formulara o tome ko je, šta je i gde želi da stanuje, deluje nestvarno.

    Ovi vojnici nikad nisu ratovali, – kažem svom sagovorniku. – Ali, svakog dana povećavaju vojnu spremnost koju pokazuju na manevrima. Ali, čoveku je potrebna motivacija. Koju vrstu motivacije imaju vaši vojnici?

    Vojnik je svuda vojnik. Ja sam bio u Vijetnamu, odgovara mi mlađi oficir, i tamo sam radio isto što i ovde. Ali, tamo je bio pravi rat, ovde nije. No, stalno moramo da budemo spremni. Ne čini mi se da je motivacija veliki problem.

    Vojnici žive u jednom gradu izolovanom od sveta. U ovom gradu imaju "svega". Porodica zaposlenog ima propusnice, ali kao da se nikome ne preporučuje mnogo da izalizi van ovog zabrana. Grad je od belgijskih vlasti dobio i mesto na geografskoj karti, svoj poštanski broj i tako zvanično postoji. Grad ima i amblem: na zelenoj osnovi polja i šume Evrope ("Dva ukrštena mača simbolizuju potrebu da vojna sila očuva mir šuma i polja Evrope. Amblem je obasjan zracima nade").

    U dve hiljade i pet stotina domova žive vojnici raspoređeni u "stambenoj jedinici", zavisno od ranga. Ima nekoliko klubova za oficire, pozorište, radnji s hranom, uz sva uputstva za pridošlice. Naznačeno je da NATO-pakt daje privilegije unutar stambene četvrti, ali ne garantu je diplomatski imunitet, nego se stalno naglašava da "svaki vojnik podleže zakonu zemlje u kojoj se nalazi".

    O čemu mašta vojnik iz "vaših šuma i polja"?

    Da ode do Pariza, na dobru večeru van kantine, jer je Mons malo selo udaljeno od glavnog grada Francuske stotinak kilometara.

    Bez obzira na mnogonacionalni sastav NATO-pakta, američka vojska je najglasnija. U susednoj Nemačkoj Amerikanci su ti sastavu okupacionih jedinica koje su SAD posle drugog svetskog rata ostavile u ovoj zemlji.

    Kad sam pokazala želju da razgovaram s nekolicinom stručnjaka ikoji su imali više oficirske činove, svi su bili u Nemačkoj, na "nekim zadacima". NATO-pakt smešten je u Brisalu, ali ga "podupiru" mnoge američke baze u Evropi: Hajdelberg. Štutgart, okolina Frankfurta polako postaju "američki gradovi", gde Amerikanci više ne sede poslušno u svojim kasarnama, nego trošeći američku platu, grade po Nemačkoj svoje oaze. Ta zatvorenost kasarne za spoljni svet, i želja tih ljudi da izađu iz njega, ogleda se u sitnim svakodnevnim detaljima uredno štampanim u priručniku za američku domaćicu koja živi kao supruga oficira. Ni ovde nisu zaboravili predostrožnost.

    Ako žena želi da pozove majstora ili trgovačkog putnika u svoj dom, on može da uđe u vojno naselje samo sa specijalnom dozvolom za prodaju ili popravku robe koja mora do tančina biti opisana u toj dozvoli. Ali taj dokument označen je kao i sve u vojsci, čudnim oznakama: "USAREUR AE FORM 3379". Sobom mora da ponese ličnu kartu, i pasoš koji se mora preveriti.

    U naselju su zgrade koje se zovu imenima: "Patonova baraka", "Tomkinova baraka"… U jednoj brošuri naznačeno je i kako valja upotrebiti električne uređaje američke proizvodnje u Evropi. Ispada da je transformator električne energije ključno pitanje u domaćinstvu svakog vojnika.

    Sva ova američka vojska će se, "u slučaju rata", staviti na raspolaganje Vrhovnoj komandi NATO-pakta u sastavu savezničke vojske.

    Pukovniče De Jong, mislite li da će biti rata?

    Za dve-tri godine, verovatno hoće. To je prognozirao jedan holandski stručnjak, Kistemarke. Rekao je da će rat početi Amerikanci, i to zbog benzina. Ali, ja ne verujem u to.

    Žao mi je što mi niste pokazali nešto više iz arsenala nuklearnog naoružanja. Mislim da je, ipak, u tom naoružanju suština budućeg rata, a ne u tenkovima i podmornicama koje ste mi satima pokazivali.

    Grešite! Taj mali, možda najneugledniji, helikopter koji prenosi ljude s bilo kojeg terena, koji sleće i poleće brzo bez obzira na vremenske uslove, još je najvažniji deo našeg naoružanja.

    Kao oni upotrebljeni u Iranu?

    O tome morate razgovarati s nekim drugim, nemam komentara!

    Odlazim. Zahvaljujem i kažem: "Gospodine pukovniče, gledajte da pogubite sve one ključeve!"

    (Mira Adanja-Polak, „Amerikanci“, 15. jul 1980)

    Ostavite komentar

    Error! This email is not valid.