U NATO-paktu: „Ne postavljajte mi suvišna pitanja“

 01.07.1980
Autor: Mira Adanja-Polak, "Amerikanci"

    Ispred mene isprečio se veliki kompleks zgrada na levoj strani puta koji vodi od aerodroma do centra Brisela. Pravilno poređane zgrade – kao odbrambeni zid. Prva je okićena zastavama petnaest zemalja-članica NATO-pakta. U zgradu možete ući sa specijalnom propusnicom koju daju na glavnoj kapiji: propusnica ima oznaku "III", i plava je. Najvažnije je da poseta bude najavljena! Uz sva dokumenta koja posetilac mora da ima sa sobom, osim pasoša, bilo je potrebno imati što više propusnica, uključujući i povlasticu za gradski saobraćaj (važno je da ima fotografiju), i da glasi na isto ime – (kao dokaz da je isprava prava). Sve te mere da bi se na propusnici napisalo "gospođa Budimpešta", samo zato što sam se rodila u glavnom gradu Mađarske?!

    Ulazeći u strogo čuvane "krugove", zašla sam u svet potpuno stran i nepoznat običnom čoveku. Moja putna isprava izgubila se iza debelog stakla jednog oklopljenog šaltera, na moje oči "ušla" u kartoteku, pa kroz kompjuter, a u zamenu za dokument dobila sam žuti karton sa šemom kretanja i – zabrana. Uz karton je došao i čovek u plavoj uniformi, koji me je odveo pravo na noge jednog od glavešina NATO-pakta.

    Hans Kristijan Lankes, generalni sekretar za politička pitanja, zna za moju posetu, ali brzo saznajem da je pitanja trebalo da pošaljem posredstvom pomoćnika.

    Njegov radni kabinet ima na zidovima geografsku kartu Azije, i lep pejzaž iz Turske. Na pitanja Lankes najradije odgovara ćutanjem, listajući knjigu i nešto iz nje, gledajući kroz prozor ili mi neki štampani list hartije stavlja u ruke. Ne želi da magnetofon bude uključen, a ne voli ni što zapisujem!

    Pošto je NATO-pakt sazdan iz dva tela: političkog i vojnog, ideološkog i operativnog dela, gospodin Lankes naglašava da operativni deo ne može ni o čemu da odluči ako se Politički komitet (na čijem se čelu on nalazi) ne izjasni za određenu vrstu akcije. Vojni komitet sastaje se svakog četvrtka, i sastavljen je od predstavnika svih zemalja-članica.

    Koji je uticaj NATO-pakta na specifične odluke koje bi jedna od zemalja-članica trebalo da donese?

    Komitet se sastane i sasluša problem zemlje, damo svoje mišljenje kako bi neka krizna situacija trebalo da se reši. Ako se svi slažu da bi zemlja koja traži savet trebalo da postupi na određeni način, a zemlja koja traži savet misli drugačije – ona ima pravo da postupi prema svom nahođenju. Šta god uradili, svi moramo da se složimo.

    NATO-pakt dosta košta, ulaže se u njega mnogo novaca. Kako je organizovano finansiranje?

    Svaka zemlja plaća svoju vojsku, ali se plaća različito. I zavisi od ekonomske razvijenosti zemlje i njenih mogućnosti.

    Jesu li sve zemlje u NATO-paktu ravnopravne?

    Jesu! Ne pravi se nikakva razlika, jer smo tu da sprečimo akt nasilja i da se odbranimo ako moramo, jer član 5 NATO-pakta glasi: "Napad na jednu od članica znači napad na sve".

    Jedna od članica, Francuska, nema u NATO-paktu svoju vojsku, ima samo svoju misiju. Da li se ona zbog toga razlikuje od drugih zemalja?

    U političkom smislu, mi smo na istim pozicijama. Uostalom, mi znamo šta Francuska radi, i upućeni smo u sve njene poduhvate. Među nama nema tajni.

    Lankes je na takvom položaju gde nema prilike da često razgovara s novinarima. Svako pitanje kao da mu je veliki napor. U pomoć mu pristižu saradnici, njih desetak, koji su tu da nas uvere kako sve zemlje imaju "isti tretman". Na sastanak su došli: predstavnik iz Italije, Francuske, Nemačke, Grčke, Amerike, ali bez obzira na veliki napor da nas ubede kako su svi isti – na svim odgovornim operativnim funkcijama sede Amerikanci! Kad sam to primetila, rekoše mi da sam možda slučajno nailazila na pripadnike te zemlje.

    Izlazim iz Kabineta sekretara za politička pitanja: dugački su hodnici, i mnogo vrata; iza svakih vrata i nova sekretarica. Tu je šoping-centar, pošta-banka, grad u malom – ali zatvoren! Vreme ručka.

    NATO-pakt bi se mogao napasti baš o ručku. Svi ručaju. Kancelarije su prazne i po jedna sekretarica u svakoj, na osnovu utvrđenog reda, čuva blago. U hodnicima su odeljci označeni kao "posebno čuvane zone", kroz koje s mojom plavom propusnicom ne mogu da prođem. Gde li idu oni s propusnicom "I" i "II"?

    U delu za odmor su kupatila. Dok perem ruke, na ogledalu čitam: "Dok se umivate, ne razgovarajte, jer nikad ne znate ko Vas sluša". Na drugom ogledalu nacrtana je roda, s povezanim kljunom maramom vezanom u čvor! Na izlazu iz kupatila upozorenje: "Nalazite se u nečuvanom prostoru, oko Vas su ljudi koji čekaju da nešto čuju upravo od Vas… Pazite!"

    Odlazim na ručak, i dok čekam u redu da uzmem jelo, vidim: "Ne diskutujte o poverljivim materijalima, niste u tajnoj zoni".

    U odeljenju za komunikaciju sa "spoljnim" svetom radi sekretarica, Belgijanka; tridesetak joj godina, razvedena, s dvoje dece. Ispred nje je telefon. Preko telefona crvena traka. "Ovaj telefon nije bezbedan". Pitam je kako živi u svetu s toliko zabrana? Ona kaže: "U početku je teško, dok ne shvatite da je sve što kažete podatak. U kući ne govorim o onome što radim na poslu. A moj prijatelj mi postavlja isto pitanje kao i Vi. Vi to ne razumete. U mojim rukama je sigurnost i bezbednost kuće u kojoj radim".

    Ovo mesto kao da podstiče čoveka da pita i saznaje, a ne da ćuti. Sve zabrane na zidovima ti upozorenja izazovi su za razgovore, jer ko će nekome zabraniti da priča za ručkom, ili da u toku prijatne večere, uz vino, ispriča neki problem na poslu?

    Na sva pitanja dobijam odgovore po jednom sistemu. Ukoliko je rang ličnosti s kojom razgovaram niži, odgovori su uglavnom ovakvi: "Ne možemo Vam dati odgovor na postavljeno pitanje". Ako isto pitanje ponovim pred pukovnikom ili generalom, dobijam celu priču koja se završava kao i sve bajke ovoga sveta, pa je zato i najprijatnije šetati s nižim oficirima koji vas bar ne zamaraju pričama.

    Sedište NATO-pakta u Briselu je velika, dosadna kancelarija, gde svi pričaju isto i kažu kako su tu zato što "moraju", jer: "da nema Sovjetskog Saveza, svi bi oni otišli kućama". Jedan Amerikanac kaže da ga ubi nostalgija za svojom zemljom, ali da je tu zbog "bezbednosti Evrope". Uslovi za život vojnika su dosta dobri.

    Celi timovi istraživača trude se da svim mogućnim motivacijama održe njihov elan, spremnost "u slučaju rata". U Nemačkoj su na svakom koraku borna kola, i na nebu pokoji američki vojni avion; baze na svakom koraku, jer SAD su svoje okupacione jedinice posle Drugog svetskog rata ostavile u Nemačkoj. Te jedinice sada nisu u NATO-paktu ali, "u slučaju da se zarati", taj kontingent vojske SAD pripojiće se američkim trupama NATO-pakta.

    Naš domaćin u Vrhovnoj komandi savezničkih snaga Evrope u Šejpu, mestašcu u blizini Monsa, pukovnik je iz Holandije, De Jong, njegov zamenik, Amerikanac Vudi. U toj vojničkoj atmosferi, cela "poruka" NATO-pakta je mnogo jasnija. Tu ima pitanja na koja odgovaraju, pitanja na koja ne odgovaraju. To je velika kasarna u koju se ne može ući bez "vojnog lica", tako da mi je "transport" sa železničke stanice u Monsu bio obezbeđen. Teško se snalazim među mnogim i različitim umiformama petnaest zemalja.

    Britanski oficir, pukovnik Deril, s dva pomoćnika, suočava me s četvoročasovnim "brifingom" – da mi objasne zašto postoji Vrhovna komanda, i kao da imaju stalnu potrebu da došljaku objasne svoj "boravak" u Evropi. Projekcija filma počinje rečima pukovnika Derila: "da nema Sovjetskog Saveza i njegove potencijalne agresije, mi, verujte, uopšte ne bismo postojali".

    Gledam film koji bi uplašio svakog "mirnog građanina". To su nepregledne površine prekrivene tenkovima, topovima, protivavionskom artiljerijom; vidim pešadiju, vojnike koji negde jure, padobranci skaču, onda počinje napad iz vazduha, avioni nadleću bacaju bombe. Pukovnik Deril kaže: "To su sovjetski manevri".

    Filmovi su oštećeni, žirti, stari; pitam se koliko su stari ti filmovi, a oni kažu da su stari — par meseci. Pitam zašto su tako nejasni i žuti. Oni mi ne odgovaraju baš najjasnije. Kažu da uslovi za snimanje nisu uvek idealni. Posle aviona, imam prilike da vidim nosače raketa, poslednju reč tehnike i mnoge podmornice. Toliko naoružanje stalo je na petnaestominutni film! Na kraju filma poruka: "Videli ste da je Sovjetski Savez velika opasnost sa svim ovim naoružanjem. Mi moramo da budemo tu. Da vas branimo".

    Posle filma o Varšavskom paktu, čekam da vidim film o NATO-paktu. Filma nema! Pokazuju karte sa raznim tačkama gde se nalaze vojne jedinice: vidim da su na severu, u Nemačkoj, da su na jugu. Ne smem da snimam, ne smem da zapisujem, a geografija mi nikad nije bila "jača strana". Na kraju, dobila sam tri mala slajda u najkraćoj mogućoj ekspoziciji, gde nazirem jedan avion, zatim top i tenk!

    "Pa zar NATO-pakt nema više od ovoga da pokaže?" – pitam pukovnika Derila.

    "Da biste saznali više o NATO-paktu, trebalo bi da odete u Varšavski pakt", kaže.

    Vojnik me vozi nazad na železničku stanicu. Napuštam Šejp. Iznad vozačeve glave stoji-piše: "Nemam ovlašćenja da slušam poverljive razgovore. Poštedite me".

    Ostavite komentar

    Error! This email is not valid.