Hejgu se prebacuje da je bio čovek — "model nezavisnog mišljenja", što se političarima i visokim funkcionerima ne preporučuje — pogotovo ako, recimo, svojim postupcima bacaju sercku na ličnost predsednika SAD.
Ronald Regan zapravo nije hteo Aleksandera Hejga za državnog sekretara. Reganov predlog bio je: Džordž Šulc. Ali, stratezi i eksperti koji su se sjatili oko novog predsednika bili su "puni saveta" da bi, bar u početku, državni sekretar trebalo da bude "čovek čvrste ruke", kao Hejg. Sada, kad pogledamo unazad, jasnija su nam ispitivanja pred Senatom, sva ona istraživanja o Hejgovoj "podobnosti". Regan i Hejg su se tada slagali u jednome: bili su složni samo u svojim nesimpatijama prema Sovjetskom Savezu i obojica su se zalagali za čvršći kurs prema toj zemlji.
Još tada su mnogi tvrdili da Regan i Hejg imaju iste ambicije, ali u svojoj prirodi nemaju baš mnogo dodirninh tačaka. Neslaganje mišljenja državnog sekretara s predsednikovim bilo je — javna tajna. Nekoliko puta je Aleksander Hejg pretio ostavkom onda kad to njegovoj zemlji nije išlo naruku, a ostavka nije dolazila onda ikad su je svi očekivali. Mnogi su govorili: "Sad je gotovo, Hejg mora da ode." Ali, on nije odlazio.
Svi se sada slažu da je ostavka državnog sekretara bila nagla, a ona se mogla nazreti još tokom evropske turneje predsednika Regana. U Londonu, na primer, interesovanje štampe bilo je mnogo veće za Hejga nego za Regana! Hejg se ponašao kao paun, izlazeći u susret svakom zahtevu novinara, trudeći se da pažnju novinara odvrati s pitanja koja su se ticala Bliskog istoka i američke podrške Izraelu. Na takva pitanja bi odgovorio: "Nemojte mene pitati, to će se rešiti diplomatskim putem." Još jedna neobičnost: na toj, verovatno poslednjoj, konferenciji za štampu Hejga dato je upozorenje da se njegovi iskazi ne mogu koristiti za emitovanje na radiju niti doslovno tumačiti, što je veoma retko. TV kamere su beležile samo sliku, ali ne i ton!
Zvaničnici kao razlog za ostavku — mi bismo ipak rekli: za odlazak Hejga — navode dva bitna razloga: razilaženje oko bliskoistočne krize, i neslaganje oko gasovoda Istok—Zapad. Ali, nije to prvo iskakanje Hejga iz "ležišta" američke administracije. Kažu da je imao i druge "bisere", o kojima štampa i nije obaveštavama, ali se naslućuje da je Hejg bio isuviše pomirljiv prema Sovjetskom Savezu, popustljiv prema Beginu, a i prema Pekingu kad je reč o Tajvanu. Kao da mu je glavna težnja bila da što vernije odigra ulogu dobroćudnog diplomata, pomalo gubeći kormilo kad je reč o interesima američke spoljne politike. S ministrom za odbranu SAD, Vajnbergerom, bio je "na ratnoj nozi", a mnogi su se kladili na čijoj će strani biti američki predsednik kad se njih dvojica otvoreno sukobe.
Sastanak Saveta za nacionalnu bezbednost održan je odmah posle Reganove turneje po Evropi. Savetnik za nacionalnu bezbednost Viljem Klank organizovao je taj sastanak bez prisustva Hejga, a razgovaralo se o američkom otporu izgradnji gasovoda Sovjetski Savez — Zapadna Evropa!? Tog istog dana Hejg je bio u Njujorku, na sastanku s Gromikom. Pomenimo da je Klark jedan od najbližih ličnih prijatelja Ronalda Regana. Drugi sastanak Saveta za nacionalnu bezbednost bio je sledećeg dana i tada je Hejg bio tu. Posle toga, "procenio" je da je njegovo mesto faktički upražnjeno, pa je dao ostavku. Istog dana posle podne, predsednik SAD pojavio se na televiziji, i tužnim — kažu, emocionalnim glasom — rekao kako mora da saopšti promenu u svom Kabinetu. Sat kasnije, na televiziji se pojavio Hejg, govoreći o ozbiljnom udaljavanju od "početnog koncepta spoljne politike", i da zato podnosi ostavku.
Na mesto Aleksandera Hejga, za državnog sekretara dolazi Džordž Šulc. Za njega se zna da je odmeren, da uživa veliki autoritet, i da dozvoljava svojim saradnicima da kažu svoje ideje. Šulc je "timski igrač", što se za Hejga ne može reći. Još dugo će ovaj vojnik u civilu biti model čoveka nezavisnog mišljenja u jednom demokratskom aparatu u kojem se individualnost proklamuje, ali se političaru i funkcioneru ne preporučuje.
Iako nije popularno lične sukobe stavljati ispred političkih interesa jedne zemlje, mnogi misle da su ljubomora i lična zavist bili dominantni, jer Hejg je imao ličnost: nije bio "siv", znao je s novinarima, umeo je da pravi blistavu ličnu karijeru. To Regan nije mogao da trpi. Pored toga, ne bi trebalo zaboraviti pretpostavke onih koji su doveli Regana na vlast: oni su tvrdili da će Kabinet predsednika tek posle godine dobiti konačan sastav. Očita je težnja predsednika da dovede što više zemljaka iz Kalifornije, koji neće misliti drugačije od njega.
Odlazak Hejga ne znači samo odlazak jednog čoveka, nego određene grupe koja je htela da kreira spoljnu politiku SAD. Može se stoga očekivati i nova spoljna politika, više prilagođena trenutnoj situaciji u svetu, a i sadašnjim interesima SAD. Očito, Hejg nije umeo, ili nije hteo, da to razume i zato je morao da ode.
Neki politikolozi smatraju da tim potezom Hejg stvara sebi izglede da se kandiduje za predsednika SAD. Ne valja zaboraviti da je Hejg — veliki strateg.
(Mira Adanja-Polak, „Amerikanci“, 1. jul 1982)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.