Siva eminencija, Džordž Šulc

 15.07.1982
Autor: Mira Adanja-Polak, "Amerikanci"

    Jednom, kad je Aleksander Hejg, opet, nešto bio nezadovoljan, a bio posvađan s ministrom odbrane i pretio ostavkom, negde na ulici u Vašingtonu, Džordža Šulca sreo je prijatelj. Kao u svakom traču velegrada, tada mu je rekao: "Znaš li da Al mora da ide?"

    Šulc je pogledao prijatelja, i upitao: "A koga sada misle da postave?"

    "Pa, tebe", — odgovorio mu je prijatelj.

    Džordž Šulc, sada već dve sedmice državni sekretar SAD slatko se smejao ovoj šali.

    Sada je Šulc potvrđen od Senata i više nema bojazni da on "neće proći", da možda neće udovoljiti zahtevima predsednika Regana. Novi šef Stejt departmenta će biti poslušan i spreman za saradnju.

    Svi koji ga poznaju, kao prvu njegovu odliku ističu da je prava suprotnost Hejgu, koji je bio posvađan s gospođom Kirkpatrik, sa šefom Kabineta u Beloj kući, Džejmsom Bejkerom, i savetnikom za nacionalnu bezbednost, Viljemom Klarkom. Svi koji su imali bilo kakvu vezu sa spoljnom politikom dolazili su u neminovni sukob s Hejgom koji je, jednostavno, smatrao da je spoljna politika SAD — njegova lična stvar.

    Sada izbija na videlo da je Šulc bio kandidovan za državnog sekretara odmah posle izbora, ali pošto je dosta ljudi u novu administraciiju došlo iz velikog koncerna "Behtel", nije bilo "zgodno" to uraditi odmah.

    Džordž šulc je "siva eminencija" američke spoljne politike. Po struci je ekonomist, i oduvek je svoj posao radio mirno, bez mnogo buke. Imao je uticaja na sam vrh spoljne politike Amerike, i pripada redu onih ličnosti koje uživaju autoritet i poštovanje među kolegama, zbog ogromnog znanja.

    Otac mu je bio istoričar, s velikim ambicijama da svog sina školuje na Prinston-univerzitetu. Kad je diplomirao, 1942. godine, odslužio je dug otadžbini u Drugom svetskom ratu, kao mornarički kapetan, na Havajima. Ambijent romantičnog ostrva učinio je svoje, i Šulc se zaljubio u vojnu medicinsku sestru, Helenu O’Brajen — koju iz milošte zove Obi — i s njom ima petoro dece. Žive u krugu univerzitetskog naselja, jer Šulc je donedavno bio predavač na Stanford univerzitetu. Kad je kod kuće, leže u dvadeset dva časa kako bi ustao već u pet i "učinio nešto za svoju kondiciju".

    Doktorirao je u oblasti industrijske ekonomije, bio je dekan Škole biznisa. Radio je "za Niksona" i bio njegov ministar finansija. Kažu da je Nikson imao neke primedbe na njegovu poslušnost, jer nije bio za to da se prave "crne liste" na kojima su bila imena protivnika tadašnje Bele kuće. Tada se Šulc povukao i otišao u "Behtel", najveću i najmoćniju američku firmu, koja je i ekonomski i politički uticajna. Sada može da se kaže kako je isključivo Šulcova zasluga podzemna železnica u San Frančišku i Vašingtonu, osamdeset četiri nuklearne elektrane.

    Šulc je "u vreme Niksona" bio u svim mogućnim savetima koji su imali bilo koju ekonomsku vezu sa Sovjetskim Savezom. Kad bi Šulc imao sastanak na kojem je predavao, Kisindžer je uvek dolazio (to nije bio njegov običaj), i uvek je svojim saradnicima govorio kako ide na sve sastanke Džordža Šulca, jer ima šta da nauči.

    Poznato je da Kisindžer nikad nije prisustvovao ni jednom sastanku gde on lično nije predavao. Izuzetak su bili samo predsednik SAD, i — Džordž Šulc.

    Ovaj ekspert sreo se, 1973. godine, dva puta sa sovjetskim predsednikom Leonidom Brežnjevom, u svojstvu ministra finansija SAD, i tada je — neki njegovi saradnici se sećaju — na njegovom stolu bio dokument o sibirskom gasovodu. Šulc je, još tada, smatrao taj potez jednim od presudnih i veoma osetljivih pitanja ekonomske i spoljne politike. Tada na gasovod niko nije mislio. Šulc je s Brežnjevom o tome razgovarao.

    Šulc ide u red eksperata za odnose sa Sovjetskim Savezom. Oni su oduvek u spoljnoj politici Amerike imali veoma uticajno i ugledno mesto, retko menjali svoje profesije, nisu lutali po raznim oblastima spoljne politike. Držali su se onih istraživanja i pregovora koji su se ticali razvijanja diplomatskih odnosa sa SSSR-om. Ali, ti ljudi su u američkoj administraciji retko dobijali tako visoko mesto gde su oči javnosti uperene u njih. Oni su, jednostavno, naučili da budu slušani, da "daju mišljenja", i da žive van svega što može da im da publicitet.

    Šulc je sada ministar inostranih poslova. Saznaje se da poznaje Sovjetski Savez, da razume ruski narod, da je odlično prihvaćen u ovoj zemlji, da voli Rusiju — i mnogi misle da on neće propustiti priliku da je što pre poseti.

    Svi koji ovom čoveku zameraju nedostatak diplomatskog iskustva ipak priznaju da je on najbolji pregovarač koji ume da dve strane suprotnog mišljenja nagovori da igraju u istom kolu. Ume da sluša saradnike, poštuje tuđu ličnost, prihvata različita mišljenja. Jedan od najbližih prijatelja mu je Helmut Šmit: s njim zajedno i letuje, pa su to sve činioci koji će uticati na novu spoljnu politiku SAD.

    Mnogi misle da će "pod Šulcom" biti približavanja SAD i SSSR-a, i da će neke stvari oko razoružanja s papira preći na dela, a da će ekonomija biti prevladajuća i u funkciji biznisa, a manje kao sluga politici. Šulc je konzervativni republikanac, karika u lancu Nikson — Ford — Kisindžer. Kažu da nije čestito ni stigao da se "raduje" smenjivanju Hejga, jer je sa suprugom bio u Parizu. Poslednji se ukrcao u "Konkord", i odleteo u Vašington da se sastane s predsednikom Reganom.

    U avionu je obećao intervju novinarima posle sletanja, ali štab za doček mu to nije dozvolio.

    Nova pravila ponašanja!

    Ostavite komentar

    Error! This email is not valid.