Kad sam se pitala kako mogu da dođem do Arta Buhvalda, poznatog komentatora Vašington post-a, rekli su mi da je on, bez obzira na slavu širom sveta, ostao skroman i da zasad još ima "samo jednu sekretaricu i jednu kancelariju". Bilo je dovoljno zakazati sastanak, istina 2-3 meseca unapred. Buhvald je odlučio da sretne jugoslovenskog novinara koji je želeo da baš s njim razgovara.
Art Buhvald je "slobodan novinar". Proslavio se kao komentator najčuvenijih novina sveta svojim britkim jezikom i kritičkim primedbama, svake nedelje u svom uvodniku, satirično i šaljivo objašnjava Ameriku — Amerikancima. On Ameriku gleda "neameričkim" očima. I očito se taj "neamerički" način gledanja na Novi svet dopao i drugima, jer kako inače objasniti da se uvodnici Arta Buhvalda štampaju u više od pet stotina listova sveta, uključujući i beogradsku Politiku.
Najradije komentariše događaje oko Bele kuće, sadašnje izbore za predsednika, energetsku situaciju, posebno nestašicu benzina. Ima oko pedeset godina, uvek nasmejano lice i nemirne oči. Često ruča u francuskom restoranu "La Maison Blanche", ekskluzivnom hramu dobrog zalogaja nasuprot Bele kuće. Ranije je bio gost drugog restorana, takođe francuskog, "Sans souci", ali kad se klijentela od koje on živi, političari, preselila, preselio se i on.
Sedimo, ručamo i razgovaramo.
Mnogo sam se naljutio — sad već priča ustreptalo — upravo sam saznao da ne može da mi se štampa tekst, koji sam pripremio, jer se situacija u vezi s Iranom nešto promenila, više nije onakva kakvom sam je predstavio.
Zar se to i Vama događa?!
Pa, novinar mora da piše aktuelno, jer se događaji stalno menjaju u svetu, a pošto se moji napisi odražavaju na trenutne situacije, uvek računam i na to. Lako me to ipak iznervira.
Prihvatili ste susret s jugoslovenskim novinarom, a imate puno zahteva za intervjue?
Znam da se moji tekstovi štampaju u Jugoslaviji i čujem od onih koji znaju vaš jezik da su prevodi odlični. Da se moji napisi čitaju i da se i u vas ljudi smeju. Od prevoda zavisi hoće li moj humor biti prihvaćen i zato Vas molim da uputite moju zahvalnost prevodiocu koji omogućava da se ti tekstovi dobro primaju.
Nisam se celog života smejao samo Amerikancima. Četrnaest godina bio sam dopisnik iz Evrope, živeo u Parizu, pisao i smejao se Evropljanima. Bio sam i u Jugoslaviji i sećam se da je to bilo 1950. godine, kad je u Beogradu postavljen prvi semafor. Policajac je objašnjavao okupljenim građanima na koju boju svetla bi trebalo da prelaze ulicu. On je vikao, objašnjavao, ali ljudi kao da nisu hteli da nauče.
Kažemo Buhvaldu da građani još i posle trideset godina prelaze na crveno.
Dok je bio u našoj zemlji, Buhvald je iz tog doba zapamtio pokoju zgodu koja nam i danas izgleda smešna.
U vreme posle rata nije bilo prevoza u Beogradu pa su ljudi odlazili peške na posao oko pet časova. Ne mogu da zaboravim kolone ljudi koje su žustrim korakom hodale, i taj bat užurbanih koraka mi je još u ušima.
Sećam se i Zagreba, gde sam boravio na gostovanju s američkom pozorišnom grupom koja je prikazivala Porgi i Bes. Kao organizator predstave trebalo je da obezbedim kozu. Svi su tvrdili da ćemo je lako naći, jer je ona odomaćena u gradu. Sa saradnicima sam zaređao po kućama i stanovima tražeći kozu. Zvonio sam na vrata, vrata bi se otvarala i na moje pitanje: "Imate li kozu?", uvek sam dobijao negativan odgovor (iako se ponekad događalo da je koza izvirivala iza vrata). Nikada nisam razumeo zbog čega neko ko ima kozu, tu istu kozu krije, sve dok nisam saznao da je tadašnji gradonačelnik Zagreba zabranio držanje koza i da je držanje koza u gradu kažnjivo.
Art Buhvald nam priča i jede svoju studiozno odabranu "patku na provansalski način" i pije samo mineralnu vodu "Perier".
Svakog dana radim po desetak časova. Sve moram da znam, kako bih mogao da napišem duhovit tekst.
U dane našeg boravka, upravo je štampan nimalo laskav komentar o Kenediju, koji je, posle našeg povratka u zemlju, štampan i u Politici. U ovoj humoresci vidi se da Kenedi nije baš suviše pametan. Pitamo Buhvalda da li se Kenedijevi ljute?
S porodicom Kenedi sam dugogodišnji prijatelj, to svi znaju. I kad o njima pišem, od mene se očekuje da budem mnogo oštriji i stroži kako bih svoje čitaoce ubedio da sam objektivan i prema onima koji su mi prijatelji i u čije kuće odlazim. Neka se Kenedijevi ljute što sam bio tako strog, ali ja sam njihov prijatelj, a prvenstveno novinar.
Najčešće pišete o politici…
Sve je politika. U politici se svi ponašaju kao da je sve veoma važno. Tu su podeljene uloge, važne uloge, a u suštini se ništa važno ne događa. Svi igraju dobro režiranu predstavu.
Šta kažete o situaciji u kojoj su se našle Sjedinjene Države?
U Americi pet do deset Amerikanaca misli. Ako bi 90% Amerikanaca mislilo, to bi bilo veoma opasno. Kome su potrebni ljudi koji misle? Da nemamo fudbal, mi bismo se isto ponašali kao i iranski studenti. Kad bi svi mislili, bilo bi opasno po svet. Bolje da oni koji misle svima nama kažu šta su smislili, pa da mi svi ostali onda to kritikujemo. Eto, to i ja radim.
Značajan problem Sjedinjenih Država je veliki broj informacija s kojima jednostavno ne znamo šta da radimo. Imamo toliko informacija koje ne umemo da upotrebimo.
Šta kažete o izborima?
Karter se kandiduje protiv Homeinija, i ima izgleda, pa se onda Karter kandiduje protiv Kartera. I tu ima neke prilike. Korneti je najpošteniji, Kenedi se povlači, ali, draga moja, svi oni hoće u Vašington!
Vi ste republikanac ili demokrat?
Nikad nisam glasao za republikance, a nisam ni demokrat ni republikanac. Tu nema nikakve razlike.
Sada smo u 1980. godini. Šta svet u njoj može da očekuje?
Sve što se bude događalo, dogodiće se brzo, a dogodiće se mnogo. Svet je nestalan i veoma površan. Jedino je izvesna velika energetska kriza, koja je neminovna i od koje se ne može pobeći.
Za šta ćete se zalagati sa stubaca Vašington post-a?
Kao i dosad — da sve dobro razumem, jer nije lako sve ni razumeti. Pošto razumem, da nađem smešnu stranu situacije, a ni to nije lako. I da svoje čitaoce širom sveta nasmejem. Mislim da tako činim dobro delo.
(Mira Adanja-Polak, „Amerikanci“, 1. oktobar 1980)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.