Pentagon – najveća kancelarija u svetu

 01.09.1980
Autor: Mira Adanja-Polak, "Amerikanci"

U Pentagonu sam! Na jednoj razglednici Vašingtona, ova tvorevina isprečila se, kao tvrđava, ispred ostalih znamenitosti. Tek iza Pentagona je memorijalni spomenik Linkolnu, Bela kuća, spomenik Vašingtonu i Džefersonov memorijal. Pentagon stvarno ima pet uglova; neki kažu da se ti uglovi zovu i "zalivi" — kad u njih "uplovite", teško bez vodiča možete "isplivati". U ovoj zgradi je Ministarstvo odbrane SAD, i Vrhovna komanda oružanih snaga Amerike. Odavde "izlaze" važne odluke i informacije, onda kad to ovi ljudi žele; a kad ne žele, onda se o Pentagonu, sem nekih "turističkih" podataka, ništa ne čuje.

Moj vodič je mlada Amerikanka, kapetan mornarice, iz Dakote. Vašington joj je prvo "inostranstvo". Osim Sjedinjenih Američkih Država, teško može da poveruje da još neki drugi svet može da postoji. Kao dobro naučeni papagaj, saopštava mi ono što može da mi pokaže, i upozorava me da, sem onoga što izgovara za tačno četrnaest minuta i dvadeset pet sekundi! — ne zna ništa i da je bolje da je ne zapitkujem.

Tačno u osam časova, dvadeset sedam hiljada zaposlenih u Pentagonu počinje da radi, upravljajući se prema vremenu koje pokazuje četrdeset dve hiljade velikih časovnika. Zaposleni parkiraju oko deset hiljada automobila, svakog jutra ulaze u devetnaest liftova, i tokom dana popiju trideset hiljada šoljica kafe, obave dvesta četrdeset hiljada razgovora telefonom, sto dvadeset devet hiljada šest stotina dvadeset pisama pošalju. Ljudi zaposleni u Pentagonu, verujem, ne bave se hodanjem kao rekreacijom, jer su hodnici beskonačno dugi, ali svi važni "punktovi" su tako arhitektonski rešeni da se od jednog do drugog stiže za šest minuta. Kažu: ovo je najveća kancelarija u svetu. Izgradnja je od samog početka bila sporna, da bi danas pokazala svoju efikasnost. Sagrađena je tokom Drugog svetskog rata, kad su se Amerikanci, očito, suočili s ratom i ratnim operacijama. Izgrađena je u rekordnom roku — za šesnaest meseci. Pentagon je završen 15. januara 1943. godine. Koštao je osamnaest miliona dolara. Svaki sprat sastavljen je od pet koncentričnih krugova, i spojen s po deset hodnika. Sigurno ima bar tri sprata iznad zemlje, ali ne znamo koliko ispod.

Cela zgrada deluje kao velika, hladna, čista, dobro čuvana soba za intenzivnu negu u modernoj bolnici. Nema mnogo službenika u hodnincima. Ponekad se pojavi neko ko napravi dva-tri koraka od jedne do druge kancelarije, i nestaje iza vrata. Na vratima nema brava! Umesto toga, postoji crni krug sa senzorskim tipkama. Za ulaz potrebna je šifra. Svako zna svoju. Samo, na nekim vratima nije bilo šifrovane brave — to su bili toaleti! Tu se ulazi bez šifre. Pentagon ima dvesta osamdeset ovakvih "prostorija".

Ovde je i "crveni telefon" i "vruća linija" između Vašingtona i Moskve. I s tim telefonom je veliko razočaranje: to nije lep, moderan crveni telefon, nego, staromodni teleks koji, kako kažu, retko radi u poslednje vreme?!

Gospodin Džordž Bader, zamenik direktora u Odeljenju Pentagona koje se bavi pitanjima bezbednosti Evrope i NATO-pakta, spreman je da mi održi "pozdravnu besedu" u smislu: "Šta je NATO-pakt, i zašto on postoji". Odmah mu saopštavam da o NATO-paktu "nema što ne znam" i da, ako želi da proveri, može odmah, kao profesor, da pređe na "preslišavanje".

Gospodin Bader nije sam. Pored njega sedi miran čovečuljak — to su oni bez imena, koji ćute, gledaju kroz prozor, nikad ne saznate njihovo ime, a novinaru "dođu glave". Jedan takav čovek sedeo je tu ceo sat. Kažu da je "vojno lice", Bader — civil.

"Čovek koji ćuti" je vojnik koji je stigao "s terena", skakao iz tenkova, jurio za topovima, marširao kroz tundre, i sada toliko napredovao u vojnim vestima da je došao u Pentagon na praksu, da "nauči" šta je iza naredbe koja stigne u kasarnu koja kaže: "Danas pucanje iz pištolja, a ne pucanje iz topa", ili: "Zašto ne tako, nego ovako…"

Kažu da je došao da uči "kreiranje politike", i da je to stalna praksa Pentagona da "vojna lica s terena" pozovu u centar zbivanja.

Došljak još ćuti, i kao da se u fotelji oseća otuđeno — više bi želeo da leži u rovu, šatoru i da vodi vojnički život, ali svi kažu da je to napredovanje, i on u čudu ne zna što ga je snašlo!? Saglasan je sa svakom rečju što ju je izgovorio moj domaćin Bader, a u mene, novinara iz Jugoslavije — gleda kao u retku pticu, ali do kraja moje posete ne izgovara ni reč.

Gospodine Bader, nisam ekspert za vojna pitanja, ali me interesuje u kojoj meri postoji istinska povezanost između vas — kažete da ste civil, da radite u Pentagonu — i jednog generala ili pukovnika. Da li oni vas slušaju?

U Pentagonu su zaposleni i vojnioi i civili. Svaki od njih ima svoja zaduženja, ali su svi ovi zadaci jednako važni i odgovorni. Civili odlučuju o vojnim pitanjima.

Da li Vam se dogodi da neka informacija ostane samo vojna, da nikad ne dođe do civilnog dela Ministarstva odbrane i svih onih ljudi koji bi trebalo da budu upućeni u ono što se dešava u "vojnim krugovima"?

Ne, to se nikad ne događa.

Nije prošlo ni tri dana, kad je odjeknula velika bruka koja je demantovala odgovor mog domaćina!

Naime, ručali su Bžežinski, sekretar za nacionalnu bezbednost SAD i Harold Braun, sekretar za narodnu odbranu, i verovatno su tokom ručka doneli jednu od najhitnijih odluka novije nuklearne strategije SAD: u slučaju napada na SSSR, Sjedinjene Države više neće napadati industrijske centre i gradove, nego vojne ciljeve, ciljeve političkih i vojnih komandnih centara. O toj promeni nuklearne strategije novinari su pitali Edmunda Maskija u avionu, a on o tome nije imao pojma?! Objašnjenje Stejt departmenta glasilo je: "Da, u trenutku kad su želeli da ga obaveste, saznali su da je državni sekretar van Vašingtona, na vikendu", i tako je jedno od najvažnijih tela države, Stejt department, van jedne od najvažnijih vojnih odluka?!

Situacija u svetu je složena, žarišta postoje, a samim tim i opasnosti od rata. Koliko je Pentagon iznenađen kad se u svetu pojavi neko žarište?

Ovde postoje štabovi koji se bave analizom i procenom situacije u svetu, i tako se dobijaju strategijske indikacije koje tačno određuju kada će se nešto dogoditi. Za nas, situacija u Avganistanu nije bila iznenađenje. Mi smo posmatrali kako se tamo stvari razvijaju. Bez obzira na tehnologiju, postoji "pomeranje snaga" i prema tim pomeranjima ljudstva i tehnike mi zaključujemo gde može doći do napada ili incidenta.

Šta će se dogoditi s ljudima koji odlučuju u slučaju da neko napadne SAD? Da li ste to predvideli?

Planiranje onoga što će se događati u slučaju da neko napadne SAD, pripada strategiji i zato mogu da Vam kažem da SAD imaju mesta koja se nalaze u vazduhu, a i na zemlji, gde svaki od onih koji odlučuju mogu doći u najkraćem roku. Ta mesta poznata su samo onima koji mogu da stignu do njih, i čuvana su tako da budu bezbedna. Iz tih centara bi trebalo da se komanduje u slučaju da dođe do rata. I, jasno je da Vama, niti bilo kome, ne mogu reći gde se ta mesta nalaze.

Da li ste Vi bili u tim centrima?

Nisam.

Govorite o ratu veoma hipotetično, apstraktno, a rat može svakog časa da počne, jer se oružje modernizuje i takmičenja u naoružanju neprestano traju.

Naša politika je politika odbrane. Mi nikad prvi nećemo napasti, a moramo se usavršavati za slučaj da neko krene prvi.

Mnogi govore da je Persijski zaliv sve značajniji po SAD, jer iz tog dela sveta uzimate naftu bez koje ne možete. Kako gledate na razvoj događaja u tom delu sveta?

Persijski zaliv za nas nije toliko bitan koliko se o tome govori. Naime, da budem precizan: nafta koju dobijamo odande je za nas važan deo, i taj deo je bitan faktor, ali Persijski zaliv po SAD nije od vitalnog značaja.

Tih dana avgusta, Pentagon je bio u centru pažnje sveta. Harold Braun je odgovarao na pitanje novinara više nego ikad, jer je iz Pentagona "procurela" vest da postoji razrađen plan oko ponovnog napada SAD na Iran, kako bi se oteli taoci. Sekretar za odbranu Braun je pred milionskim TV-gledalištem saopštio da on ne može "ni da opovrgne a ni da potvrdi tu vest". Novinari koji nisu pitali Brauna lično o svemu što se događa konstatovali su da se ovaj sedi gospodin odlično snalazi pred kamerama, i da se pojavljuje samo onda kad neko mora, i kad neko "zadre" u tajne stvari koje valja objasniti. Naravno, on ih nije objasnio!

Bila je velika vrućina u Vašingtonu, a temperatura u ovom betonskom gorostasu bila je idealna — ali ne zbog zaposlenih, nego zbog idealnih uslova za čuvanje dokumenata, koji moraju postojati — da bi se svakog dana spaljivali! Mnogi zaposleni idu kući u sedamnaest časova, tada se reka ljudi iz Pentagona sliva niz hodnike.

Kad smo odlazili, bilo je mirno. Negde u podrumu Pentagona gorela je, sigurno, gomila dokumenata. Toplota skupljena u kolektorima ovu zgradu grejaće zimi!

A "vruća linija" između Vašingtona i Moskve, famozni "crveni telefon" — koji zapravo to i nije — počivao je u miru. Možda je tako i bolje — bar zasad.

Ostavite komentar

Error! This email is not valid.