Sigurno su već svi u Njujorku i po celoj Americi čuli, jer svuda nas ima, o onome što je Pošta naše otadžbine priredila svima koji imaju nekog svog u inostranstvu. Ako niste čuli verovatno ste primili pisma vapaja da pošaljete pare za razgovore koje ste obavljali na račun svojih rođaka u zemlji.
Time sam se bavila odkad vam nisam pisala. Ušla sam u "tajne" kanale obračuna PTT-a i saznala da su svi potrošeni impulsi koje je inostranstvo kao i Amerika uredno dužila Jugoslaviju "stavljeni u fioku" da sačekaju, a da su naplaćeni posle tri meseca, kada su cene porasle i šokirale ovdašnje pretplatnike. Da ne mislite da je uznemirenost preterana; reći ćemo vam da se računi kreću na stotine i stotine dolara. Cene telefonskih razgovora, jasno vam je, bile su manje kada se zvalo na teret kuće i naravno da su to svi znali i kupovali svoj razgovor tamo gde je jeftiniji, ali nisu ni mogli pretpostavljati da će neko pokušati da jedan razgovor naplati kasnije i to po nekoj novoj, naknadno objavljenoj ceni. Toliko o tome. Javna preduzeća su ovde izgleda jača od države, zakona, morala. Ti ljudi jednostavno znaju da nema konkurentskog telefona, električne centrale, stambenog preduzeća. Oni jednostavno mogu da vam iseku telefonsku liniju, prekinu struju, ali svest građanina se formira i trenutno građane preko televizije upoznajem sa njihovim pravima.
Da li da vam kažem kako ljudi reaguju na preteću intervenciju, jer dok ovo pročitate, moguće je i da neka vojna letilica doleti do položaja bosanskih Srba, pogodi neki top i brže bolje se vrati!!! General Mladić je dao i jednu veoma ekskluzivnu izjavu Britanskoj televiziji o tome da pozdravlja majke, sestre, žene i rođake vojnika u sastavu Nato jedinica koje se nalaze u Bosni i obećava im da će Srbi učiniti sve za njihovu bezbednost. Posle te izjave malo sam se smirila, a vetrovi, hoću reći beogradska košava po tom pitanju nežnije duva.
Od kako je pretnja iznad naših glava, nekako imamo sve manje komentara. Ipak gusto je kao nikada do sada.
Novi "super dinar", zovu ga još i "Avram" po tvorcu novog programa Avramoviću, je startovao i sada ljudi kako-tako prime po svojih 30 do 35 dolara. Penzioneri mnogo manje, ali u odnosu na ono ranije mogu, kako kažu, da kupe sebi hleb i mleko. Zanimljivo je kako sve postaje relativno, tako da ako urednik i reši da ovaj tekst prevede Amerikancima, njima pola toga neće biti jasno, jer probleme imaju i američki novinari specijalizovani za Istočnu Evropu i Balkan koji se u svojim izveštajima neprestano čude i često slikaju neke scene kao kuriozitete, na koje smo se mi svi toliko navikli da ih više i ne primećujemo. Kako saznajem još uvek je kuriozitet za strane dopisnike zašto im pred dolazak u Jugoslaviju prijatelji i znanci (pod "MUST") poručuju kvasac u prahu i časopise iz oblasti mode. Beograđani i dalje ne mogu bez hleba koji se sada mesi po najstarijim recepturama u skoro svakoj kući, jer kupovni je još uvek preskup. Što se mode tiče, naravno morate znati šta se nosi u svetu, jer, bez obzira na krizu, ne smemo zaostajati za modnim detaljima. U Beogradu možete, verovali ili ne, kupiti najnoviji model Valentina po ceni koja je za Njujork smešna, ali ćete zato svoje ćevapčiće i hamburger u opustošenom McDonaldsu plaćati kao da ga jedete ispred Plaze u Njujorku.
Ovih dana je u Beogradu bila i princeza Jelisaveta Karađorđević koja je u okviru svoje fondacije obišla napuštenu decu, dečju kliniku i darovala decu. Bila je i u S&S selu u Sremskoj Kamenici i prisustvovala prikazivanju mojih dokumentarnih emisija u Jugoslovenskoj kinoteci koja se opredelila da tri emisije uzme na čuvanje kao istorijski ekskluzivni materijal i moj lični depozit o porodici Karađorđević. Razmišljala sam, zamislite, da se sve to događalo u neko mirnije i lepše vreme, ovako, radost mi je bila prepolovljena. Okupio se Beograd koji niko nije znao, ni dugo video, a Beograd je bio željan da se sretne sa svojom istorijom i da pozdravi princezu Jelisavetu.
Hrane ima, ali taj novi dinar se izvuče brzo iz džepa. Nisam ekonomista, ali mi još uvek nije jasno, kao da imamo svi manje para i kao da manje s njima možemo.
Bilo je užasno hladno ovih dana. Zamislite minus deset, a na televizoru opet onaj isti čovek iz Elektrodistribucije koji nas je podelio u neke grupe za isključenje. Sedim uvijena u ćebe. Više ne mogu ni svoju mašinu za pranje da posmatram kako pere, jer i ona troši struju.
Okupilo se prošlog ponedeljka par prijatelja. Nije više gozba za stolom, sve je lepo, vešto servirano, ali ne preobilno. Domaćica se izvinjava. Delili su i sledovanja – šećer, brašno, prašak za pranje, a čujem da su neki davali i šibice. Možda će biti i gore. Ujak iz Vašingtona pita kako vam je? Uverava me da neće biti oružanog napada. Pitam ga kako zna, kaže oseća, zna on politiku. Pita, ima li hrane… Kažem ima. Osećam se inferiorno od kako moj ujak i ja razgovaramo o stvarima koje su tako prozaične, a sada tako bitne. Beograd se osvešćuje, odjednom mu je stalo do starog dobrog porekla. Domaćinske kuće ulaze u modu. Glave porodice počinju da pokazuju svoje žene, a ljubavnice kriju. Klub vazduhoplovstva je renoviran na uglu Vasine i Uzun Mirkove. Sve je u zlatu – staro. Bio je to kraljevski klub, a valjda će biti prestižno biti u njemu. Staro društvo "Orašac" se tu okupilo, a patrijarh Pavle je sekao slavski kolač. Kažu da su došli uticajni stari Beograđani, lekari, trgovci, inženjeri, advokati.
Proces je stvaranja nove države. Da li počinje? Na koju stranu će se klatno privoleti? Da li na stranu lepog, umivenog, poštenog dela naroda koji isto tako voli zemlju ili na stranu onog koga svi koriste protiv nas i neprestano pokazuju?
Kriza nas je sve promenila, a ja se borim sa samom sobom da ovde i dalje sagledam ponešto lepo i dobro. Kao da sam suzbila strah i nezadovoljstvo svime što me okružuje i to manifestujem tolerancijom. Pokušavam da sve razumem i objasnim.
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.