Pismo iz Beograda (2)

 01.05.1993
Autor: Mira Adanja-Polak, "Hello Belgrade"

Vratila sam se pre neki dan iz Londona. Prijateljica mi zavidi što se vraćam. Više od dvadeset godina živi u Engleskoj, afirmisala se. Dobila je sva moguća stručna priznanja, ima porodicu… Čezne za Jevremovom ulicom u Beogradu. Ispituje me: „Da li je još uvek onako toplo posle podne kada se od vrućine sve lepi, a vazduh stoji?" Ja kažem: "Jeste, grozno." Ona uzdiše: „Divno!", i dalje pita: „Da li ljudi sede po kafanama, pričaju sve bez veze, ogovaraju, stalno nešto komentarišu i bune se?" Kažem: "Užasno." Ona kaže: „Divno – to mi nedostaje…"

Nikada kraja nagovorima stručnih znalaca, stratega i analitičara koji me pitaju sa nevericom: „Vi, naravno, idete da uradite neki posao pa se vraćate? Vi se svakako ne vraćate sada u ovo vreme nazad…." Kažem: "Vraćam se. Tamo mi je kuća, dom, porodica, prijatelji i ne mogu od sebe da pobegnem."

Emisija na kojoj trenutno radim je zapravo saga o izbeglištvu. Počela sam je susretom sa princezom Jelisavetom, a tragajući po istorijskim činjenicama suočila sam se sa najvećom kaznom koja može, posle oduzimanja razuma, čoveka da zadesi. To je izbeglištvo, prinudno napuštanje doma, zemlje. Taj očaj što se generacijama sakuplja u porodicama koje su morale da odu, jer su mislile da je tako bolje, ili da tako mora da bude, je neizmerljiv. Kao da se taj izbeglički crv uvuče u gene pa se nasleđuje, a njihov broj u svakoj generaciji pokazuje druge oblike.

Telefon mi ovih dana često zvoni. Ljudi misle da je meni lakše. Putujem. To znači da imam i vizu. Toliko su uznemireni da i bez pokušaja da dođu do vize odmah traže „vezu". Neka se nesigurnost nagomilala u našim ljudima koji se plaše da ostvare svoja najosnovnija prava: da, na primer, vizu traže pa da sačekaju da budu odbijeni. Više i ne putuju, sve je veoma skupo, a pošto nisu poželjni, radije i ne pokušavaju.

Nedavno su mnogi u Beogradu slavili slavu, pa se skupilo dosta sveta. Čuje se razgovor, nema razdraganosti, nema bliskosti, nepoverenje je oko nas.

Neki novi ljudi uvode novi način ponašanja. Dosta se grabi, norme kao da se gube. Pojedinci imaju mnogo para, ne zna se šta rade. O toj ekonomiji u vreme ratova i kriza sam dosta čitala.

Uvek sam se čudila gledajući stare materijale po dokumentacijama kako je moguće da slike uoči rata imaju detalje kao „dame sa šeširima" ili „balovi" i „izložbe"…. Ljudi žive možda intenzivnije i duhovnije. Dosta se čita sada.

Ima mnogo onih koji žele da kupe ono što neki moraju da prodaju. Kupuju srebro, slike, čitavu nečiju biografiju, jer na koji način objasniti svojoj deci kako su se bez predaka odjednom našli u Beogradu.

Sve što smo imali polako nestaje iz izloga. Kada i odemo „napolje", pošto granice još nisu zatvorene, to izgleda ovako: preko Mađarske se upućuje usamljeni autobus, kao na dalekom divljem zapadu. Slika čistog nadrealizma. Autobus je sam na drumu i ide ka jednoj udaljenoj civilizaciji – budimpeštanskom aerodromu, a Mađari nam nisu zaboravili raskalašna bančenja sa novčanicima punim para. Nema nas u budimpeštanskim kafanama na onaj stari način, radije se kupuje prašak za sudove i hrana koja u Beogradu počinje da bude preskupa.

Nema više diplomatskih prijema. Ostali su diplomati koji samo čekaju kada će im javiti da utovare svoje stvari i krenu kući. U biografijama će upisati da su službovali u Beogradu kada je to bilo najopasnije, jer malo-malo, pa prete bombardovanjem. Masa novinara smeštena u luksuznom hotelu Hajat sa ekskluzivnim italijanskim restoranom koji nema parmezan zbog sankcija, odlazi u unutrašnjost Srbije i Republike Srpske, tražeći reportažu koju „svet još nije video", koja plaši i nas ovde i svet tamo. Beograd postaje nervozan, umoran, tesno mu je. Navikao je da se kočoperi, da se pravi važan. Toga sada nema.

Jedan moj prijatelj za ručkom u najkonzervativnijem delu Londona kod Vestminstera priznaje: „Nikad nisam tako uživao i tako bio srećan kao u Beogradu." „Da li da se vratim?", pitam ga. On toliko toga zna. „Pa kako drugačije", odgovara mi, „tamo ti je kuća, porodica i mnogi prijatelji."

Ostavite komentar

Error! This email is not valid.