Sreća je relativna stvar. Jutros me je šef radnje, pored koje svakodnevno prolazim, uz smešak pozvao da uđem. Ostavio mi je pola litre mleka. Kriza traži ustupke. Posle Lorda Ovena, Karingtona, čekanja za intervjue, zašto se opet ne saviti i zbog tog mleka i ne postati prilježan i pun razumevanja i za šefa prodavnice. Zahvaljujući ovoj situaciji on je promenio socijalni status. Letovao lepo, nosi se lepo, divan automobil! Da li je on ratni profiter koji zgrće novac, jer prodaje hranu, ili ja koja sam se savila pred nekim koga prezirem samo zbog pola litre mleka?
Sedim u Beogradu, jer da nisam tu nikada, ne bih bila svedok fantastičnih događaja koji su neprepričljivi. Nedavno sam bila upozorena da pravim paniku što u programu govorim o "bonovima" i "tačkicama" za hranu. Nije prošlo ni dve nedelje, a ti isti bonovi dele se ljudima kako bi dobili brašno, ulje i šećer po nižim cenama. Velika je dilema da li u tom paketu treba da bude i pasta za zube. Paketi se popularno zovu "Buš" (brašno, ulje, šećer).
U ovom gradu nema više uzora niti ideala. Bolje je ne raspitivati se o prijateljima. Saznaćete da su i oni otišli. Jedna vest na Televiziji privukla je pažnju Beograđana. Za dvadeset maraka mogu da odu preko vikenda na šoping turu do Valjeva gde bi im se omogućilo da dođu u neposredni kontakt sa seljakom kako bi od njega kupili sve što je potrebno za zimnicu! Hrana postaje osnovna preokupacija onih koji u Beogradu preživljavaju. Nije više merak ni imati više od drugih, niti dobro jesti, niti reći da putujete. U svima koji imaju bar malo poštenja, oseća se krivica ako im je bolje no drugima.
Dobila sam iz Londonskog Kovent Gardena pregled svih jesenjih premijera opere i baleta. Obaveštavaju me da će Kovent Garden davati vrlo jeftine karte za predstavu Madam grupaciju u Britaniji svrstani su studenti i siromašni građani. A našu, beogradsku operu, koja je bila u poletu, napušta Gospodin Del Monako, jer nije ni on mogao da se snađe u svemu oko nas.
Beograd je postao jedna velika kutija koja se kao u bajkama smanjuje. U njemu više nema onih koje ste poznavali niti one istrajnosti da se prikaže ono što nije. Sve je kao u vreme Potemkinovih sela. Sve treba sakriti da se ne vidi. Mi smo do sada uvek pokazivali samo ono sto je dobro i lepo. Šta sada pokazati? Umiruće pacijente, napuštenu decu, izbeglice koje tumaraju po tuđem misleći da imaju prava da otimaju i povređuju. Rat razara na daljinu, stvorio je od Beograda prihvatni centar. Šaht se izlio. Sve curi. Pucaju šavovi. Beograd već dugo nema status glavnog grada. Postoje pokušaji da mu se povrate ranije pogodnosti. Gradski prevoz uzeo je i prvu žrtvu. Žena je poginula, jer je eksplodirala guma autobusa. Ljudi u prevozu ostaju bez daha, dostojanstva i novčanika. Možda je to transformacija društva. Svi pričaju da je u Moskvi mnogo gore. Zašto ne kažu gde je bolje.
Susret sa prijateljima izgleda ovako: "Šta poneti onoj deci na poklon, ne može se praznih ruku"? Ići u posetu počinje da bude opterećenje. Više se ne daruje 100 grama kafe, što je bio na neki način nacionalni običaj. Sada prilikom poseta strogo vodite računa da ne dođete u vreme ručka, jer domaćin nema dovoljno da vas pozove da sednete i vi za sto.
Po Beogradu su otvorene privatne parfimerije. Tu se prodaje takozvana "luksuzna roba" u vidu sapuna, dezodoransa, farbi za kosu. Cene su kao da kupujete u Blumingdejlsu. U centru grada otvaraju se djuti-fri šopovi u kojima se prodaju parfemi i čipkani donji veš kao neka vrsta nedostižnih artikala. Sve to podseća na nekadašnji Prag u koji su Jugosloveni odlazili, menjali devize i za krune nabavljali luksuzne stvari u velikim količinama. Čudili su se tada Jugosloveni zašto ih ljudi tako tužno gledaju i zašto se niko u Pragu ne smeje.
Imam utisak da se ne smeju ni oni koje je rat izbacio na površinu. Dobro znaju da sve što imaju nije došlo prirodno. Ne snalaze se. Oni koji žive od starog porodičnog imetka se ipak osmehuju. Prodaju im kuhinjski escajg od alpake kao srebro, stare porodične fotografije kao dokaze o njihovom budućem poreklu.
Opet se u Beogradu događa susret starog i novog. Na istim ovim prostorima mnoge beogradske porodice su sve to već jednom videle, proživele i ispričale svojoj deci da ne zaborave. Onima kojima se to sada tek prvi put dešava, uvek kažem: "Potpuno vas razumem, to mora da je teško, vama je to prvi put."
(Mira Adanja-Polak, „Hello Belgrade“, 1. septembar 1993)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.