Dejvid Rokfeler – ekskluzivni intervju

 21.03.2017
Autor: Mira Adanja-Polak

Kada sam čula da je umro Dejvid Rokfeler, nisu me iznenadili pozivi mojih kolega novinara da me podsete da sam jedini tada jugoslovenski novinar razgovarala sa njim u vreme održavanja konferencije MMF-a u Beogradu.

Sećam se da tada nisam razumevala tu količinu uznemirenja i napetosti koja ga je okruživala. Stajao je dosta izdvojen od drugih ljudi i jedino je razgovarao sa Maknamarom, predsednikom MMF-a. Prišla sam mu i započela razgovor time što sam, na njegovo iznenađenje, počela da mu govorim da tačno znam ko je i šta radi.

U glavi mi je bilo da obradujem list „Duga“, za koji sam tada pisala. Uvek sam želela da donesem ekskluzivu. Evo delova tog teksta koji je 1980. godine objavljen u „Dugi“. Jedva sam našla sliku, i to iz novina, jer ne znam gde mi je original. Mora da je ostao u nekoj štampariji. Znate da slike nikada ne vraćaju…

Stari Džon Rokfeler je, kao „pater familias“, odredio da jedan od sinova bude političar. Tako je Nelson Rokfeler izrastao u kandidata za predsednika u vreme Goldvotera; bio je i guverner države Njujork i potpredsednik Sjedinjenih Američkih Država kad je Ford bio predsednik.

Njegov brat, Dejvid Rokfeler, naš sagovornik, nikad nije mogao da preboli što nije ušao u političke kombinacije porodice, jer je njemu poveren biznis, ekonomija i novac „Čejsmenheten“ banke. I tako je došlo do čudnog spoja. Dejvid Rokfeler je veoma često ulagao novac tamo gde je bio i interes Stejt departmenta. Nije krio veliiku želju da postane ministar inostranih poslova, ali mu to nije smetalo da sa svojih bankarskih pozicija ustanovi Trojni savez i bolje razumevanje tri sile: SAD, Japana i Zapadne Evrope. U tom savezu, članovi su bili Karter, Bžežinski i Buš. Svi su danas vodeće ličnosti političkog života Amerike. U sadašnjim predsedničkim izborima „Rokfelerov čovek“ je Buš, koji je ovih dana imenovan za potpredsednika, ako republikanci dobiju izbore.

„Čejsmenheten-banka“ je prva američka banka koja je posle rata počela da sarađuje s Jugoslavijom i koja je pokazala interesovanje za privredu Jugoslavije. Ova saradnja traje više od trideset godina. Tim povodom je Dejvid Rokfeler nedavno ponovo posetio našu zemlju.

Gospodine Rokfeler, kako gledate na trenutnu situaciju u Sjedinjenim Američkim Državama?

Svet se sada umnogome razlikuje od prvih posleratnih godina. Prošli su dani kad je Amerika mogla da bude vojni policajac, moralni propovednik svetu i jedini arsenal demokratije, kao i komadić prosperiteta na inače nemirnoj zemaljskoj kugli. Sve nacije, manje ili više, zavise jedna od druge. U ovakvoj međusobnoj zavisnosti Sjedinjene Države su samo jedna nacija suočena s nesigurnom decenijom. Suočeni smo s energetskom krizom, inflacijom, recesijom. Ove američke brige podnose i druge nacije, jer energija je osnov svih naših interesa. Mi danas zavisimo od uvoza kako bismo ispunili polovinu naših potreba za naftom. Snosimo veliku odgovornost za veliku zavisnost od nafte. Ipak, učinjen je neki napredak u konzerviranju energija, i ja sam uveren da se može učiniti još više. Pravilna orijentacija Sjedinjenih Američkih Država je da odmah energično počnu istraživanja domaćeg tržišta.

Naša velika briga je blisko povezana s pronalaženjem energije. To je inflacija. Srećom, neke od koraka koji su neophodni da se inflacija ispravi preuzela je Savezna direkcija za rezerve. Ali, inflacija ima za sobom petnaest godina »zaliha«, i ne može se brzo zaustaviti.

Sreli ste se s Titom na sastanku bankara sveta. Tada ste s njim razgovarali…

Uvek sam bio impresioniran predsednikom Titom kao vođom kompleksne države u nemirnom svetu i dalekovidim međunarodnim državnikom. Moje kolege u „Čejsmenheten-banci“ i ja bili smo duboko dirnuti vešću o njegovoj smrti. On je bio veliki ratni lider, koji je osnovao novu Jugoslaviju u duhu bratstva i jedinstva. Predsednik Tito dao je ogroman doprinos miru u svetu, što će trajati u budućnosti. Za svoju ulogu stvaraoca pokreta nesvrstanih, on je svuda zaslužio poštovanje ljudi, ali će se duboko osećati nedostatak njegove hrabrosti i rukovođenja, iako je predsednik Tito otišao, nezavisnost, stabilnost i prosperitet Jugoslavije služiće kao živo svedočanstvo o njemu.

Banka na čijem se čelu Vi nalazite, „Čejsmenheten“, jedna je od najvećih u svetu. Kako gledate na ulogu banaka i novca u svetskim događajima?

Moje mišljenje o prošloj deceniji komercijalnog bankarstva zasniva se na proširenoj međunarodnoj perspektivi, većoj agresivnosti na tržištu bankarskih usluga, povećanim inovacijama u bankarskim aranžmanima i tehnologiji podrške, kao i stalnim visokim standardima integriteta i odgovornosti. Verujem da će se ovakav trend nastaviti i u osamdesetim godinama.

S pojačanjem ekonomske međuzavisnosti, a verujem da će se ona pojačati, doći će i do povećanog oslanjanja na međunarodni bilans. Uspešne komercijalne banke povećaće svoje poznavanje i osetljivost za strana tržišta. U svakom slučaju, dalekovidost i rukovođenje biće od prvostepene važnosti za napredak u svetu bankarstva u kojem vlada velika konkurencija.

Veoma ste često na putu. Da li uopšte i stižete da se odmorite i da imate ono što se zove privatan život?

Veliki deo vremena provodim na putovanju po SAD i velikom broju drugih zemalja, ali ja uživam u putovanju. Putovanja možda u bankarstvu imaju neuporedivo važniju ulogu nego u bilo kom drugom poslu. Ja mislim da u ovom poslu glavni klijenti očekuju da poznaju najodgovorniju osobu iz svoje banke, a to sam ja, pa zato svojim klijentima dolazim „na noge“.

Na putovanjima u inostranstvu pokušavam da posetim između osam i četrnaest zemalja za četrnaest dana, a tada posećujem vladine i bankarske funkcionere. Četrnaest zemalja za četrnaest dana tačno kazuju koliko mi je program opterećen. Idem sopstvenim avionom, a kako je let suviše dug, da bi pilot leteo neprestano, onda se zaustavljamo između dva odredišta i tada biram grad s dobrim restoranom i u njemu provodim noć. Moja supruga i ja pokušavamo da vikende sačuvamo od mojih poslova i tada uživam u predelima, dobroj hrani i divnim starim spomenicima.

Život je samo jedan; recite nam kako da iz tog jednog života čovek izvuče najviše zadovoljstva?

Da bi se od života najviše dobilo, čovek mora da ima zdravo verovanje u vrednosti i nagrade koje daje rad. Pošten rad je za mene sredstvo kojim zaslužujemo svoje mesto u svetu. Moj lični trud i trud moje porodice umnogome su doprineli našem smislu za samopoštovanje. Ovo kažem zato što se rad svakog od nas nagrađuje samo prema onome kako ga drugi vrednuju ili koliko naš rad ide u nečiju korist. Svaki čovek mora da izgradi sopstvene kriterijume za samopoštovanje. Ukoliko se pridržavamo etike rada tako da smo samima sebi dovoljni i da smo zadovoljili unutrašnje potrebe, onda možemo da kažemo da smo u životu uspeli. Tada se može govoriti o bogatstvu života, i samo tako se u ovom jednom životu može ostvariti njegova suština.

Ostavite komentar

Error! This email is not valid.