Srbija pažljivo da bira sporove u kojima učestvuje – intervju Mire Adanje Polak sa Džonatanom Ajlom

 14.10.2016
Autor: Mira Adanja-Polak

DŽONATAN AJL je direktor instituta RUSI (Royal United Services Institute for Defence and Security Studies), najznačajnije britanske institucije iz oblasti spoljne politike. To je institut koji se bavi sektorima bezbednosti i odbrane. Tokom protekle dve decenije, posebno u vreme ratova na našim prostorima, imala sam priliku da s njim razgovaram bar desetak puta. Tada je govorio o tome kako bi tadašnji srpski političari trebalo da se ponašaju u veoma delikatnim situacijama. Tada su posle emitovanja govorili: „Ali ovo je samo još jedno mišljenje“. Krajem septembra, srela sam ga ponovo u Londonu. Sada je čovek broj dva u RUSI.

– Teško je reći koliki uticaj imaju intervjui dati medijima. Tada sam imao dve poruke koje je bilo teško preneti srpskoj javnosti. Prva, nisu videli značaj javnog mnjenja, a drugo, nisu shvatali da se javno mnjenje obično formira nizom događaja i ne mora nužno da se podudara sa stvarnim stanjem na terenu. Srbija je veoma često imala krajnje negativan imidž zbog niza događaja za koje Srbi nisu bili jedini krivci, ili nisu bili uopšte krivi. Ali to više nije bilo važno. Određeni stavovi su već bili formirani, određena mišljenja kreirana, i Srbija je morala da se bori s tom novom stvorenom realnošću. Nažalost, predsednik Milošević je sve više postajao izolovan od realnosti onakva kakva je zaista bila, verovatno zbog toga što nije imao dovoljno dobrih savetnika.

Danas ponovo vidimo tenzije na Balkanu. Mislite li da to može da eskalira?

– Ovoga puta možemo da budemo malo više optimistični. Vreme ratova je iza nas, posebno među, ono što ja zovem, „vodećim nacijama bivše Jugoslavije“ – Hrvati, Srbi i Slovenci. I dalje postoji veliko pitanje o identitetu pojedinih teritorija, na primer Bosne i Hercegovine, Makedonije, Kosova ili Albanije. Ono gde mislim da postoji opasnost jeste nešto što ja zovem „hladni mir“, a to može biti isto tako iscrpljujuće. Trenutna politička situacija u Hrvatskoj, kao i sterilan nacionalizam doprinose tome uz nerešeno pitanje sudbine Srba iz Krajine. U Hrvatskoj nema preispitivanja. „Hladni mir“ je tužno rešenje, jer ono što je potrebno i jednoj i drugoj zemlji sada je pojačanja saradnja.

Mislite li da bi Srbija trebalo da ostane mirna i da ne reaguje na svaku provokaciju?

– To je dobra lekcija koju su izvukle gotovo sve evropske vlade. Prvo treba dobro razmisliti, pa tek onda reagovati. To je posebno važno za zemlje kao što je Srbija pošto i dalje postoje neka ključna pitanja koja traže odgovor, pre svega o budućnosti Srbije. Treba se samo setiti tragedije kroz koju je Srbija prošla devedesetih. Da nije bilo rata, Jugoslavija bi bila prva zemlja istočnog bloka koja bi se priključila EU. Da nije bilo rata, Srbija bi bila jedna od najrazvijenijih zemalja istočne Evrope. Izgubljeno je mnogo godina, što je još važnije – izgubljeno je mnogo života, kao i prilika. Srbija mora veoma pažljivo da bira sporove u kojima će učestvovati. Ima nekih sporova za koje je vredno boriti se, postoje i oni za koje nije vredno boriti se. Nije moguće u isto vreme imati loše odnose sa susedima, truditi se da se zaustavi priznavanje Kosova, imati dobre odnose s Rusijom, pokušati imati dobre odnose s NATO i pregovarati s EU o članstvu – sve u isto vreme. Na kraju, Srbija treba da odluči o svojim prioritetima. Razumem srpske političare, od kojih se traži da urade dodatne ustupke, nakon što su već učinili toliko mnogo ustupaka. Nažalost, neke bitke se i dalje moraju voditi, a glavna bitka bi trebalo da bude nepovratna integracija Srbije u EU i nepovratno stavljanje Srbije na mesto koje joj pripada, i koje joj je uvek pripadalo – kao normalnoj evropskoj zemlji, s normalnim priznatim granicama.

newsweek-10-2016Granice su uvek osetljivo pitanje. Mislite li da su granice Srbije rešene?

– I da i ne. Da u smislu da ne postoji opasnost da dođe do nekih promena u južnoj Srbiji. To je oblast u kojoj su NATO i Srbija funkcionisali veoma dobro. Mislim da se Vojvodina ne dovodi u pitanje. Pitanje granica postoji u Bosni u vezi sa statusom Srba, kao i odnosima koje će oni imati sa Srbijom. I naravno, tu je veliko pitanje Kosova. Političari koji pominju neke druge promene granica to rade samo zbog unutrašnjih potreba, a ne zato što je to realnost. Realnost je da je srpska vojska i dalje najjača u regionu. Realnost je da su Srbi odlučni da odbrane svoju teritoriju. Sadašnje pretnje nisu ni izbliza tako opasne kao što su bile devedesetih. Srbija je bezbedna koliko i većina ostalih evropskih zemalja – uz izuzetak pitanja izbeglica, kao i Kosova, koje je sada više političko pitanje, a manje vojno.

Da li biste se usudili da date savet u vezi s Kosovom?

– Mislim da je nezamislivo da bi Kosovo ponovo moglo da bude deo Srbije u praktičnom smislu. U pravnom smislu, to pitanje još nije rešeno. Više bih voleo da nije došlo do priznanja Kosova zato što mislim da ono treba da dođe tek kad ona pokaže da je sposobna da samo upravlja sobom. Bila je velika greška priznati Kosovo, sad vidimo kako se Rusi ponašaju na Krimu, da su iskoristili identične argumente koji su korišćeni na Kosovu. Kreirali smo mnogo presedana koji su loši. Ali tu smo gde smo. Sada je ključno napraviti ozbiljnu procenu koliko su Srbi spremni da plate za kosovsko pitanje. Postoji mnogo načina na koje se ovo pitanje može tretirati – kroz neformalne odnose dve teritorije, specijalni status, koji donekle već i postoji za severni deo Kosova, specijalni status za Srbe i manastire… Da sam ja srpski političar, ne bih platio konačnu cenu za Kosovo – a to je držanje Srbije van evropskih integracija. Za buduće generacije važno je napraviti taj korak.

Izbeglice dolaze, Srbija dobro postupa prema njima, ali oni su ovde zarobljeni jer ne mogu dalje. Ogroman broj ljudi dolazi u malu zemlju. Kako bi trebalo da se ponašamo?

– Zemlje poput Srbije platile su mnogo veću cenu nego neke ostale zemlje. Pitanje izbeglica je u Evropi tek nedavno pokrenuto, dok se Srbija već dve decenije bori s tim problemom dolaskom prognanih iz Hrvatske, Bosne i Kosova bez ikakve pomoći od bilo koga. Razumem frustraciju koja nastaje dolaskom izbeglica van Evrope. Na kraju, mislim da moramo da izgradimo ograde, iako svi govore da ih ne treba graditi. Vidimo da se to pomera, od Austrije, preko Slovenije, Mađarske, Bugarske… Nažalost, nema rešenja ukoliko želimo da ostanemo demokratske, humane zemlje.

Šta biste vi uradili?

– Insistirao bih da je ovo oblast koja zahteva evropsko rešenje, pojačao bih vraćanje onih koji nemaju pravo da ostanu ili nisu dobili politički azil i pokušao bih da na evropskom nivou rešim pitanje spoljnih granica Evrope. Srbija, koja nije članica ni EU ni NATO, čini mnogo više nego zemlje koji bi to trebalo da čine. Ne treba zaboraviti da smo mi svedoci jednog istorijskog procesa. Ne možemo mi biti bogati, a okruženi zemljama koje su uništene, poput Bliskog istoka i severne Afrike. Ova migracija je bila neizbežna. To ne možemo da izbegnemo, samo treba videti kako je ograničiti i kako obezbediti da oni koji dođu kao tražioci azila to zaista i budu. Ova situacija je najviše opteretila najsiromašnije zemlje u Evropi, poput Grčke, Srbije. Ali priliv izbeglica je toliko veliki da to niko ne može da apsorbuje. Čak je i Nemačka rekla da može da primi neograničen broj izbeglica, da bi posle milion rekla da to više ne može.

Mira Adanja Polak, „Newsweek“, oktobar 2016.

Ostavite komentar

Error! This email is not valid.