Nikson u snovima

 15.06.1996
Autor: Mira Adanja-Polak

Bivši američki predsednik ostao večita intriga. Nezaboravni susret u beogradskom „Metropolu“ sa Orijanom Falači. Polemika o muškarcima sa Erikom Jong. Prijateljstvo je svetinja. Još kao dete znala je šta neće.

Reportaže Mire Adanja-Polak redovno izazivaju veliko interesovanje u javnosti. Obavezno uz to idu i komentari pro et kontra. Tako je bilo i sa njenim nedavno emitovanim ekskluzivnim razgovorom sa Jovankom Broz za koji je dobila i pohvale za pravi novinarski poduhvat, ali i zamerke što je to bio samo tonski zapis, te zato i nije bio prvi intervju Titove udovice posle 16 godina ćutanja…

Razgovaramo u kafiću „Ipanema“ (po njenom izboru). Poznata novinarka Televizije Beograd kaže:

– Ono što sam prikazala na Studiju B kao gost jeste tonski zapis jednog od nekoliko mojih razgovora sa Jovankom Broz. Po mojim visokim kriterijumima on je ekskluzivan, jedinstven i prvi. Iza svega što radim stojim i bilo bi profesionalno neumesno da o tome i dalje pričam.

Posle male pauze dodaje:

– Ono što uradim i pokažem više ne komentarišem iz poštovanja prema svom sagovorniku, pre svega. A imam duboko razumevanje za sva reagovanja.

Orijana Falači

Od svih osoba kojima se ova novinarka bavila, a na spisku je impozantan broj svetski slavnih ličnosti, Jovanka Broz ju je najviše zaintrigirala, najviše vremena je provela „baveći se njom“ – čitajući, istražujući svaki podatak do koga je došla.

Posle Jovanke Broz, na Mirinom spisku omiljenih intervjua je čuvena Orijana Falači.

– U profesionalnom pogledu ona je na mene najviše uticala. Kada sam bila na samom početku novinarske karijere, Orijana mi je objasnila prioritete u životu: da je privatni život na prvom mestu, unutrašnji mir i zadovoljstvo koje čovek mora da ima, a karijera dolazi tek potom. Ako čovek uspe podjednako uspešno da zadovolji i jedno i drugo, onda može samo da zahvali Bogu što mu je podario takvu snagu.

I dan-danas Mira se jasno seća tog susreta sa Orijanom Falači u Beogradu („Jedino me ne pitajte za datum, tu sam slaba“). Kada je čula da je Orijana došla u Beograd, poslala joj je poruku da bi jako želela da se s njom sretne i zamolila je da je pozove u bilo koje doba dana i noći. Orijana ju je pozvala usred noći da dođe u hotel „Metropol“.

– Ušla sam u restoran, Orijana je sedela okružena silnim orhidejama i drugim cvećem – sama. U tom trenutku sam sebi rekla: a ne, mene to ne interesuje, lažni sjaj, falš odnosi, ljudi oko tebe koji misle da mogu da izvuku neku korist.

Već tada Mira je imala jasno iskristalisane kriterijume, jednom prilikom je to ovako definisala: „Celog života tražim brilijant bez greške. Ako je prijateljstvo, mora biti pravo, ako je talenat, mora biti čist, ako je ljubav, ona mora biti fantastična“.

Takvi stavovi neminovno nose razočarenja, pa je pitamo kako ih je ona doživljavala i prevazilazila.

– Moj otac je uvek govorio: „Kada moja ćerka sleće, ona pikira pravo na beton. Pada na glavu“. I to je tačno. Ali, iz te mrlje na asfaltu ja već sutra ugledam ružičnjak. Tačno je da kada se „razlupam“ u idealima, to bude užas… Ipak, brzo zaboravljam ružne stvari, ili ih zaobilazim, i krećem ka onom lepom što ohrabruje, stimuliše.

Prijateljstvo je, zato, za nju svetinja, većina prijatelja su joj to još od školskih dana, „odnosi vekovni“… A zbog razmimoilaženja u pogledima na ljubav i muškarce – umalo da se „pobije“ sa Erikom Jong.

Erika Jong

– Eriku sam upoznala u Njujorku. Ona je došla kod mene i umesto intervjua od sat vremena, kako je bilo dogovoreno, satima smo ćaskale. Ali, oko shvatanja muškaraca nikako se nismo složile. Ona ih tretira kao potrošni materijal – ili se samo pretvara da je tako.

Naša sagovornica priznaje: sva svoja nadahnuća ona je uvek dobijala od muškaraca, a „padala“ je na stvari kojima su se njene prijateljice smejale. „Miri popraviš peglu, a ona odlepi“, zadirkivali su je, a ona je zaista zadivljena muškarcima koji su spretni u rešavanju tehničkih problema. Naravno – muž joj je inženjer, sin takođe.

Zanimljiv je još jedan zaključak koji Mira Adanja-Polak iznosi o Eriki Jong:

– Ona je osoba koja je, po mom mišljenju, u životu malo preživljavala, više je živela kroz svoje knjige i stekla sam utisak da duboku emociju nikada stvarno nije doživela!

Erika je na razgovor došla sa svojim stilistom koji ju je sredio za snimanje. Svoju uslugu ponudio je i Miri – ona je ljubazno odbila. Razlog je u tome što je njen odnos prema kameri sasvim drugačiji, smatra da i pred kamerom treba da budeš ono što si u životu, da je pravi život, realni, bez ulepšavanja ono što treba da se pokaže ljudima.

– Ja nisam folk novinarka, da u oblačenju nadoknađujem ono što ne mogu da postignem u poslu. Iz straha da ne budem zapažena prilogom, da se napadno oblačim, šminkam. Mene stalno kritikuju što sam u tamnom, najčešće teget, a ja objašnjavam da ljudi ne treba da me pamte po haljini, nego po onome što im pokazujem i govorim.

Telefon, struja, komunalije…

Iz takvih razmišljanja onda sasvim logično izgleda kada Mira Adanja-Polak sa svojih putešestvija po svetu i susretanja sa slavnim ličnostima, kakve su recimo Henri Kisindžer, Dejvid Rokfeler, Piter Justinov, Sofija Loren, Graham Grin, Eli Vizel i drugi moćni političari, slavni umetnici, prinčevi i princeze – „sleti“ u Beogradski program RTS-a i razgovara o računima za struju, telefon, komunalnim problemima Beograda, stanju u zdravstvu.

Činjenica je da su zahvaljujući upornosti Mire Adanja-Polak neke stvari u ovom gradu poboljšane – zahvaljujući njenom zalaganju slepa deca su dobila svoju školu u Zemunu, umesto stare duševne bolnice „Laza Lazarević“, smeštene u bivšoj konjušarnici, napravljena je nova zgrada, renovirano je Odeljenje N u Zvečanskoj ulici u kome su smeštena deca sa urođenim manama, u TV emsijama u kojima se priča i objašnjava dinastička tradicija u Jugoslaviji ona je u jeku anateme na našu zemlju pokazala jednu građansku tradiciju, svet je u tim emisijama video da nije reč o divljacima i primitivcima kakvim su mnogi hteli da nas prikažu. Dovela je moćnu američku televiziju ABC koja je pratila princezu Jelisavetu Karađorđević u njenoj humanitarnoj misiji pomoći deci u Jugoslaviji i time privukla pažnju svetske javnosti na situaciju u zemlji pod sankcijama…

Princeza Jelisaveta

Kada je reč o Jelisaveti Karađorđević, njihovo profesionalno susretanje se pretvorilo u pravo prijateljstvo.

– Srele smo se kada je ona prvi put došla u Beograd i kada sam ja preko nje upoznala istoriju svoje zemlje, za šta sam dotle bila uskraćena. Ona mi je pričala, ja sam posle nastavljala da „kopam“ po knjigama, dokumentima i tako je nastala „Priča o Karađorđevićima“, koja je ušla u Kinoteku i popunila rupu u istoriji koja je postojala od 1941. do 1992. godine.

Bilo je vrlo dirljivo kada je na projekciji Jelisaveta prvi put videla svoje roditelje na filmu, a ono što je ostala velika princezina želja jeste to da se Narodni muzej nazove Muzej kneza Pavla.

– Budući da je reč o njegovoj zbirci, kome bi to smetalo, pita Mira Adanja-Polak, koja nastavlja svoja istraživanja o Karađorđevićima. Nedavno je pravila i intervju sa Jelisavetinom dadiljom koja je iz porodice Kartelija, od koje je čula fantastične stvari.

Velika Mirina preokupacija, traje decenijama, jeste i ruska carska porodica.

– Ja se bavim Rusima ovde, u Americi, a u Rusiji nikada nisam bila. Sve rusko je napolju… tako sam se plašila da i naše nasleđe ne ode nepovratno…

Intervju koji dugo radi jeste sa unukom lekara Botkina (koji je ubijen sa celom carskom porodicom Romanov), u stalnom je kontaktu sa naučnicima koji ispituju njihove kosti. Ta njena istraživanja i preokupacije poseduju strast naučnika, sagovornica nam priča kako ju je otac odveo kod Dobrice Ćosića u vreme kada je pisao „Vreme smrti“.

– Po celoj sobi bile su rasprostrte mape Srbije, sa obeleženim mestima događaja koji će se pojaviti u romanu. Ćosić nam je objasnio da on na taj način preživljava jedno vreme, događaje… Tako i mene, svaka sitnica, predmet, sličica, ime… upućuju na život i vreme u carskoj Rusiji.

Ričard Nikson

Da i vreme i prostor nisu ograničeni, sa Mirom Adanja-Polak čovek bi mogao satima da razgovara o sto najrazličitijih tema. Interesuje nas šta joj, upornoj i prodornoj, ipak nije pošlo za rukom.

– Nikson. On je moja ogromna neostvarena želja, ja sam bila fascinirana njegovom maksimalnom posvećenosti ideji i viziji Amerike. Nikson je ostao za mene večita intriga, noćima sam sanjala kako pravim intervju sa njim.

Jedna stvar obavezno prati ovu uspešnu ženu. Kao, lako je njoj jer svojim jevrejskim vezama uspeva da stigne do svakoga do koga želi.

– Evo, javno priznajem, deklarišem se, uhvaćena sam u klopku, ne mogu da se izvučem… Priznajem da sam Jevrejka i da kao takva koristim jevrejske veze. Tom prilikom sam neobrazovana, fizički neugledna, mutava, nesposobna, nepismena, a novinarstvo mi izgleda kao daleki san…

A, kao što možete pretpostaviti, Mira je još kao dete dobro znala – šta neće. Rođena je u Budimpešti, otac joj je bio čuveni hirurg urolog, majka likovni kritičar.

– Moji roditelji su se nadali da će se to što znam šta neću jednog dana definisati u to da saznam šta hoću, što se i desilo. Osim toga, mi, deca, vaspitavani smo da uvek pomažemo drugima. Moj otac je stalno govorio kako se najveća sigurnost i snaga osete onda kada vladaš svojim poslom, kada znaš da možeš drugima da pomogneš.

Danas, Mirina mlađa sestra je magistar biohemije, brat je hirurg, urolog. O Mirinoj pomoći ljudima u rešavanju mnogobrojnih, svakodnevnih problema već smo nešto rekli, detaljnije o tome kome je sve pomagala, kaže – nema potrebe da pričamo.

– Humanost prestaje to da bude kada se objavi na sva zvona, kada čovek iz toga izvlači bilo kakvu korist. Upoznala sam mnogo onih koji su stvorili čitav marketing od naše tragedije – daju neku malu paru i odmah traže da to objaviš.

U svakom slučaju, ma šta ko o tome mislio, za Miru Adanja-Polak je rad u Beogradskom programu izuzetno značajan i odgovoran, svaka emisija joj je važna kao da je prva, nema navike, a ima strasti i vizije…

– Gledalište i čitaoci sude o tome da li si uspešan ili ne, koliko vrediš. Novinarstvo je mukotrpan posao gde bereš lovorike svakog časa, ali u svakom trenutku možeš i da se „skrkaš“. I veća energija ide na to da ne pogrešiš, propadneš. Ljudi ti svašta pričaju, kako da sve to čovek proveri?

– Dobra procena je suština – dodaje sagovornica, a njoj u tome sigurno pomaže i to što je diplomirani psiholog. – Za uspeh u novinarstvu moraš malo da budeš izdvojen da bi bolje video stvari, a treba i da si ekonomski situiran, da ne moraš da se savijaš.

Uz ove savete mladim novinarima, čini nam se da je za uspeh u ovoj profesiji još nešto vrlo važno, a što je Mira Adanja-Polak rekla govoreći o novinarstvu:

– Ja možda idealizujem svoj posao. Ali ja ga volim. Za mene ne postoji da nešto krenem, a da ne završim.

Sićušni Harison Ford

– Kevina Klajna sam srela u Njujorku na velikoj promociji knjige o rumunskoj princezi koju je napisala gospođa Pakula. Klajn je jako prijatan sagovornik, pravi džentlmen, profesionalac, bez trunke uobraženosti. Tu sam se upoznala i sa Harisonom Fordom, bila sam razočarana kako je mršav i sićušan. Film je velika varka… U svom poslu volim stvarnost, kakva god da je.

Kurs kuvanja

– Da li kuvam? A šta vi mislite? Naravno da kuvam. Ne znam zašto današnje devojke misle da je jesti u restoranu otmeno. Tamo jedu stalno samo oni koji nemaju gde drugde i nemaju one koji ih vole. Hraniti se u restoranu nije otmeno, nije in… Savetujem devojkama da hitno odu na kurseve kuvanja, da nauče kako se održava kuća…

Vrline i mane

– Moje mane su brzina, ishitrenost, nestrpljenje, isključivost, emotivnost. Vrline? O njima neka prosude drugi – kaže Mira Adanja-Polak.

(Jasna Terzić, „Huper“, 15. jun 1996)

Ostavite komentar

Error! This email is not valid.